Većina roditelja, kada čuju za plivanje odojčadi, postavlja pitanje: „Zašto je detetu potrebno, posebno u tom uzrastu?“ Plivanje za bebe nije samo učenje osnova plivanja. To zapravo ne bi ni trebalo smatrati treningom, jer bi upotreba ove reči kod mališana do godinu dana bila pogrešna. Rano plivanje je bolje klasifikovati kao jedan od načina na koji se dete može razvijati.

1. Kognitivno funkcionisanje

Koža je čulni organ. Nijedan drugi organ u našem telu ne prima toliko informacija kao koža. Kada pliva u bazenu, čovek dobija ogromnu količinu informacija usled same činjenice da je u kontaktu sa okolinom. Kada dete roni, oseća minimalno kretanje, mehuriće, podvodni protisak. To doprinosi formiranju nervnog tkiva i nezaobilazan je faktor u razvoju mozga. Na ovaj način dete dobija čisto iskustvo putem signala u mozgu.
Plivanje povećava kapacitet pluća, što poboljšava dotok krvi u mozak; takođe obogaćuje mozak kiseonikom i pomaže mu da prikupi više snage.

2. Spavanje i apetit

Voda opušta i ublažava stres, san postaje mirniji i čvršći. Nervni sistem postaje jači ako često plivamo. Takođe, bazen ili kada su novo okruženje za decu, pa se više trude i kreću da bi im bilo toplije. Na taj način troše mnogo energije i sagorevaju mnogo kalorija, što utiče na njihov san i apetit.

Kada pliva u bazenu, čovek dobija ogromnu količinu informacija usled same činjenice da je u kontaktu sa okolinom.

3. Poverenje

Psiholozi kažu da dete, roneći ili plivajući na određenoj dubini, savladavajući pritom otpor vode, razvija osobine kao što su istrajnost, samokontrola, odlučnost, disciplina i samostalnost. Deca koja plivaju od rođenja su samouverenija, društvenija i pokazuju jače liderske sposobnosti.

4. Koordinacija i ravnoteža

Plivanje rasterećuje kičmu, eliminiše neprirodne i nefiziološke pokrete.
Bebe se slobodno i aktivno kreću u vodi. Savladavanje otpora vode doprinosi jačanju svih mišićnih grupa i razvoju zglobova. Zbog toga deca koja plivaju od rođenja brže uče kako da sede, ustanu, puze i hodaju.

Savladavanje otpora vode doprinosi jačanju svih mišićnih grupa i razvoju zglobova.

5. Razvoj govora

Prilikom vežbanja u bazenu razvija se fina motorika ruku, što je povezano sa nervnim sistemom, vidom, pažnjom i percepcijom deteta. Naučnici su dokazali da su razvoj finih motoričkih veština i govor usko povezani.

Vežbe disanja, kao što su naduvavanje obraza i kontrolisano disanje su dodatne vežbe logopedske terapije i pomažu u poboljšanju izgovora u budućnosti.

Vreme provedeno u vodi je jedan od najboljih načina da se dete razvije, nežna je i veoma delotvorna. Optimalnim pritiskom dodiruje kožu, što poboljšava cirkulaciju krvi i jača nervni sistem bebe. Fizički pokreti koje dete izvodi u vodi, počev od najranijeg uzrasta, doprinose poboljšanju kapaciteta pluća i obogaćujući krv kiseonikom.

Ipak, budite oprezni ”” novorođenčad i bebe nikada ne bi trebalo ostavljati same u blizini kade ili bazena!

O autoru: Ana Jevtić je sinolog i veliki entuzijasta za učenje stranih jezika. Pošto potiče iz bilingvalne porodice, Ana je razvila duboku ljubav prema učenju novih jezika i deljenju svog znanja sa drugima. Pored svakodnevnog posla prevodioca u kineskoj kompaniji, večeri provodi predavajući deci engleski jezik.

The post Kako plivanje doprinosi razvoju bebe appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Kapetanica napadnutih redova bila je smirena i mudra. Znala je da nije trenutak za lični ponos – treba sačuvati živote. Ona podiže belu zastavu iznad glave i snažno zamaha. Na trenutak, sa belom zastavom zatreptala je nada da će protivnici stati pre nego što ih se dočepaju, ali to se nije desilo. Survali su se svom silinom kroz nevidljivu kapiju, niz breg, pravo međ”™ njene ljude koji su se već saplitali jedni o druge u bekstvu. Jedna od ratnica pade i zakloni rukama glavu. Prašina suvog zemljišta uzburkala se oko nje dok su gazili, borili se, protrčavali.

„Stoj! Stoj!“, povikala sam trčeći niz brežuljak. Svi se zaustaviše i, kako je uskovitlana prašina padala po tlu, padala je i izmaštana slika prizora predamnom.

Odlučni kapetani i kapetanice, do zuba naoružani ratnici i ratnice – dečaci i devojčice sa štapovima u rukama i, sada, blagom nelagodom na licima. Strgla sam sa glave šal ratnog novinara –  po kom su znali da iako sam na bojnom polju ja ne učestvujem, i pružila im svoj telefon tako da vide kameru: „Sazivam ratni savet.“ „Ali…“, nekolicina njih pokušala je da se pobuni. „Dogovorili smo se“, prekinula sam ih, „Snimila sam nešto što me je zabrinulo i mislim da to treba da vidite.“

U svetu postoje mračna mesta. Na bioskopskim platnima i televizijskim ekranima, ali i u malim, naizgled beznačajnim, rečima i postupcima svakog od nas, razne opasne i strašne stvari mogu da ožive. Ne možemo zažmuriti i praviti se da ne postoje, pa ne možemo to očekivati ni od dece. Verujemo da su deca naivna, da ne razumeju i da ih treba poštedeti.

Međutim deca vide i čuju, žive i udišu isti svet kao i mi odrasli i jednako žele da ga razumeju i čine nešto sa njim – bio on lep ili pomalo strašan.

Veliki francuski filozof Žil Delez rekao je: „Nešto u svetu tera nas da mislimo“. Naše misli i želje nisu samo pitanje svesnog izbora. Svet ti se nekada dogodi. Nešto doživiš, nešto vidiš, nešto ti padne na pamet, nešto potpuno neočekivano i uzdrmavajuće, tebi samom nepojmljivo i strašno i, koliko god se trudio da ne obraćaš pažnju, progoni te i doziva sve dok ne razumeš.

Za dete, igra je najpogodniji način da istraži svet oko sebe – da ga uzme u svoje ruke i učini nešto sa njim.

U slučaju mračnih tema, igra je deci naročito pogodna jer, osim što imaju priliku da iskustveno dožive i doživljajem razumeju nešto što u realnom životu ne bi mogla, mogu se izmaštanim svetovima i sopstvenim pravilima ograditi od realnih posledica koje ovakve teme nose. Međutim, to što se nešto dešava u igri ne znači da nije opasno i da posledica neće biti.

Izašli smo svi zajedno na zaravan. Čučnula sam u travu, pripremajući na telefonu snimak „akcije“ od maločas, dok su se svi „borci“ okupljali oko mene – neki već sa pokunjenim izrazima naslućene krivice. Pustila sam snimak. Naredba, juriš, bela maramica koja kruto maše umesto zastave, nastavak juriša i bežanje, devojčica koja pada, ostali koji protrčavaju pored nje.

Snimak je još tekao, a već se čulo komešanje među njima: „Sunčica je mahala zastavom!, „Pa nisam video!“, „Jeste, mahala je!“; „Anđela je pala!“, „Ti si bila pored nje!“ „Nisam!“.

„Okej, okej“, prekinula sam komešanje, „Šta smo rekli, koja su pravila ratovanja?“. Požurili su uglas: „Ne smeš da povrediš civile , a to su oni koji se ne igraju – i cveće i bube! Moraš da pomogneš onima koji se povrede sa koje god da su strane – i mora da nas bude isti broj sa obe strane! I bela zastava znači pauza!“.

„Sunčica je mahala zastavom, ali oni nisu stali!“ pobunila se jedna od devojčica. „Jeste, i koliko ja vidim Anđela je pala, a da joj niko nije pomogao“, dodala sam, „Izgleda da smo prekršili neka pravila.“ „Nije fer!“ usprotivio se kapetan tima koji se suočavao sa osudom, „Njih je bilo više! Jedan mora da pređe kod nas, da nas bude isto!“

Zbunila sam se i prebrojala ih još jednom. Činilo se da je neko uleteo u toku igre i narušio jednaku raspodelu od koje smo krenuli. „Veljko je u pravu, izgleda da smo prekršili neka pravila sa obe strane“, zaključila sam, „Hajde prvo to da rešimo, da vidimo ko će da pređe.“

Devojčice zacičaše i uhvatiše se za ruke, naizgled očajne. „Ne damo! Neću da pređem!“, „Ni ja, neću sa njima!“, „Neka pređe Ljubica, ona je ušla poslednja!“. Ljubica ih je gledala uplašeno. Retko se uključivala u ovakve igre i sada kada je konačno ušla i počela da uživa, teraju je u tim u kom niti je žele, niti ona želi da bude.

Nije mi baš bilo lagodno. Da presudim – neću, a da čekam kada će sve eskalirati u svađu – ne smem. Čak ni ne znam da li je Ljubica ušla poslednja, nisam videla. Iskreno, grizla sam se za jezik da ništa ne kažem – najradije bih po kratkom postupku razbrojala učesnike i okončala sve. Svađu, da… ali verovatno i igru. Dok sam se ja lomila, neki su polako počinjali da otvaraju novo „bojno polje“ – da reže i keze zube jedni na druge, raspravljajući ko je u pravu.

Copyright: Youproduction

Šta god mi odrasli mislili, igra je za decu često stvarnija od stvarnosti, životnija od života samog – sve što osećaš osećaš jače, sve što ti se desi snažnije te pogodi. Kada se prepustimo igri svi smo izloženi i ranjivi – time raste i opasnost da budeš povređen ili da nešto loše nesvesno učiniš. Tim pre kada u igri nastupaš iz uloge zlikovca, ili kada igrom oživljavaš situaciju poput ratovanja.

Kada se pokrenu pitanja dobra i zla, svi smo jednako izgubljeni.

Da je uvek jasno šta je dobro i da je lako odlučiti šta treba činiti, možda ne bi bilo potrebe da o nekom tamo mraku danas uopšte razgovaramo. Ipak, eto nas – veliki i mali, trepćemo na senke ne bismo li ih rasterali i, šibicu po šibicu, pitamo se kako i kuda ispravno kroz život. A kako da dete usmeravaš kada ni sam ne znaš put?

Kapetan i kapetanica zaraćenih – sada i zbilja zavađenih timova pogledivali su se u tišini. Iznenada on tiho reče: „Hoćemo Sunčicu.“ Pre nego što se snažni uzdah grupe devojčica pretvorio u negodovanje, Sunčica, kapetanica, okrenula se ka njima sa smirenošću koja me je iznenadila i rekla: „U redu je. Preći ću.“ Bez dalje rasprave, zagrlila je jednu po jednu rastuženu devojčicu iz svog tima, spremajući se da pređe u redove svojih protivnika.

Opraštanje devojčica predamnom, mada zbilja naivno, čak i nestvarno, bilo je dirljivo. Bilo je nekakvog osećaja istinske žrtve u ovom prizoru i svi mi, devojčice i dečaci, iz kog god tima i u kojoj god ulozi ovde stajali, ćutali smo s poštovanjem.

„Ne!“, povika odjednom Mina:“ Ne, ja idem sa njom! Ja ću preći! Ja se predajem!“. Zgrabila je Sunčicu za ruku i odlučnim korakom, prkosnog lica, zajedno su hrabro zakoračile u redove protivničkog tima. Dečaci se bez reči razmakoše da im naprave mesta. „Prešlo je dvoje, sada je vas više“, rekla sam polako – i tiho, kao da ću rečima narušiti svečanost trenutka, „Sada će jedan od vas morati da pređe kod devojčica“. Ovog puta dečaci su počeli da paniče. Hvatali su svog kapetana za ruke. „Ne šalji mene, biću ti koristan!“, „Ja sam brz!“, „Ja sam jak!“, Aleksa je odmah upao u očaj i besno šutirao zemlju: „Poslaće mene, uvek pošalje mene, zašto ja uvek moram da pređem, neću!“.

Tenzija je rasla, ali nisam ništa više rekla, ubeđujući sebe da verujem u njih. Malopre sam i sama videla da moje poverenje nije bilo uzalud.

Veljko je isprva pogledivao svoje saborce, mršteći se kao da napeto razmišlja, a potom upre pogled u zemlju neodlučno. Vukli su ga za ruke i nadvikivali se oko njega, on je ćutao. Brojala sam u sebi sekunde i nemo rastezala niti svog strpljenja da ne popucaju. Rastao je u meni strah da će sve eskalirati u svađu i da će neko biti povređen.

Tada se Veljko nasmešio i polako, ne obazirući se na dečake koji su ga i dalje cimali za ruke i nadvikivali se, podigao „bojne štapove“ iznad glave i zakoračio ka meni. „Ja ću preći“, rekao je mirno pogledavši me. Nije to bio prkos u njegovom pogledu, niti drskost, niti inat. Šta god da je bilo, bilo je dostojanstveno i hrabro, toliko da sam se naježila. Više nisam čula negodovanje dečaka iza njegovih leđa, uzbuđene povike devojčica iza mojih. Ponešena trenutkom i nekakvim osećanjem ponosa i divljenja, pomerila sam se da mu oslobodim prolaz i ozbiljno rekla: „Dobro došao, vojniče.“

Možda ne možemo da budemo instruktori koji će jasno ukazati šta je dobro a šta loše, ali to detetu ni ne treba. Detetu treba prijatelj koji će stajati uz njega, koliko god mračno i strašno bilo, i podržati ga da mudro bira kada se suoči sa nedaćama, bile one zbiljske ili kobajagi. A to već možemo da budemo.

Deca su sposobna za velike stvari, hrabra dela, junačke odluke; da zlikovce pretvore u heroje, ratove u dogovore, strahove u snage.

Sposobna su da i za katastrofe izmaštaju srećno rešenje, pa čak i da žrtvuju svoje potrebe i želje za srećan kraj. Sposobna su da pogledaju mrak u oči i da učine nešto dobro sa njim. To nije sposobnost koju ćete sresti na listi najpoželjnijih kompetencija za budućnost, ali mislim da nema sposobnosti koja je važnija i potrebnija za nas i za našu decu.

Važno je da se upustimo u igru zajedno sa decom i da se ne povučemo kada se mračne teme u igri jave – ne da bismo dete podučili šta je dobro ili loše, već da bismo se zajedno zapitali i zajedno otkrivali šta dobro sada i ovde možemo učiniti. Tako ćemo osnažiti i decu i sebe da se nosimo sa etičkim dilemama u svakodnevnom životu i da postupamo odgovorno, savesno i sa smislom.

Ako ćemo da spašavamo svet, to nećemo moći sami. Svetu ne trebaju pojedinci sa konačnim rešenjima i zbirkom tačnih odgovora. Svetu je potrebno da se zapitamo – da se odistinski, duboko zapitamo, da otvoreno i iskreno razgovaramo i da verujemo jedni u druge.

*Primer situacije igre na kom je ovaj tekst zasnovan autorka je zabeležila tokom svog istraživanja u vrtiću „Zemunski Biser“. U skladu sa istraživačkim etičkim kodeksima, imena dece pomenute u primeru su izmenjena.

O autoru: Nevena Mitranić je studentkinja 3. godine doktorskih studija predškolske pedagogije na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Nevena je i stipendistikinja Fondacije Novak Đoković.  Na istom fakultetu, Nevena je prethodno odbranila master tezu „Dečija igra u praksi obrazovne politike“. Od septembra 2016. godine angažovana je na fakultetu kao demonstrator u nastavi na predmetima „Dečija igra i stvaralaštvo“ i „Razvijanje prakse dečijih vrtića“, a pomaže i na predmetu „Razvijanje i evaluacija kurikuluma“. 

The post Ne plaši se mraka appeared first on Novak Djokovic Foundation.

To tmurno jutro u sredu nije sprečilo naš tim da radi punom parom. Približavala se  Novakova rođendanska kampanja, spremali smo se za humanitarnu šetnju Walk a Mile for a Smile, a u isto vreme smo radili i na otvaranju”¦ Zapravo, bolje da to poslednje ostane iznenađenje! Međutim, i pored svih ovih novih projekata, Marko, naš projektni menadžer, odlučio je da se vrati jednom starom. U februaru ove godine, Fondacija Novak Аoković, u saradnji sa lokalnom samoupravom, otvorila je prvi vrtić u selu u blizini Šapca. Marko je želeo da vidi kako su se deca i učitelji smestili i da im odnese dodatne poklone. To je bila i odlična prilika da i vi dobijete ekskluzivan uvid u naš rad. Možete videti ovde kako je izgedala Markova poseta vrtiću u Prnjavoru.

Da krenemo od početka – zašto ulažemo u rani razvoj?

Džejms Hekman, ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade, profesor ekonomije na Univerzitetu u Čikagu i stručnjak za ekonomiju ljudskog razvoja, dokazao je da kvalitet razvoja u ranom detinjstvu ima veliki uticaj na zdravlje, ekonomske i socijalne rezultate pojedinaca i društva u celini:

„Velik broj istraživanja pokazuje troškovnu efikasnost ranog razvoja kada je u pitanju sprečavanje razlika u postignućima, poboljšanje uspeha u školi, promovisanje boljeg zdravlja, unapređivanje naše radne snage, povećanje produktivnosti, i smanjenje potrebe za skupim socijalnim davanjima.“

Istraživanje UNICEF-a ,iz 2014.godine, pokazalo je da je u Srbiji samo 50% dece uzrasta od 3 do 5 godina upisano u predškolske programe. U ruralnim oblastima, ovaj procenat opada na 22%.  Zato je naša misija da ovu statistiku popravimo. Za nas je svako dete šampion i zaslužuje šansu da ostvari sve svoje snove. Želimo da damo svakom detetu u Srbiji kvalitetan početak u obrazovanju koji će mu omogućiti da ostvari sve svoje potencijale. Ne želimo to samo radi dobrobiti njega i njegove porodice – već radi dobrobiti svih nas.

Marko Kovačević sa decom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

Do sada smo izgradili ili renovirali 43 vrtića, podržali 980 porodica, obučili 1.575 učitelja i pomogli 22.000 mališana. Ali, kako smo to postigli?

Ključan deo našeg rada je naša odluka da isključivo ulažemo u održive, dugoročne projekte.

Nakon što je istovario poklone iz kombija (nekoliko tepiha koji su odlični za dečiju igru), Marko je objasnio kako je otvaranje vrtića u Prnjavoru poduhvat koji će kao rezultat imati mnoge dugoročne pozitivne efekte.

„Prvo smo mapirali različite delove Srbije i potražili ekonomski manje razvijene sredine kojima je potrebno predškolsko obrazovanje. Odabrali smo Prnjavor jer, od 4.000 ljudi koji tu žive, mnogo je roditelja sa decom od tri do šest godina koji nemaju mogućnost da idu u vrtić. Shvatili smo važnost ulaganja u ovu oblast i potpisali memorandum o saradnji sa gradom Šapcem. Blisko smo sarađivali sa lokalnim organima koji su nam pomogli da pronađemo ovu zgradu, rešimo svu dokumentaciju i opremimo zgradu novim nameštajem.

Zgrada ovog vrtića je zapravo nekada bila zgrada starog Doma zdravlja, koju smo uspeli da obnovimo u najkraćem mogućem roku uz pomoć naših partnera . Promenili smo sve instalacije i opremili je modernim nameštajem, igračkama, knjigama, didaktičkim materijalima itd. Takođe smo izgradili dva igrališta. Rezultat toga je ovaj moderni objekat koji obezbeđuje kvalitetno rano obrazovanje za više od 100 dece,“ objašnjava Marko dok ponosno šeta holom vrtića.

Vrtić u Mačvanskom Prnjavoru pre i posle kompletne rekonstrukcije i opremanja od strane Fondacije Novak Аoković.

Dakle, veliki deo naših postignuća je naša bliska saradnja sa lokalnom samoupravom.

Lokalna samouprava nam pomaže da pronađemo zgradu koju možemo da renoviramo ili zemljište na kome možemo da izgradimo vrtić, i pruža nam svu neophodnu tehničku dokumentaciju kako bismo mogli da pribavimo sva odobrenja i građevinske dozvole. Radeći sa lokalnom samoupravom, vrtići postaju snažan deo zajednice. Dok deca dobijaju kvalitetno obrazovanje kakvo zaslužuju, u isto vreme, cela zajednica ima dugoročne pogodnosti koje mogu da se prenose generacijama. Otvaranjem vrtića u ovim ruralnim oblastima, ulažemo u njihovu privredu. Naime, ako nema kvalitetnih škola, porodice moraju da se sele u druge gradove kako bi obezbedile bolju budućnost za svoju decu. To dodatno doprinosi centralizaciji u Srbiji i osiromašenju ruralnih oblasti. Međutim, kada otvorimo vrtić ili predškolsku ustanovu, dajemo podsticaj porodicama da ostanu u selima. To takođe inspiriše lokalnu samoupravu i državne organe da nastave sa ulaganjem u rani razvoj, što dodatno doprinosi održivosti naših projekata.

Ali pored igračaka i knjiga, čega se prvo setimo kad sanjarimo o našim danima u vrtiću? Naših vaspitača.

Zato veliku pažnju pridajemo obuci i podršci naših vaspitača. Takođe u saradnji sa lokalnom samoupravom, obrazujemo, obučavamo i osnažujemo vaspitače i vaspitačice. Na taj način obezbeđujemo da sve buduće generacije koje odrastu u ovim ruralnim oblastima dobiju kvalitetno rano obrazovanje.

Vrtić u Prnjavoru nije izuzetak – tu smo omogućili akreditovane programe za 30 učitelja. Održavamo stalne kontakte sa našim učiteljima i nudimo im trajno usmerenje i podršku. Zato je Marko posetio i Branku, jednu od vaspitačica u Prnjavoru, da bi popričali o tome kako su se deca, njihove porodice i svi ostali navikli na vrtić.

„Deca vole da se druže međusobno i posećuju druge grupe. Nedavno su počeli da sami pripremaju pozorišne predstave! Njihovi roditelji su vrlo zadovoljni, što možete da vidite iz broja upisane dece – preko 100! Takođe, zahvaljujući obuci koja je obezbeđena vaspitačima, kao i meni, sada možemo da uvedemo neke nove metode podučavanja,“ kaže Branka.

 

Vaspitačica Branka sa Novakom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

I to je još jedan bitan deo naših projekata – savremene metode podučavanja.

Naše škole se fokusiraju na svako dete kao pojedinca i kao člana društva u celini. Koristimo moderni nastavni program jer verujemo da svako dete ima pravo da otkrije svoj sopstveni neograničeni potencijal, tako da dok rastu mogu da doprinose svetu. U vrtićima i predškolskim ustanovama koje gradimo promovišemo zdrav život: deca uče o važnosti zdrave ishrane, vežbanja, sporta i kvalitetnog korišćenja slobodnog vremena.

Međutim, naš rad ne prestaje kada otvorimo vrtić. Nastavljamo da gradimo kompletnu mrežu podrške za rani razvoje dece u tim oblastima.

Putem našeg projekta „Podrška, ne perfekcija“ , takođe pružamo podršku roditeljima. Roditelji učestvuju u edukativnim, interaktivnim i motivacionim radionicama gde dobijaju profesionalnu podršku u rešavanju svih potencijalnih roditeljskih dilema. Dobijaju prostor u kome mogu da podele svoje probleme, iskustva i osećanja sa drugim roditeljima i nauče nešto novo.

Stoga, time što gradimo nove i potpuno opremljene vrtiće, blisko sarađujemo sa lokalnim samoupravama, koristimo moderne metode nastave i pružamo podršku vaspitačima i roditeljima – ulažemo u dugoročne, održive projekte koji će koristiti svim budućim generacijama. Kvalitetnim ranim razvojem naše dece, pre svega doprinosimo budućem društvu. „Neverovatno je videti kako je ovaj vrtić postao mali dom svima. Jedva čekam da vidim kako će procvetati narednih godina,“ rekao je Marko, i otišao da uživa u predstavi koju su mu deca pripremila.

The post Zašto je održivost ključan deo našeg rada? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

To tmurno jutro u sredu nije sprečilo naš tim da radi punom parom. Približavala se  Novakova rođendanska kampanja, spremali smo se za humanitarnu šetnju Walk a Mile for a Smile, a u isto vreme smo radili i na otvaranju”¦ Zapravo, bolje da to poslednje ostane iznenađenje! Međutim, i pored svih ovih novih projekata, Marko, naš projektni menadžer, odlučio je da se vrati jednom starom. U februaru ove godine, Fondacija Novak Аoković, u saradnji sa lokalnom samoupravom, otvorila je prvi vrtić u selu u blizini Šapca. Marko je želeo da vidi kako su se deca i učitelji smestili i da im odnese dodatne poklone. To je bila i odlična prilika da i vi dobijete ekskluzivan uvid u naš rad. Možete videti ovde kako je izgedala Markova poseta vrtiću u Prnjavoru.

Da krenemo od početka – zašto ulažemo u rani razvoj?

Džejms Hekman, ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade, profesor ekonomije na Univerzitetu u Čikagu i stručnjak za ekonomiju ljudskog razvoja, dokazao je da kvalitet razvoja u ranom detinjstvu ima veliki uticaj na zdravlje, ekonomske i socijalne rezultate pojedinaca i društva u celini:

„Velik broj istraživanja pokazuje troškovnu efikasnost ranog razvoja kada je u pitanju sprečavanje razlika u postignućima, poboljšanje uspeha u školi, promovisanje boljeg zdravlja, unapređivanje naše radne snage, povećanje produktivnosti, i smanjenje potrebe za skupim socijalnim davanjima.“

Istraživanje UNICEF-a ,iz 2014.godine, pokazalo je da je u Srbiji samo 50% dece uzrasta od 3 do 5 godina upisano u predškolske programe. U ruralnim oblastima, ovaj procenat opada na 22%.  Zato je naša misija da ovu statistiku popravimo. Za nas je svako dete šampion i zaslužuje šansu da ostvari sve svoje snove. Želimo da damo svakom detetu u Srbiji kvalitetan početak u obrazovanju koji će mu omogućiti da ostvari sve svoje potencijale. Ne želimo to samo radi dobrobiti njega i njegove porodice – već radi dobrobiti svih nas.

Marko Kovačević sa decom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

Do sada smo izgradili ili renovirali 43 vrtića, podržali 980 porodica, obučili 1.575 učitelja i pomogli 22.000 mališana. Ali, kako smo to postigli?

Ključan deo našeg rada je naša odluka da isključivo ulažemo u održive, dugoročne projekte.

Nakon što je istovario poklone iz kombija (nekoliko tepiha koji su odlični za dečiju igru), Marko je objasnio kako je otvaranje vrtića u Prnjavoru poduhvat koji će kao rezultat imati mnoge dugoročne pozitivne efekte.

„Prvo smo mapirali različite delove Srbije i potražili ekonomski manje razvijene sredine kojima je potrebno predškolsko obrazovanje. Odabrali smo Prnjavor jer, od 4.000 ljudi koji tu žive, mnogo je roditelja sa decom od tri do šest godina koji nemaju mogućnost da idu u vrtić. Shvatili smo važnost ulaganja u ovu oblast i potpisali memorandum o saradnji sa gradom Šapcem. Blisko smo sarađivali sa lokalnim organima koji su nam pomogli da pronađemo ovu zgradu, rešimo svu dokumentaciju i opremimo zgradu novim nameštajem.

Zgrada ovog vrtića je zapravo nekada bila zgrada starog Doma zdravlja, koju smo uspeli da obnovimo u najkraćem mogućem roku uz pomoć naših partnera . Promenili smo sve instalacije i opremili je modernim nameštajem, igračkama, knjigama, didaktičkim materijalima itd. Takođe smo izgradili dva igrališta. Rezultat toga je ovaj moderni objekat koji obezbeđuje kvalitetno rano obrazovanje za više od 100 dece,“ objašnjava Marko dok ponosno šeta holom vrtića.

Vrtić u Mačvanskom Prnjavoru pre i posle kompletne rekonstrukcije i opremanja od strane Fondacije Novak Аoković.

Dakle, veliki deo naših postignuća je naša bliska saradnja sa lokalnom samoupravom.

Lokalna samouprava nam pomaže da pronađemo zgradu koju možemo da renoviramo ili zemljište na kome možemo da izgradimo vrtić, i pruža nam svu neophodnu tehničku dokumentaciju kako bismo mogli da pribavimo sva odobrenja i građevinske dozvole. Radeći sa lokalnom samoupravom, vrtići postaju snažan deo zajednice. Dok deca dobijaju kvalitetno obrazovanje kakvo zaslužuju, u isto vreme, cela zajednica ima dugoročne pogodnosti koje mogu da se prenose generacijama. Otvaranjem vrtića u ovim ruralnim oblastima, ulažemo u njihovu privredu. Naime, ako nema kvalitetnih škola, porodice moraju da se sele u druge gradove kako bi obezbedile bolju budućnost za svoju decu. To dodatno doprinosi centralizaciji u Srbiji i osiromašenju ruralnih oblasti. Međutim, kada otvorimo vrtić ili predškolsku ustanovu, dajemo podsticaj porodicama da ostanu u selima. To takođe inspiriše lokalnu samoupravu i državne organe da nastave sa ulaganjem u rani razvoj, što dodatno doprinosi održivosti naših projekata.

Ali pored igračaka i knjiga, čega se prvo setimo kad sanjarimo o našim danima u vrtiću? Naših vaspitača.

Zato veliku pažnju pridajemo obuci i podršci naših vaspitača. Takođe u saradnji sa lokalnom samoupravom, obrazujemo, obučavamo i osnažujemo vaspitače i vaspitačice. Na taj način obezbeđujemo da sve buduće generacije koje odrastu u ovim ruralnim oblastima dobiju kvalitetno rano obrazovanje.

Vrtić u Prnjavoru nije izuzetak – tu smo omogućili akreditovane programe za 30 učitelja. Održavamo stalne kontakte sa našim učiteljima i nudimo im trajno usmerenje i podršku. Zato je Marko posetio i Branku, jednu od vaspitačica u Prnjavoru, da bi popričali o tome kako su se deca, njihove porodice i svi ostali navikli na vrtić.

„Deca vole da se druže međusobno i posećuju druge grupe. Nedavno su počeli da sami pripremaju pozorišne predstave! Njihovi roditelji su vrlo zadovoljni, što možete da vidite iz broja upisane dece – preko 100! Takođe, zahvaljujući obuci koja je obezbeđena vaspitačima, kao i meni, sada možemo da uvedemo neke nove metode podučavanja,“ kaže Branka.

 

Vaspitačica Branka sa Novakom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

I to je još jedan bitan deo naših projekata – savremene metode podučavanja.

Naše škole se fokusiraju na svako dete kao pojedinca i kao člana društva u celini. Koristimo moderni nastavni program jer verujemo da svako dete ima pravo da otkrije svoj sopstveni neograničeni potencijal, tako da dok rastu mogu da doprinose svetu. U vrtićima i predškolskim ustanovama koje gradimo promovišemo zdrav život: deca uče o važnosti zdrave ishrane, vežbanja, sporta i kvalitetnog korišćenja slobodnog vremena.

Međutim, naš rad ne prestaje kada otvorimo vrtić. Nastavljamo da gradimo kompletnu mrežu podrške za rani razvoje dece u tim oblastima.

Putem našeg projekta „Podrška, ne perfekcija“ , takođe pružamo podršku roditeljima. Roditelji učestvuju u edukativnim, interaktivnim i motivacionim radionicama gde dobijaju profesionalnu podršku u rešavanju svih potencijalnih roditeljskih dilema. Dobijaju prostor u kome mogu da podele svoje probleme, iskustva i osećanja sa drugim roditeljima i nauče nešto novo.

Stoga, time što gradimo nove i potpuno opremljene vrtiće, blisko sarađujemo sa lokalnim samoupravama, koristimo moderne metode nastave i pružamo podršku vaspitačima i roditeljima – ulažemo u dugoročne, održive projekte koji će koristiti svim budućim generacijama. Kvalitetnim ranim razvojem naše dece, pre svega doprinosimo budućem društvu. „Neverovatno je videti kako je ovaj vrtić postao mali dom svima. Jedva čekam da vidim kako će procvetati narednih godina,“ rekao je Marko, i otišao da uživa u predstavi koju su mu deca pripremila.

The post Zašto je održivost ključan deo našeg rada? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

To tmurno jutro u sredu nije sprečilo naš tim da radi punom parom. Približavala se  Novakova rođendanska kampanja, spremali smo se za humanitarnu šetnju Walk a Mile for a Smile, a u isto vreme smo radili i na otvaranju”¦ Zapravo, bolje da to poslednje ostane iznenađenje! Međutim, i pored svih ovih novih projekata, Marko, naš projektni menadžer, odlučio je da se vrati jednom starom. U februaru ove godine, Fondacija Novak Аoković, u saradnji sa lokalnom samoupravom, otvorila je prvi vrtić u selu u blizini Šapca. Marko je želeo da vidi kako su se deca i učitelji smestili i da im odnese dodatne poklone. To je bila i odlična prilika da i vi dobijete ekskluzivan uvid u naš rad. Možete videti ovde kako je izgedala Markova poseta vrtiću u Prnjavoru.

Da krenemo od početka – zašto ulažemo u rani razvoj?

Džejms Hekman, ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade, profesor ekonomije na Univerzitetu u Čikagu i stručnjak za ekonomiju ljudskog razvoja, dokazao je da kvalitet razvoja u ranom detinjstvu ima veliki uticaj na zdravlje, ekonomske i socijalne rezultate pojedinaca i društva u celini:

„Velik broj istraživanja pokazuje troškovnu efikasnost ranog razvoja kada je u pitanju sprečavanje razlika u postignućima, poboljšanje uspeha u školi, promovisanje boljeg zdravlja, unapređivanje naše radne snage, povećanje produktivnosti, i smanjenje potrebe za skupim socijalnim davanjima.“

Istraživanje UNICEF-a ,iz 2014.godine, pokazalo je da je u Srbiji samo 50% dece uzrasta od 3 do 5 godina upisano u predškolske programe. U ruralnim oblastima, ovaj procenat opada na 22%.  Zato je naša misija da ovu statistiku popravimo. Za nas je svako dete šampion i zaslužuje šansu da ostvari sve svoje snove. Želimo da damo svakom detetu u Srbiji kvalitetan početak u obrazovanju koji će mu omogućiti da ostvari sve svoje potencijale. Ne želimo to samo radi dobrobiti njega i njegove porodice – već radi dobrobiti svih nas.

Marko Kovačević sa decom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

Do sada smo izgradili ili renovirali 43 vrtića, podržali 980 porodica, obučili 1.575 učitelja i pomogli 22.000 mališana. Ali, kako smo to postigli?

Ključan deo našeg rada je naša odluka da isključivo ulažemo u održive, dugoročne projekte.

Nakon što je istovario poklone iz kombija (nekoliko tepiha koji su odlični za dečiju igru), Marko je objasnio kako je otvaranje vrtića u Prnjavoru poduhvat koji će kao rezultat imati mnoge dugoročne pozitivne efekte.

„Prvo smo mapirali različite delove Srbije i potražili ekonomski manje razvijene sredine kojima je potrebno predškolsko obrazovanje. Odabrali smo Prnjavor jer, od 4.000 ljudi koji tu žive, mnogo je roditelja sa decom od tri do šest godina koji nemaju mogućnost da idu u vrtić. Shvatili smo važnost ulaganja u ovu oblast i potpisali memorandum o saradnji sa gradom Šapcem. Blisko smo sarađivali sa lokalnim organima koji su nam pomogli da pronađemo ovu zgradu, rešimo svu dokumentaciju i opremimo zgradu novim nameštajem.

Zgrada ovog vrtića je zapravo nekada bila zgrada starog Doma zdravlja, koju smo uspeli da obnovimo u najkraćem mogućem roku uz pomoć naših partnera . Promenili smo sve instalacije i opremili je modernim nameštajem, igračkama, knjigama, didaktičkim materijalima itd. Takođe smo izgradili dva igrališta. Rezultat toga je ovaj moderni objekat koji obezbeđuje kvalitetno rano obrazovanje za više od 100 dece,“ objašnjava Marko dok ponosno šeta holom vrtića.

Vrtić u Mačvanskom Prnjavoru pre i posle kompletne rekonstrukcije i opremanja od strane Fondacije Novak Аoković.

Dakle, veliki deo naših postignuća je naša bliska saradnja sa lokalnom samoupravom.

Lokalna samouprava nam pomaže da pronađemo zgradu koju možemo da renoviramo ili zemljište na kome možemo da izgradimo vrtić, i pruža nam svu neophodnu tehničku dokumentaciju kako bismo mogli da pribavimo sva odobrenja i građevinske dozvole. Radeći sa lokalnom samoupravom, vrtići postaju snažan deo zajednice. Dok deca dobijaju kvalitetno obrazovanje kakvo zaslužuju, u isto vreme, cela zajednica ima dugoročne pogodnosti koje mogu da se prenose generacijama. Otvaranjem vrtića u ovim ruralnim oblastima, ulažemo u njihovu privredu. Naime, ako nema kvalitetnih škola, porodice moraju da se sele u druge gradove kako bi obezbedile bolju budućnost za svoju decu. To dodatno doprinosi centralizaciji u Srbiji i osiromašenju ruralnih oblasti. Međutim, kada otvorimo vrtić ili predškolsku ustanovu, dajemo podsticaj porodicama da ostanu u selima. To takođe inspiriše lokalnu samoupravu i državne organe da nastave sa ulaganjem u rani razvoj, što dodatno doprinosi održivosti naših projekata.

Ali pored igračaka i knjiga, čega se prvo setimo kad sanjarimo o našim danima u vrtiću? Naših vaspitača.

Zato veliku pažnju pridajemo obuci i podršci naših vaspitača. Takođe u saradnji sa lokalnom samoupravom, obrazujemo, obučavamo i osnažujemo vaspitače i vaspitačice. Na taj način obezbeđujemo da sve buduće generacije koje odrastu u ovim ruralnim oblastima dobiju kvalitetno rano obrazovanje.

Vrtić u Prnjavoru nije izuzetak – tu smo omogućili akreditovane programe za 30 učitelja. Održavamo stalne kontakte sa našim učiteljima i nudimo im trajno usmerenje i podršku. Zato je Marko posetio i Branku, jednu od vaspitačica u Prnjavoru, da bi popričali o tome kako su se deca, njihove porodice i svi ostali navikli na vrtić.

„Deca vole da se druže međusobno i posećuju druge grupe. Nedavno su počeli da sami pripremaju pozorišne predstave! Njihovi roditelji su vrlo zadovoljni, što možete da vidite iz broja upisane dece – preko 100! Takođe, zahvaljujući obuci koja je obezbeđena vaspitačima, kao i meni, sada možemo da uvedemo neke nove metode podučavanja,“ kaže Branka.

 

Vaspitačica Branka sa Novakom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

I to je još jedan bitan deo naših projekata – savremene metode podučavanja.

Naše škole se fokusiraju na svako dete kao pojedinca i kao člana društva u celini. Koristimo moderni nastavni program jer verujemo da svako dete ima pravo da otkrije svoj sopstveni neograničeni potencijal, tako da dok rastu mogu da doprinose svetu. U vrtićima i predškolskim ustanovama koje gradimo promovišemo zdrav život: deca uče o važnosti zdrave ishrane, vežbanja, sporta i kvalitetnog korišćenja slobodnog vremena.

Međutim, naš rad ne prestaje kada otvorimo vrtić. Nastavljamo da gradimo kompletnu mrežu podrške za rani razvoje dece u tim oblastima.

Putem našeg projekta „Podrška, ne perfekcija“ , takođe pružamo podršku roditeljima. Roditelji učestvuju u edukativnim, interaktivnim i motivacionim radionicama gde dobijaju profesionalnu podršku u rešavanju svih potencijalnih roditeljskih dilema. Dobijaju prostor u kome mogu da podele svoje probleme, iskustva i osećanja sa drugim roditeljima i nauče nešto novo.

Stoga, time što gradimo nove i potpuno opremljene vrtiće, blisko sarađujemo sa lokalnim samoupravama, koristimo moderne metode nastave i pružamo podršku vaspitačima i roditeljima – ulažemo u dugoročne, održive projekte koji će koristiti svim budućim generacijama. Kvalitetnim ranim razvojem naše dece, pre svega doprinosimo budućem društvu. „Neverovatno je videti kako je ovaj vrtić postao mali dom svima. Jedva čekam da vidim kako će procvetati narednih godina,“ rekao je Marko, i otišao da uživa u predstavi koju su mu deca pripremila.

The post Zašto je održivost ključan deo našeg rada? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

To tmurno jutro u sredu nije sprečilo naš tim da radi punom parom. Približavala se  Novakova rođendanska kampanja, spremali smo se za humanitarnu šetnju Walk a Mile for a Smile, a u isto vreme smo radili i na otvaranju”¦ Zapravo, bolje da to poslednje ostane iznenađenje! Međutim, i pored svih ovih novih projekata, Marko, naš projektni menadžer, odlučio je da se vrati jednom starom. U februaru ove godine, Fondacija Novak Аoković, u saradnji sa lokalnom samoupravom, otvorila je prvi vrtić u selu u blizini Šapca. Marko je želeo da vidi kako su se deca i učitelji smestili i da im odnese dodatne poklone. To je bila i odlična prilika da i vi dobijete ekskluzivan uvid u naš rad. Možete videti ovde kako je izgedala Markova poseta vrtiću u Prnjavoru.

Da krenemo od početka – zašto ulažemo u rani razvoj?

Džejms Hekman, ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade, profesor ekonomije na Univerzitetu u Čikagu i stručnjak za ekonomiju ljudskog razvoja, dokazao je da kvalitet razvoja u ranom detinjstvu ima veliki uticaj na zdravlje, ekonomske i socijalne rezultate pojedinaca i društva u celini:

„Velik broj istraživanja pokazuje troškovnu efikasnost ranog razvoja kada je u pitanju sprečavanje razlika u postignućima, poboljšanje uspeha u školi, promovisanje boljeg zdravlja, unapređivanje naše radne snage, povećanje produktivnosti, i smanjenje potrebe za skupim socijalnim davanjima.“

Istraživanje UNICEF-a ,iz 2014.godine, pokazalo je da je u Srbiji samo 50% dece uzrasta od 3 do 5 godina upisano u predškolske programe. U ruralnim oblastima, ovaj procenat opada na 22%.  Zato je naša misija da ovu statistiku popravimo. Za nas je svako dete šampion i zaslužuje šansu da ostvari sve svoje snove. Želimo da damo svakom detetu u Srbiji kvalitetan početak u obrazovanju koji će mu omogućiti da ostvari sve svoje potencijale. Ne želimo to samo radi dobrobiti njega i njegove porodice – već radi dobrobiti svih nas.

Marko Kovačević sa decom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

Do sada smo izgradili ili renovirali 43 vrtića, podržali 980 porodica, obučili 1.575 učitelja i pomogli 22.000 mališana. Ali, kako smo to postigli?

Ključan deo našeg rada je naša odluka da isključivo ulažemo u održive, dugoročne projekte.

Nakon što je istovario poklone iz kombija (nekoliko tepiha koji su odlični za dečiju igru), Marko je objasnio kako je otvaranje vrtića u Prnjavoru poduhvat koji će kao rezultat imati mnoge dugoročne pozitivne efekte.

„Prvo smo mapirali različite delove Srbije i potražili ekonomski manje razvijene sredine kojima je potrebno predškolsko obrazovanje. Odabrali smo Prnjavor jer, od 4.000 ljudi koji tu žive, mnogo je roditelja sa decom od tri do šest godina koji nemaju mogućnost da idu u vrtić. Shvatili smo važnost ulaganja u ovu oblast i potpisali memorandum o saradnji sa gradom Šapcem. Blisko smo sarađivali sa lokalnim organima koji su nam pomogli da pronađemo ovu zgradu, rešimo svu dokumentaciju i opremimo zgradu novim nameštajem.

Zgrada ovog vrtića je zapravo nekada bila zgrada starog Doma zdravlja, koju smo uspeli da obnovimo u najkraćem mogućem roku uz pomoć naših partnera . Promenili smo sve instalacije i opremili je modernim nameštajem, igračkama, knjigama, didaktičkim materijalima itd. Takođe smo izgradili dva igrališta. Rezultat toga je ovaj moderni objekat koji obezbeđuje kvalitetno rano obrazovanje za više od 100 dece,“ objašnjava Marko dok ponosno šeta holom vrtića.

Vrtić u Mačvanskom Prnjavoru pre i posle kompletne rekonstrukcije i opremanja od strane Fondacije Novak Аoković.

Dakle, veliki deo naših postignuća je naša bliska saradnja sa lokalnom samoupravom.

Lokalna samouprava nam pomaže da pronađemo zgradu koju možemo da renoviramo ili zemljište na kome možemo da izgradimo vrtić, i pruža nam svu neophodnu tehničku dokumentaciju kako bismo mogli da pribavimo sva odobrenja i građevinske dozvole. Radeći sa lokalnom samoupravom, vrtići postaju snažan deo zajednice. Dok deca dobijaju kvalitetno obrazovanje kakvo zaslužuju, u isto vreme, cela zajednica ima dugoročne pogodnosti koje mogu da se prenose generacijama. Otvaranjem vrtića u ovim ruralnim oblastima, ulažemo u njihovu privredu. Naime, ako nema kvalitetnih škola, porodice moraju da se sele u druge gradove kako bi obezbedile bolju budućnost za svoju decu. To dodatno doprinosi centralizaciji u Srbiji i osiromašenju ruralnih oblasti. Međutim, kada otvorimo vrtić ili predškolsku ustanovu, dajemo podsticaj porodicama da ostanu u selima. To takođe inspiriše lokalnu samoupravu i državne organe da nastave sa ulaganjem u rani razvoj, što dodatno doprinosi održivosti naših projekata.

Ali pored igračaka i knjiga, čega se prvo setimo kad sanjarimo o našim danima u vrtiću? Naših vaspitača.

Zato veliku pažnju pridajemo obuci i podršci naših vaspitača. Takođe u saradnji sa lokalnom samoupravom, obrazujemo, obučavamo i osnažujemo vaspitače i vaspitačice. Na taj način obezbeđujemo da sve buduće generacije koje odrastu u ovim ruralnim oblastima dobiju kvalitetno rano obrazovanje.

Vrtić u Prnjavoru nije izuzetak – tu smo omogućili akreditovane programe za 30 učitelja. Održavamo stalne kontakte sa našim učiteljima i nudimo im trajno usmerenje i podršku. Zato je Marko posetio i Branku, jednu od vaspitačica u Prnjavoru, da bi popričali o tome kako su se deca, njihove porodice i svi ostali navikli na vrtić.

„Deca vole da se druže međusobno i posećuju druge grupe. Nedavno su počeli da sami pripremaju pozorišne predstave! Njihovi roditelji su vrlo zadovoljni, što možete da vidite iz broja upisane dece – preko 100! Takođe, zahvaljujući obuci koja je obezbeđena vaspitačima, kao i meni, sada možemo da uvedemo neke nove metode podučavanja,“ kaže Branka.

 

Vaspitačica Branka sa Novakom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

I to je još jedan bitan deo naših projekata – savremene metode podučavanja.

Naše škole se fokusiraju na svako dete kao pojedinca i kao člana društva u celini. Koristimo moderni nastavni program jer verujemo da svako dete ima pravo da otkrije svoj sopstveni neograničeni potencijal, tako da dok rastu mogu da doprinose svetu. U vrtićima i predškolskim ustanovama koje gradimo promovišemo zdrav život: deca uče o važnosti zdrave ishrane, vežbanja, sporta i kvalitetnog korišćenja slobodnog vremena.

Međutim, naš rad ne prestaje kada otvorimo vrtić. Nastavljamo da gradimo kompletnu mrežu podrške za rani razvoje dece u tim oblastima.

Putem našeg projekta „Podrška, ne perfekcija“ , takođe pružamo podršku roditeljima. Roditelji učestvuju u edukativnim, interaktivnim i motivacionim radionicama gde dobijaju profesionalnu podršku u rešavanju svih potencijalnih roditeljskih dilema. Dobijaju prostor u kome mogu da podele svoje probleme, iskustva i osećanja sa drugim roditeljima i nauče nešto novo.

Stoga, time što gradimo nove i potpuno opremljene vrtiće, blisko sarađujemo sa lokalnim samoupravama, koristimo moderne metode nastave i pružamo podršku vaspitačima i roditeljima – ulažemo u dugoročne, održive projekte koji će koristiti svim budućim generacijama. Kvalitetnim ranim razvojem naše dece, pre svega doprinosimo budućem društvu. „Neverovatno je videti kako je ovaj vrtić postao mali dom svima. Jedva čekam da vidim kako će procvetati narednih godina,“ rekao je Marko, i otišao da uživa u predstavi koju su mu deca pripremila.

The post Zašto je održivost ključan deo našeg rada? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

To tmurno jutro u sredu nije sprečilo naš tim da radi punom parom. Približavala se  Novakova rođendanska kampanja, spremali smo se za humanitarnu šetnju Walk a Mile for a Smile, a u isto vreme smo radili i na otvaranju”¦ Zapravo, bolje da to poslednje ostane iznenađenje! Međutim, i pored svih ovih novih projekata, Marko, naš projektni menadžer, odlučio je da se vrati jednom starom. U februaru ove godine, Fondacija Novak Аoković, u saradnji sa lokalnom samoupravom, otvorila je prvi vrtić u selu u blizini Šapca. Marko je želeo da vidi kako su se deca i učitelji smestili i da im odnese dodatne poklone. To je bila i odlična prilika da i vi dobijete ekskluzivan uvid u naš rad. Možete videti ovde kako je izgedala Markova poseta vrtiću u Prnjavoru.

Da krenemo od početka – zašto ulažemo u rani razvoj?

Džejms Hekman, ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade, profesor ekonomije na Univerzitetu u Čikagu i stručnjak za ekonomiju ljudskog razvoja, dokazao je da kvalitet razvoja u ranom detinjstvu ima veliki uticaj na zdravlje, ekonomske i socijalne rezultate pojedinaca i društva u celini:

„Velik broj istraživanja pokazuje troškovnu efikasnost ranog razvoja kada je u pitanju sprečavanje razlika u postignućima, poboljšanje uspeha u školi, promovisanje boljeg zdravlja, unapređivanje naše radne snage, povećanje produktivnosti, i smanjenje potrebe za skupim socijalnim davanjima.“

Istraživanje UNICEF-a ,iz 2014.godine, pokazalo je da je u Srbiji samo 50% dece uzrasta od 3 do 5 godina upisano u predškolske programe. U ruralnim oblastima, ovaj procenat opada na 22%.  Zato je naša misija da ovu statistiku popravimo. Za nas je svako dete šampion i zaslužuje šansu da ostvari sve svoje snove. Želimo da damo svakom detetu u Srbiji kvalitetan početak u obrazovanju koji će mu omogućiti da ostvari sve svoje potencijale. Ne želimo to samo radi dobrobiti njega i njegove porodice – već radi dobrobiti svih nas.

Marko Kovačević sa decom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

Do sada smo izgradili ili renovirali 43 vrtića, podržali 980 porodica, obučili 1.575 učitelja i pomogli 22.000 mališana. Ali, kako smo to postigli?

Ključan deo našeg rada je naša odluka da isključivo ulažemo u održive, dugoročne projekte.

Nakon što je istovario poklone iz kombija (nekoliko tepiha koji su odlični za dečiju igru), Marko je objasnio kako je otvaranje vrtića u Prnjavoru poduhvat koji će kao rezultat imati mnoge dugoročne pozitivne efekte.

„Prvo smo mapirali različite delove Srbije i potražili ekonomski manje razvijene sredine kojima je potrebno predškolsko obrazovanje. Odabrali smo Prnjavor jer, od 4.000 ljudi koji tu žive, mnogo je roditelja sa decom od tri do šest godina koji nemaju mogućnost da idu u vrtić. Shvatili smo važnost ulaganja u ovu oblast i potpisali memorandum o saradnji sa gradom Šapcem. Blisko smo sarađivali sa lokalnim organima koji su nam pomogli da pronađemo ovu zgradu, rešimo svu dokumentaciju i opremimo zgradu novim nameštajem.

Zgrada ovog vrtića je zapravo nekada bila zgrada starog Doma zdravlja, koju smo uspeli da obnovimo u najkraćem mogućem roku uz pomoć naših partnera . Promenili smo sve instalacije i opremili je modernim nameštajem, igračkama, knjigama, didaktičkim materijalima itd. Takođe smo izgradili dva igrališta. Rezultat toga je ovaj moderni objekat koji obezbeđuje kvalitetno rano obrazovanje za više od 100 dece,“ objašnjava Marko dok ponosno šeta holom vrtića.

Vrtić u Mačvanskom Prnjavoru pre i posle kompletne rekonstrukcije i opremanja od strane Fondacije Novak Аoković.

Dakle, veliki deo naših postignuća je naša bliska saradnja sa lokalnom samoupravom.

Lokalna samouprava nam pomaže da pronađemo zgradu koju možemo da renoviramo ili zemljište na kome možemo da izgradimo vrtić, i pruža nam svu neophodnu tehničku dokumentaciju kako bismo mogli da pribavimo sva odobrenja i građevinske dozvole. Radeći sa lokalnom samoupravom, vrtići postaju snažan deo zajednice. Dok deca dobijaju kvalitetno obrazovanje kakvo zaslužuju, u isto vreme, cela zajednica ima dugoročne pogodnosti koje mogu da se prenose generacijama. Otvaranjem vrtića u ovim ruralnim oblastima, ulažemo u njihovu privredu. Naime, ako nema kvalitetnih škola, porodice moraju da se sele u druge gradove kako bi obezbedile bolju budućnost za svoju decu. To dodatno doprinosi centralizaciji u Srbiji i osiromašenju ruralnih oblasti. Međutim, kada otvorimo vrtić ili predškolsku ustanovu, dajemo podsticaj porodicama da ostanu u selima. To takođe inspiriše lokalnu samoupravu i državne organe da nastave sa ulaganjem u rani razvoj, što dodatno doprinosi održivosti naših projekata.

Ali pored igračaka i knjiga, čega se prvo setimo kad sanjarimo o našim danima u vrtiću? Naših vaspitača.

Zato veliku pažnju pridajemo obuci i podršci naših vaspitača. Takođe u saradnji sa lokalnom samoupravom, obrazujemo, obučavamo i osnažujemo vaspitače i vaspitačice. Na taj način obezbeđujemo da sve buduće generacije koje odrastu u ovim ruralnim oblastima dobiju kvalitetno rano obrazovanje.

Vrtić u Prnjavoru nije izuzetak – tu smo omogućili akreditovane programe za 30 učitelja. Održavamo stalne kontakte sa našim učiteljima i nudimo im trajno usmerenje i podršku. Zato je Marko posetio i Branku, jednu od vaspitačica u Prnjavoru, da bi popričali o tome kako su se deca, njihove porodice i svi ostali navikli na vrtić.

„Deca vole da se druže međusobno i posećuju druge grupe. Nedavno su počeli da sami pripremaju pozorišne predstave! Njihovi roditelji su vrlo zadovoljni, što možete da vidite iz broja upisane dece – preko 100! Takođe, zahvaljujući obuci koja je obezbeđena vaspitačima, kao i meni, sada možemo da uvedemo neke nove metode podučavanja,“ kaže Branka.

 

Vaspitačica Branka sa Novakom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

I to je još jedan bitan deo naših projekata – savremene metode podučavanja.

Naše škole se fokusiraju na svako dete kao pojedinca i kao člana društva u celini. Koristimo moderni nastavni program jer verujemo da svako dete ima pravo da otkrije svoj sopstveni neograničeni potencijal, tako da dok rastu mogu da doprinose svetu. U vrtićima i predškolskim ustanovama koje gradimo promovišemo zdrav život: deca uče o važnosti zdrave ishrane, vežbanja, sporta i kvalitetnog korišćenja slobodnog vremena.

Međutim, naš rad ne prestaje kada otvorimo vrtić. Nastavljamo da gradimo kompletnu mrežu podrške za rani razvoje dece u tim oblastima.

Putem našeg projekta „Podrška, ne perfekcija“ , takođe pružamo podršku roditeljima. Roditelji učestvuju u edukativnim, interaktivnim i motivacionim radionicama gde dobijaju profesionalnu podršku u rešavanju svih potencijalnih roditeljskih dilema. Dobijaju prostor u kome mogu da podele svoje probleme, iskustva i osećanja sa drugim roditeljima i nauče nešto novo.

Stoga, time što gradimo nove i potpuno opremljene vrtiće, blisko sarađujemo sa lokalnim samoupravama, koristimo moderne metode nastave i pružamo podršku vaspitačima i roditeljima – ulažemo u dugoročne, održive projekte koji će koristiti svim budućim generacijama. Kvalitetnim ranim razvojem naše dece, pre svega doprinosimo budućem društvu. „Neverovatno je videti kako je ovaj vrtić postao mali dom svima. Jedva čekam da vidim kako će procvetati narednih godina,“ rekao je Marko, i otišao da uživa u predstavi koju su mu deca pripremila.

The post Zašto je održivost ključan deo našeg rada? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

To tmurno jutro u sredu nije sprečilo naš tim da radi punom parom. Približavala se  Novakova rođendanska kampanja, spremali smo se za humanitarnu šetnju Walk a Mile for a Smile, a u isto vreme smo radili i na otvaranju”¦ Zapravo, bolje da to poslednje ostane iznenađenje! Međutim, i pored svih ovih novih projekata, Marko, naš projektni menadžer, odlučio je da se vrati jednom starom. U februaru ove godine, Fondacija Novak Аoković, u saradnji sa lokalnom samoupravom, otvorila je prvi vrtić u selu u blizini Šapca. Marko je želeo da vidi kako su se deca i učitelji smestili i da im odnese dodatne poklone. To je bila i odlična prilika da i vi dobijete ekskluzivan uvid u naš rad. Možete videti ovde kako je izgedala Markova poseta vrtiću u Prnjavoru.

Da krenemo od početka – zašto ulažemo u rani razvoj?

Džejms Hekman, ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade, profesor ekonomije na Univerzitetu u Čikagu i stručnjak za ekonomiju ljudskog razvoja, dokazao je da kvalitet razvoja u ranom detinjstvu ima veliki uticaj na zdravlje, ekonomske i socijalne rezultate pojedinaca i društva u celini:

„Velik broj istraživanja pokazuje troškovnu efikasnost ranog razvoja kada je u pitanju sprečavanje razlika u postignućima, poboljšanje uspeha u školi, promovisanje boljeg zdravlja, unapređivanje naše radne snage, povećanje produktivnosti, i smanjenje potrebe za skupim socijalnim davanjima.“

Istraživanje UNICEF-a ,iz 2014.godine, pokazalo je da je u Srbiji samo 50% dece uzrasta od 3 do 5 godina upisano u predškolske programe. U ruralnim oblastima, ovaj procenat opada na 22%.  Zato je naša misija da ovu statistiku popravimo. Za nas je svako dete šampion i zaslužuje šansu da ostvari sve svoje snove. Želimo da damo svakom detetu u Srbiji kvalitetan početak u obrazovanju koji će mu omogućiti da ostvari sve svoje potencijale. Ne želimo to samo radi dobrobiti njega i njegove porodice – već radi dobrobiti svih nas.

Marko Kovačević sa decom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

Do sada smo izgradili ili renovirali 43 vrtića, podržali 980 porodica, obučili 1.575 učitelja i pomogli 22.000 mališana. Ali, kako smo to postigli?

Ključan deo našeg rada je naša odluka da isključivo ulažemo u održive, dugoročne projekte.

Nakon što je istovario poklone iz kombija (nekoliko tepiha koji su odlični za dečiju igru), Marko je objasnio kako je otvaranje vrtića u Prnjavoru poduhvat koji će kao rezultat imati mnoge dugoročne pozitivne efekte.

„Prvo smo mapirali različite delove Srbije i potražili ekonomski manje razvijene sredine kojima je potrebno predškolsko obrazovanje. Odabrali smo Prnjavor jer, od 4.000 ljudi koji tu žive, mnogo je roditelja sa decom od tri do šest godina koji nemaju mogućnost da idu u vrtić. Shvatili smo važnost ulaganja u ovu oblast i potpisali memorandum o saradnji sa gradom Šapcem. Blisko smo sarađivali sa lokalnim organima koji su nam pomogli da pronađemo ovu zgradu, rešimo svu dokumentaciju i opremimo zgradu novim nameštajem.

Zgrada ovog vrtića je zapravo nekada bila zgrada starog Doma zdravlja, koju smo uspeli da obnovimo u najkraćem mogućem roku uz pomoć naših partnera . Promenili smo sve instalacije i opremili je modernim nameštajem, igračkama, knjigama, didaktičkim materijalima itd. Takođe smo izgradili dva igrališta. Rezultat toga je ovaj moderni objekat koji obezbeđuje kvalitetno rano obrazovanje za više od 100 dece,“ objašnjava Marko dok ponosno šeta holom vrtića.

Vrtić u Mačvanskom Prnjavoru pre i posle kompletne rekonstrukcije i opremanja od strane Fondacije Novak Аoković.

Dakle, veliki deo naših postignuća je naša bliska saradnja sa lokalnom samoupravom.

Lokalna samouprava nam pomaže da pronađemo zgradu koju možemo da renoviramo ili zemljište na kome možemo da izgradimo vrtić, i pruža nam svu neophodnu tehničku dokumentaciju kako bismo mogli da pribavimo sva odobrenja i građevinske dozvole. Radeći sa lokalnom samoupravom, vrtići postaju snažan deo zajednice. Dok deca dobijaju kvalitetno obrazovanje kakvo zaslužuju, u isto vreme, cela zajednica ima dugoročne pogodnosti koje mogu da se prenose generacijama. Otvaranjem vrtića u ovim ruralnim oblastima, ulažemo u njihovu privredu. Naime, ako nema kvalitetnih škola, porodice moraju da se sele u druge gradove kako bi obezbedile bolju budućnost za svoju decu. To dodatno doprinosi centralizaciji u Srbiji i osiromašenju ruralnih oblasti. Međutim, kada otvorimo vrtić ili predškolsku ustanovu, dajemo podsticaj porodicama da ostanu u selima. To takođe inspiriše lokalnu samoupravu i državne organe da nastave sa ulaganjem u rani razvoj, što dodatno doprinosi održivosti naših projekata.

Ali pored igračaka i knjiga, čega se prvo setimo kad sanjarimo o našim danima u vrtiću? Naših vaspitača.

Zato veliku pažnju pridajemo obuci i podršci naših vaspitača. Takođe u saradnji sa lokalnom samoupravom, obrazujemo, obučavamo i osnažujemo vaspitače i vaspitačice. Na taj način obezbeđujemo da sve buduće generacije koje odrastu u ovim ruralnim oblastima dobiju kvalitetno rano obrazovanje.

Vrtić u Prnjavoru nije izuzetak – tu smo omogućili akreditovane programe za 30 učitelja. Održavamo stalne kontakte sa našim učiteljima i nudimo im trajno usmerenje i podršku. Zato je Marko posetio i Branku, jednu od vaspitačica u Prnjavoru, da bi popričali o tome kako su se deca, njihove porodice i svi ostali navikli na vrtić.

„Deca vole da se druže međusobno i posećuju druge grupe. Nedavno su počeli da sami pripremaju pozorišne predstave! Njihovi roditelji su vrlo zadovoljni, što možete da vidite iz broja upisane dece – preko 100! Takođe, zahvaljujući obuci koja je obezbeđena vaspitačima, kao i meni, sada možemo da uvedemo neke nove metode podučavanja,“ kaže Branka.

 

Vaspitačica Branka sa Novakom i Jelenom Аoković na otvaranju vrtića u Prnjavoru.

I to je još jedan bitan deo naših projekata – savremene metode podučavanja.

Naše škole se fokusiraju na svako dete kao pojedinca i kao člana društva u celini. Koristimo moderni nastavni program jer verujemo da svako dete ima pravo da otkrije svoj sopstveni neograničeni potencijal, tako da dok rastu mogu da doprinose svetu. U vrtićima i predškolskim ustanovama koje gradimo promovišemo zdrav život: deca uče o važnosti zdrave ishrane, vežbanja, sporta i kvalitetnog korišćenja slobodnog vremena.

Međutim, naš rad ne prestaje kada otvorimo vrtić. Nastavljamo da gradimo kompletnu mrežu podrške za rani razvoje dece u tim oblastima.

Putem našeg projekta „Podrška, ne perfekcija“ , takođe pružamo podršku roditeljima. Roditelji učestvuju u edukativnim, interaktivnim i motivacionim radionicama gde dobijaju profesionalnu podršku u rešavanju svih potencijalnih roditeljskih dilema. Dobijaju prostor u kome mogu da podele svoje probleme, iskustva i osećanja sa drugim roditeljima i nauče nešto novo.

Stoga, time što gradimo nove i potpuno opremljene vrtiće, blisko sarađujemo sa lokalnim samoupravama, koristimo moderne metode nastave i pružamo podršku vaspitačima i roditeljima – ulažemo u dugoročne, održive projekte koji će koristiti svim budućim generacijama. Kvalitetnim ranim razvojem naše dece, pre svega doprinosimo budućem društvu. „Neverovatno je videti kako je ovaj vrtić postao mali dom svima. Jedva čekam da vidim kako će procvetati narednih godina,“ rekao je Marko, i otišao da uživa u predstavi koju su mu deca pripremila.

The post Zašto je održivost ključan deo našeg rada? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Jedine osobe od kojih sam ja naišla na nerazumevanje su odrasli, nikako deca. Deca sve razumeju kada im se saopšti na pravi način. Deca su mali ljudi sa velikim srcem i baš tim srcem osluškuju šta se traži od njih. Ako ne komunicirate sa decom sa puno ljubavi, pažnje, posvećenosti i strpljenja, izlišno je očekivati da ona ne odreaguju na Vaše reči. Imperativ celog odnosa sa decom, pa i  komunikacije su baš te četiri stvari, pa da ponovimo još jednom –  ljubav, pažnja, posvećenost i strpljenje.

I hiljadu prvo „zašto“ mora da ima Vaše hiljadu prvo „zato“

Ja to zovem kviz „A zašto“ i mislim da svi koji su imali dodira sa decom uzrasta od 3 do 7 godina mogu da naslute o čemu govorim.

• Šta to radiš?
• Peglam majicu.
• A zašto?
• Zato što treba da bude ispeglana i lepa.
• A zašto?
• Pošle smo u šetnju.
• A zašto?
• Da se zabavimo, bacamo kamenčiće, jedemo sladoled i kupimo nešto lepo.

Učinilo se na trenutak da je to bio „šah-mat“ sa moje strane, ali ne tako brzo. A zašto ti je ta majica baš žuta kada ti najviše voliš plavu boju?, neumorno je nastavila moja šestogodišnja sestra Milica, što bi verujem uradilo i svako drugo dete. Kada uđete u takav kviz, nema odustajanja. Nema pomoći prijatelja, zamene pitanja, ali što je najvažnije nema ni pogrešnog odgovora. Stvar je u tome da li imate strpljenja i volje da zaista odgovarate na ta pitanja. Pitanje zašto je moja majica žuta, a ja više volim plavu, možda krije odgovor o mojoj ličnosti koji mi nikada ne bi pao na pamet da me Milica nije pitala. Ne postoje glupa pitanja, a naročito ne postavljena od strane dece.

Vaš odnos prema njima kada Vam se obraćaju, pa makar se Vama činilo da je tema potpuno marginalna, stub je njihovog odnosa prema Vama kada im se budete obraćali.

Od dece nepogrešivo uvek, bez izuzetka dobijete ono što ste im pružili. Ako želite da Vas slušaju dok govorite, slušajte i Vi njih dok govore i što je još bitnije učestvujte u tome. Razumljivo je da ste nekada opterećeni svakodnevnim problemima i da Vam nije do „zašto“ odgovora. U tim trenucima nemojte da smetnete sa uma da je, bez obzira na sve što Vas tišti, dete najbitnije i da nemate opravdanje da mu ne pružite ono što Vam traži, a potpuno je besplatno – Vašu pažnju. To je osnova svake vaše dalje komunikacije.

Ako mene pitate, trik da se „izvučete“ iz začaranog kviza je da odgovorite istom merom. Kada na prvu dečiju najobičniju konstataciju odgovorite sa – a zašto, osmeh koji ćete da dobijete za uzvrat će biti neprocenljiv. A ako budete malo uporniji, zamoliće Vas da VI prestanete:

• Je l”™ idemo?
• A zašto?
• Pa da šetamo? – smeh
• A zašto?
• Pa rekla si. – smeh
• A zašto?
• Dobrooo, prestaniii.

Komunikacija sa decom zahteva Vašu punu pažnju i strpljenje.

„Da ljubim da prođe“

Neverbalna komunikacija je bitan segment komunikacije sa decom. Ovaj vid komunikacije deca mogu da nauče samo ugledajući se na Vas, odnosno kroz Vaše ponašanje prema njima. Neverbalna komunikacija nije nešto što biste mogli da im objasnite – ona zahteva delanje. Postoje razni primeri kako može da se razvije:

• Da ljubim da prođe – kada dete nešto boli, ili kada se prehladilo;
• Pomazite i poljubite dete – kada želite da pohvalite nešto što je uradilo;
• Uhvatite ga za ruku – kada Vam se žali na nešto, kada se oseća nesigurno;
• Zagrljaj – je uvek dobar način komunikacije jer je merilo ljubavi, pažnje i sigurnosti. Ako Vas dete zagrli, nikada ne puštajte prvi.

Najrazvijeniji nivo neverbalne komunikacije je ostvarivanje „kontakta očima“ sa detetom. To se ostvaruje na jednostavne načine – sedite sa detetom na pod, oslovite ga punim imenom dok Vas ne pogleda, razgovarajte sa njim o temama koje je započelo. Na taj način će da primi model ponašanja prema svojim budućim drugarima.

Veoma je ozbiljno, ako dete kaže da je ozbiljno!

Nikada, nikada i nikada ne potcenjujte nešto što Vam dete iznosi kao problem. Deca su osetljiva bića koja tek u upoznaju svet. Ono što je Vama smešno, za njih je veliki i ozbiljan problem, a na Vama je da im pomognete da prevaziću isti. Ozbiljan dečiji problem može da izazove veliki strah od koga kasnije može da nastane i trauma. Dečiji problem može da bude mrak, žaba, pauk, miš, vruć pesak, to što ih niste samo to veče poljubili za laku noć. Kada Vam dete poveri svoj problem, budite srećni jer ima poverenja u Vas i vidi Vas kao oslonac –  nemojte da ga izneverite. Dajte sve od sebe da zajedno preskočite tu prepreku, prvenstveno razgovorom, a onda i na razne druge načine – osmislite priče ili igre.

„Hvala, molim, izvini, izvoli“ su čarobne reči, lepi maniri i način života

Lepo vaspitano dete je po pravilu ogledalo svoje porodice. Deca treba da nauče bonton i da se služe čarobnim rečima u svim prilikama koje to nalažu, a uzor za takvo ponašanje ste im jedino i samo Vi.

Postoji jedna misao koja je ostavila jak utisak na mene, parafrazirano – vaspitajte sebe jer će deca svakako ličiti na Vas.

Plastičan primer je prelazak ulice na crveno svetlo. Vama samima može u žurbi da se desi da pretrčite ulicu kada je uključen „crveni čika“, ali kada ste sa detetom to ne sme biti ni slučajno. Isto važi za upotrebu čarobnih reči – ako se Vi ne zahvalite prodavcu u Vašoj pekari, budite uvereni da neće ni Vaše dete.

Dete treba da shvati da četiri čarobne reči treba da predstavljaju način njegovog života, i da kada im Vi ili neko drugi uputi neku od njih to shvate kao podstrek da treba da nastave tako da se ponašaju.

Ova tema me uvek podseti na jednu anegdotu. Pokušala sam sestru koja je tada imala 4 godine da naučim čarobnim rečima i ponavljale smo zajedno:

• Hvala, molim…
• Hvala, molm…
• Izvini, izvoli.
• Izvini, izvoli.
• Bravo!!!
• Zaboravila si jednu, Tina.
• Kako, koju?
• Abrakadabra!

The post Uspešna komunikacija sa decom – kako da pričate sa njima tako da Vas ona stvarno slušaju appeared first on Novak Djokovic Foundation.