Procenjuje se da više od 690 miliona ljudi širom sveta živi u ekstremnom siromaštvu. Nedostatak direktnog pristupa osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, nedovoljno razvijena infrastruktura i nepravda u društvu koja često sprečava mnogu decu da steknu obrazovanje samo su neke od nedaća koje karakterišu svakodnevne borbe mnogih ljudi. Međutim, uprkos ovim obeshrabrujućim faktorima, postoje ljudi koji, kroz istrajnost, odlučnost i sa nepokolebljivim duhom, uspevaju da prevaziđu siromaštvo i ostvare svoje snove uprkos brojnim nepovoljnim okolnostima u njihovim životima.
Na Međunarodni dan sporta za razvoj i mir, predstavljamo vam četvoro sportista koji su uspeli da prevaziđu poteškoće u ranom detinjstvu i postanu vrhunski šampioni.
Alfonso Dejvis (fudbaler) – Alfonso se rodio u izbegličkom kampu u Buduburamu, u Gani. Njegova majka – Viktorija i otac – Debija, rođeni su u prestonici Liberije, Monroviji, ali su zbog početka Drugog građanskog rata u Liberiji, koji je odneo preko pedeset hiljada života, morali da pobegnu u izbeglički kamp u Gani. Godine 2005. porodica Dejvis je uspešno uspela da emigrira u Kanadu. Porodica se nastanila u Edmontonu, gde je Alfonso mogao da prvi put zakorači u svet fudbala priključivši se klubu „Vancouver Whitecaps“. Danas je jedan od najboljih mladih fudbalera na svetu, sa mnogobrojnim titulama u redovima nemačkog bundesligaškog giganta Bajerna iz Minhena. Kad nije na terenu, Dejvis prati svoj lokalni hokejaški tim, „Edmonton Oilers“, a pritom je i ambasador Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice.
Mani Pakjao (bokser) –„Pakmen“, što je njegov najpoznatiji nadimak, široko je priznat kao jedan od najvećih boksera svih vremena. Međutim, uprkos svojoj slavi i uspehu, život mu nije uvek bio lak. Manijeva porodica je bila izuzetno siromašna – često nisu imali ni pirinča za jelo. Njegov otac, Rosalio, trudio se da se popne na sedamdeset stabala dnevno kako bi skupljao kokosov orah za prodaju i prehranio svoju porodicu. Dok je bio u šestom razredu, njegovi roditelji su se rastali. U četrnaestoj godini, Mani se preselio u glavni grad Filipina, Manilu. Pokušao je da radi kao građevinski radnik i često je morao da bira da li će poslati novac majci ili kupiti nešto za jelo. Život je bio neverovatno težak za mršavog mladića, jer je odrastao u jednoj sobi i nije imao par cipela sve do svoje dvanaeste godine – sve je izgledalo beznadežno sve dok mu ujak nije predstavio boks. „Pakmen“ je postao prvi bokser koji je osvojio svetske titule u osam različitih kategorija. Iako je zvanično u penziji, i dalje ima velike ambicije da se vrati u ring, a ček se i kandidovao za mesto predsednika Filipina!
Cegaje Kebede (maratonac) – Kebedina porodica je bila veoma siromašna. Rodio se u malom etiopijskom selu Gerar Berak i bio je peto od trinaestoro dece. Morao je da radi čitav dan da bi zaradio 32 dinara – jedan obrok dnevno bio mu je sve što je mogao da priušti. Mladić je sakupljao drva za prodaju i čuvao stoku kako bi dopunio očevu zaradu, plaćajući za svoje obrazovanje zajedno sa ostalom braćom i sestrama. Trčanjem je počeo da se bavi sa osam godina samo iz zadovoljstva dok ga nije primetio atletski trener Getaneh Tesema, koji mu je ponudio priliku da trenira sa njegovom grupom, a nije mogao znati da će Cegaje kasnije predstavljati svoju zemlju na Olimpijskim igrama i da će osvojiti bronzu u maratonu na Olimpijadi u Pekingu 2008. godine – nije loše za nekoga ko svoju specijalnost vidi kao zadovoljstvo, a ne kao sport.
Dipika Kumari (streličarstvo) – Rođena u gradu Ranči na istoku Indije, njena majka Gita radila je kao medicinska sestra, dok je otac Šivnarajan bio vozač rikše. Često se moglo videti kako se Dipika igra napolju, gađajući kamenjem mango voće koje visi sa drveća, samo da bi zadovoljila svoju glad – njena porodica često nije mogla da priušti hranu za jelo. Pridružuje se školi streličarstva, a glavni razlog bila je besplatna hrana koju bi dobila tamo. Nakon pomoći od strane njenog rođaka Vidije Kumarija, Dipika vežba streljaštvo koristeći luk i strelu napravljenu od bambusa. Njena karijera je zaista počela da napreduje 2006. godine, kada se pridružila Tata Akademiji, gde je počela da trenira sa pravom opremom, kao i uniformom. Godine 2010. debitovala je na Kanzerskim igrama u Delhiju, gde je bivša „mango snajperistkinja“ osvojila dve zlatne medalje. Karijera Dipike je cvetala i nagrađena je sa dve srebrne medalje na azijskim prvenstvima 2011. i 2015. godine, kao i sa dve srebrne medalje na Svetskim prvenstvima takođe 2011. i 2015. godine.
Bivši američki duhovnik Tomas Spenser Monson je rekao: „Principi velikog života podrazumevaju sposobnost da se suočite s problemima s hrabrošću, s razočaranjem s veselim raspoloženjem, i s iskušenjima sa skromnošću“. Siromaštvo, u svom istinskom obliku, ne definiše osobu, već služi samo da izgradi osobu. Kroz sve izazove i iskušenja s kojima su se suočili Alfonso, Mani, Cegaje i Dipika, najviše se ističe njihova skromnost. Za ovo četvoro sportista, imati manje uvek je značilo imati više – oni su oličenje snage koja je potrebna da bi se istrajalo u životu i iznad svega, pružili su nadu milionima ljudi širom sveta dopuštajući nam da razumemo da bez obzira koliko surove okolnosti mogu biti, uvek dolazi sutra i da nijedan san nije neostvariv.
O autoru: Kameron Rid je student međunarodnih studija na Otvorenom univerzitetu. Uživa u pisanju članaka sa posebnim fokusom na društvena, kulturna, sportska i politička pitanja. Pored ovoga, Kameron voli da putuje i da proba novu hranu iz celog sveta – a takođe je i veliki ljubitelj sporta!
