Donirajte

Naučite decu da čuvaju svoje igračke jer je svaka igračka pomalo zeka Srećko

by , 15. Apr 2019.

Nedavno sam na internetu pročitala jedan zanimljiv komentar: „Kada sam bio mali ja sam skupljao igračke. Sada kad sam veliki, opet ja skupljam igračke – izgleda da sam negde pogrešio“, duhovito, ali i efektno.  Odnos dece prema igračkama je bitniji nego što to na prvi pogled deluje. Često dete ima igračku koju „vuče svuda sa sobom“. To je zapravo prvi znak zdravog odrastanja. 

Pre polaska u vrtić, pa i jaslice, deca se druže samo sa svojim igračkama. Ja to shvatam kao „nultu socijalizaciju“ dece. U tom „međuprostoru“ deca mogu da uče i vežbaju kako da uspostavljaju komunikaciju. Takođe, grade osnovne životne veštine poput empatije, pažnje, posvećenosti, odgovornosti, nesebičnosti, samostalnosti, lojalnosti i zahvalnosti.

Ispričaću vam jednu priču kako bih Vam približila zašto je bitno da decu naučimo da brinu o svojim igračkama.Bio jednom jedan dečak Dušan koji je imao najboljeg druga, zeku Srećka. Zeka Srećko i Dušan se bude svakog jutra u isto vreme. Zajedno peru zubiće i umivaju se, onda doručkuju, pa se igraju sa ostalim igračkama.

U toku te igre sa drugim igračkama, bilo je potrebno da Dušan razume i zna da mora sve da ih pazi, da ne sme grubo da se ponaša sa njima i da svaka ima svoj „način upotrebe“.

Nakon igre bilo je potrebno vratiti sve (osim Srećka, naravno) na svoje mesto u jedan kutak nazvan „kućica za igračke“. Na samom početku Dušan je to činio mrzovoljno. Mama i tata su sve razgovore sa Dušanom obavljali u prisustvu Srećka, uključujući ga u dogovore kao ravnopravnog člana porodice. Kada bi Srećko „progovorio“ sve je išlo lakše i dogovori su bilo lepši, brži i bolji. Igračke moraju da se pokupe da se ne bi izgubile ili polomile ako ih neko zgazi, a ako se to desi mama i tata neće da kupe druge.

Večeraju zajedno, nekada ono što voli Dušan, a nekada ono što Dušan malo manje voli, ali je zdravo i Srećko obožava. Zajedno slušaju priču za laku noć i spavaju. Sada tata slobodno može da ugasi lampu kad pođe jer dečak nema osećaj da je sam u sobi.

Malo pre četiri sata, Srećko i Dušan zajedno čuče ispred vrata čekajući tatu sa posla. Obavezno je da dobiju jednako jak zagrljaj kad tata napokon uđe.

Na prvom letovanju zajedno su pali u plićaku kada ih je oborio prvi talas. Međutim, Dušan nije plakao zato što je progutao mnogo vode i pao, već zato što je Srećko ostao bez oka i tri dana posle toga “kijao“ so. Ipak, nije želeo da zameni jednookog Srećka već su izvršili „operaciju“ i izlečili ga.Nije prošlo mnogo, u jednom herojskom obračunu Dušana i zubara, zeka je za stalno izgubio oko u slivniku lavaboa.

Međutim, dečak tada nije ni tražio ponovnu „operaciju“, samo je nastavio da nosi Zeku i da ga voli kao takvog.

Taj prvi dan u vrtiću bio je stresan za obojicu. Dušan je plakao, a kada su mama i tata otišli Srećko je ostao da ga drži za ruku. Kako Dušan kaže, on ga je upoznao sa drugom decom i pomogao da se sprijatelje. Koliko mu je pomogao toliko je i bilo teško da po prvi put nekoliko druge dece uzmu Srećka i igraju se sa njim. Dušan je bio ljut i malo „nešto“ što nije znao kako da objasni šta. Kada su stigli kući, mama, tata, Dušan i Srećko su obavili jedan porodični razgovor i utvrdili da je potpuno u redu da se Srećko nekada poigra i sa nekim drugim. Period adaptacije su stojički zajedno prebrodili, kako je vaspitačica rekla, mnogo brže nego neka druga deca.

Mnogo puta su Dušanovi roditelji čuli da nije dobro što „vucara“ tog zeca svuda sa sobom i da treba da mu objasne da je samo igračka i nekako ga odvoje od njega – „Sramota je, veliki dečko, sad će u predškolsko, vuče nekog zeca okolo“.

Sreća je da su roditelji odlučili da slušaju svog sina, a ne ostatak sveta.Kada je došlo vreme , Srećko je sam seo na policu i samo jednim okom posmatrao svog najboljeg druga kako vredno radi domaći i postaje čovek baš kako su zajedno vežbali.

Copyright: Oksana Kuzmina

Hajde sada da se vratimo na početak. Dušan je naučio važne stvari sa jednom plišanom igračkom, pa da „svedemo taj račun“.

1. Pažnja prema igračkama kasnije se reflektuje kao pažnja prema mlađim članovima porodice, kućnom ljubimcu i ličnim stvarima uopšte.

Način upotrebe neke igračke ili društvene igre odličan je primer za dete kako u životu mora da poštuje pravila, igra fer i ne ponaša se agresivno kada nešto nije po njegovoj volji.  Primetićete da što su igračke starije i izlizanije dete ih više i jače voli i ne želi da ih zameni za neku novu i lepu.

Često deca sa sobom nose mede, zeke kojima fali oko, nos, usta, ruka, ali se ne odvajaju od njih. E, to su ljubav i lojalnost, lično. To je model koji će da se nauči tada i prenese posle na sve ostale odnose. Na taj način se deca takođe uče kako da na male stvari i sitnu pažnju gledaju kao na prave dragocenosti.

2.Cena je vreme koje niste bili sa svojim detetom i zato ne postoji jeftina igračka.

Dete mora da zna da stvari koje ima – ima zahvaljujući trenucima kada niste sa njim jer radite, a potrebni ste mu. Pažljivo postupanje sa igračkama je direktno poštovanje novca koji su roditelji platili za njih. Kada kažem novac mislim da bilo koju valutu prevedete u broj dana, sati, minuta koje ste proveli radeći odvojeni od deteta, da biste primili platu kojom kupujete tu igračku.

3.Igračke nekada mogu da budu nagrada za lepo ponašanje ili podstrek za ono željeno.

Pustite ih da urade nešto što oni mogu (pokupe igračke, zaliju cveće, obrišu prašinu, slože knjige) pa im dajte igračku koju ste već kupili. Moje iskustvo kaže da će je voleti više od drugih igračaka, a odličan je način da shvate da stvari moraju da se zasluže – zarade.

Radne navike se stvaraju od onog trenutka kada deca postanu svesna sveta oko sebe, ni minut pre, ni minut kasnije. Usađuju se strpljivo, malim koracima koji su prilagođeni njihovom uzrastu, a prvi korak je da svoje prve drugare slože u njihov improvizovani dom. Kada to postane njihova navika, kako budu rasli sami će proširivati svoj krug odgovornosti.

4.Prvih godina deca uče po modelu, gledaju i oponašaju, i igračke su u ovom slučaju veoma korisne.

Deca nemaju svest o tome koliko je bitno održavanje lične higijene ili zdrava ishrana. Postoje stvari koje ne vole da rade i tu je lepo i korisno uključiti njihovu omiljenu igračku da im pomogne. Mnogo je lakše kada vide da neko pored njih ne plače dok pere kosu ili jede povrće.

5.Igračka je odlična stvar za razbijanje bilo kog straha kod deteta.

Strah je apstraktan pojam, teško se objašnjava, a još teže se prevazilazi. Kada  dete ima svoju igračku, „opipljivo“ može da vidi kako se njoj ništa nije desilo u trenutku kada je ona bez problema prošla ono što detetu sleduje, a čega se plaši.

Ako dete razgovara sa svojom igračkom to nije ništa strašno već dobro. Emotivno su se vezali i prirodno je da vodi imaginarne dijaloge. Jačaju svoju maštu, ali i emocionalnu inteligenciju. Uviđa da ga neko shvata, sluša, razume, tuguje sa njim, raduje se, grli ga. To je veoma bitan preduslov za formiranje empatije.

6. Pokazalo se mnogo puta da deca lakše prebrode prvo odvajanje ako uz sebe imaju svoje najbolje plišane drugare. 

Svaki početak deci je težak.U tom periodu osim novih ljudi, deca upoznaju sebe, svoje neotkrivene strane ličnosti, upoznaju nove emocije i reakcije i bivaju zbunjena. Po prvi put osećaju ljubomoru, ugroženost, a da ne znaju ni šta je to, ni kako da Vam kažu i objasne. Sve će to biti manje izraženo, stresno i šokantno ako budu znali da ih neko „iz kuće“ drži za ruku.

Sve igračke su pomalo zeka Srećko ili bi bar to trebalo da budu. Ako ste vi, roditelji, kada ste bili deca skupljali igračke, bravo i svaka čast. Ako to nastavljate da činite kada ste veliki, razmislite koliko će promena te prakse dobro uticati na razvoj vašeg deteta. I da, ima li Vaše dete svog „zeku Srećka“?

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE