Donirajte

INTERVJU sa Nevenom Mitranić: „Obrazujemo se kako bismo se razvijali, a ne kako bismo se dokazali“

by , 11. Dec 2018.

Fondacija „Novak Đoković“ je 2018. godine započela saradnju sa Filozofskim fakultetom Univerziteta u Beogradu, sa ciljem stvaranja lidera u istraživanju u oblasti obrazovanja i razvoja u ranom detinjstvu – akademaca koji će biti od ključnog značaja za proučavanje, informisanje i zagovaranje politika i praksi kvalitetnog predškolskog obrazovanja u Srbiji. Danas pričamo sa stipendistikinjom Nevenom Mitranić o cilju njenog istraživačkog rada. 

Nevena Mitranić je studentkinja III godine doktorskih studija predškolske pedagogije na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Od septembra 2016. godine angažovana je na Fakultetu kao demonstrator u nastavi na predmetima Dečja igra i stvaralaštvo i Razvijanje prakse dečjih vrtića za studente osnovnih i master studija, a pomaže i na predmetu Razvijanje i evaluacija kurikuluma. Zahvaljujući stipendiji Fondacije „Novak Đoković“, od januara 2018. godine angažovana je kao asistent u nastavi na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

  • Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

Živela sam u porodici sa puno članova, tako da je uvek bilo nekog da pazi na stariju sestru i mene. Moji roditelji nisu videli potrebu da sestra i ja idemo u vrtić, pa je priča o mom odrastanju vezana za tu kuću. Uprkos tome, roditeljima je bilo važno da ne budemo ni za šta uskraćene i da imamo što više prilika da gradimo i razvijamo neki „svoj svet“, tako da su nam nabavljali mnoštvo knjiga, stripova, crtanih filmova, različitih materijala, društvenih igara i igračaka… Vodili su nas na svako kulturno dešavanje u gradu, bili smo najrevnosniji članovi lokalnog video-kluba… Bilo je mnogo važno da radimo stvari zajedno, kao porodica. Moji roditelji su slikali, a sestra i ja smo crtale sa njima. Kada bi oni gledali neki film, mi smo gledale sa njima. Zajedno smo igrali društvene igre, uveče smo zajedno pevali… Odrastanje pamtim kao vrlo inspirativno, puno različitih doživljaja i utisaka koje smo sestra i ja iznova i iznova pretakale u neke svoje igre, neke svoje priče koje smo jedna drugoj pričale pred spavanje, svoje male kućne predstave, svoja umetnička dela.

  • Po čemu pamtiš svoje obrazovanje u ranom periodu?

Ja sam stvarno uživala da učim i saznajem stvari, otkrivam neke nove načine razmišljanja o svetu… Sve me je vuklo, i matematika, i književnost, i umetnost, i priroda i društvo… Najveći izazov za mene su, zapravo, bili vršnjaci. Bilo mi je teško da se snađem u situacijama kada kontrola nije u mojim rukama, situacijama kada igre postanu grube i ne tako slatke, nisam umela da pregovaram o stvarima, mislim da mnogo puta nisam mogla čak ni da razumem šta se dešava i zašto se tako dešava…, tako da kao jako veliki, važan i zapravo najteži deo svog obrazovanja vidim učenje kako da budem sa drugima.

  • Kako si se odlučila za studije pedagogije?

Ono što sam ja u trenutku kad je došlo vreme da odlučim znala je da želim da se bavim obrazovanjem, jer sam obrazovanje videla kao polje koje suštinski „pokreće“ i „preokreće“ svet. Pedagogiju sam odabrala jer mi se činila kao jedina dovoljno široka (… ili pak dovoljno otvorena) da obuhvati sve ono što me inspiriše i zanima i da sve što umem i volim da radim nađe svoje mesto i svoju funkciju u „pokretanju sveta“. Ne postoji jedna konkretna osoba koja me je inspirisala da krenem ovim putem. Na obrazovnom putu koji sam prošla bilo je mnogo sjajnih ljudi – počevši od mojih roditelja pa do učiteljice i nekih sjajnih nastavnika. Neki od njih bili su inspirativni kao predavači, neki kao sagovornici, neki kao vaspitači… Mislim da je inspiracija za put na kom sam danas zaista nekako izronila iz zbira svih njih. Tokom studija sam se možda najčešće sećala moje profesorke filozofije iz srednje škole i njene priče kako je filozofiju upisala jer je to nešto u čemu se najmanje osećala sigurnom. Svaki put kada bi bilo teško i kada bih pomislila da ja nisam za ovaj posao, setila bih se nje i podsetila se da se obrazujemo kako bismo se razvijali, a ne kako bismo se dokazali.

  •  U fokusu tvog istraživačkog rada i doktorske teze je igra. Šta te je navelo da se baviš ovom temom?

Istraživanja pokazuju da deca igrom i u igri razumevaju svet, pridaju mu smisao, tragaju za svojim mestom u njemu. Deca u igri pokreću suštinska životna pitanja koja muče i odrasle, susreću se sa izazovima zajedničkog življenja, suočavaju se sa bolnim i neprijatnim iskustvima, sa diskriminacijom i poniženjima, sa sumnjom u sebe, ali i osnažuju jedni druge, grade prijateljstva i saveze, konstruktivno se odnose prema nepravdama sa kojima se u svakodnevici suočavaju. Za decu je igra goruće polje života na kom se ostvaruju zamisli i kanališe moć, sada i ovde. Ako kontekst detetove svakodnevice promoviše agresiju i stereotipe, oni će se javiti i u igri. Zato kada kažemo da je igra današnje dece siromašna, ili pak agresivna i stereotipna i da „deca ne znaju da se igraju onako lepo i maštovito kako smo mi nekada“, treba da se zapitamo da li treba tražiti krivca u deci ili u kontekstu iz kog crpe inspiraciju za igranje.

  • Koje bi bile tvoje preporuke: kako mi možemo da podržimo dečju igru?

Na nivou pojedinca, za podržavanje igre najviše i najbolje što možemo da učinimo jeste sa budemo saigrači, a to u igri sa detetom znači:

da budemo skromni: Da pođemo od pretpostavke da ne znamo uvek najbolje; Da budemo istinski zainteresovani za to šta dete donosi u igru, čime se bavi, na koji način i da to prepoznajemo kao vredno pažnje i jednako vredno našim idejama;

da budemo prisutni: Da manje pažnje pridajemo smernicama, uputstvima i očekivanim rezultatima, a više detetu koje je pred nama; Da radimo na tome da nam sada i ovde bude svima dobro i podsticajno, a ne na tome da će „jednog dana“ tako biti;

da budemo inspirisani: Da budemo spremni da se i sami zaigramo sa različitim idejama i mogućnostima, da eksperimentišemo i stvaramo, da se radujemo procesu; Da razigrano pristupamo uređenju prostora i planiranju aktivnosti, izbegavajući stereotipe i pitajući se „šta bi još moglo“;

da budemo konstruktivni: Da budemo usmereni na potencijale situacija, prostora, okruženja, a ne uvek na „zašto to ne može“; Da budemo spremni da „surfujemo na talasu“ i da prepoznajemo potencijale u idejama drugih i idejama dece i da gradimo dalje na njima; Da se ne plašimo da pokrećemo inicijative i otvaramo nove mogućnosti;

da budemo svesni: Da od odgovornosti ne možemo pobeći i da će svaki naš postupak ostaviti trag u svetu, ali da nas to ne zaledi u mestu; Da su, kada pokušavaš nešto novo i trudiš se, greške neizbežne, ali i privremene; Da se pitamo da li smo možda svojim postupcima u igri nešto sputali ili prevideli i zašto je došlo do toga, ali ne kako bismo sebe procenjivali kao „dobrog“ ili „lošeg“ vaspitača, već kako bismo dobili ideje kako ubuduće možemo drugačije;

da budemo strpljivi: Da ne očekujemo brze promene i brze rezultate; Da damo vremena procesu da se dešava;

da budemo otvoreni: Da dopustimo sebi da se iznenadimo; Da budemo spremni da se izložimo, istinski otvorimo pred detetom, opustimo i dopustimo da nas proces nosi;

da verujemo: Da se iz inicijativa deteta mogu izroditi fascinantne stvari; Da u našem okruženju postoje ljudi koji veruju u iste vrednosti i sa kojima možemo da se zaigramo zajedno; Da naše ideje mogu pokrenuti nešto potpuno novo i čarobno; Da će nam vreme doneti nešto dobro ukoliko uživamo u njemu i sa svakim trenutkom vrednujemo i čuvamo jedni druge.

1 komentara

Napiši odgovor
  • jevtic.jasmina25@gmail.com' Jasmina Jevtic says:

    Divnan tekst i opis buduceg Doktora nauka Nevene Mitranic, ponosni smo sto imamo ovako mlade talente koji nas vode i uce kroz deciju spoznaju sveta i igru koja je najvaznija.
    Sve sto je receno je zadivljujuce i jedino prirodno , i drago mi je da se ovim temama bave mladi akademici kako bismo nasem podmladku dali punu slobodu u svom razvoju, inspiraciji, masti…

Pošalji komentar

Upotreba kolačića

Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE