Utisci roditelja: „Podrška, ne perfekcija” nije samo učenje o roditeljstvu, već učenje o samom sebi

by NDFAuthors

  • феб 26, 2024
Program „Podrška, ne perfekcija“ uspešno se realizuje u saradnji sa našim partnerima Generali osiguranjem Srbija i The Human Safety Net. Pročitajte utiske roditelja koji su pohađali naše radionice u Pančevu.

Ivana Jocović

Započela bih citatom Duška Radovića: „Volimo decu i kad su kriva, jer će ih život kažnjavati i kada nisu”. Ovo je negde i moja vodilja kroz roditeljstvo – da nam se deca osećaju bezbrižno i voljeno, ali i da postoje definisane granice.

Moju malu porodicu čine suprug Aleksandar i dve devojčice: Kalina (3) i Julija (1).

Sam poziv za pohađanje programa je bio još jedna stepenica više za mene. Upoznavanje novih ljudi i razgovori sa drugim roditeljima o svakodnevnim situacijama za mene je bilo nemerljivo iskustvo. I sama činjenica da nisam sama u svetu roditeljstva mi je mnogo značila.

Nakon radionica osećala sam se smireno i spokojno znajući da sam na pravom putu i da nisam jedina koja se suočava sa nerazumevanjem okoline, tantrumima, ljutnjom… Mislim da je ta smirenost, koju smo vežbali kroz razne tehnike na radionicama, moje najbolje oružje koje ću i dalje pokušati da sačuvam u odnosu sa decom, suprugom, okolinom.

Kao bitne stvari koje smo primenili u svakodnevici istakla bih da sada mogu da prepoznam razloge određenog ponašanja, shodno detetovim željama i potrebama. Tabela nagrađivanja nas je motivisala da sakupljamo igračke, pozdravljamo druge ljude bez drame i vikanja…

Program mi je dao „vetar u leđa” i doneo mir, zadovoljstvo, empatiju i jako mi je žao što se naše druženje završava. Trudiću se da ubuduće ispunim i svoje potrebe i radim na odnosu sa partnerom.

Velika zahvalnost i Novak Đoković Fondaciji, volela bih da se program sprovede u što više gradova širom Srbije i regiona jer mislim da nismo dovoljno upućeni koliko je rano detinjstvo značajno za razvoj naše dece, trebalo bi što više roditelja da se uključi.

I na kraju bih dodala: Roditeljstvo nije ni crno ni belo, često smo tužni, ljuti, besni, ali deca su naša ogledala i najlepši mogući dar.

Sve najbolje i hvala još jednom od srca!
Ivana Jocović

 

Marijana Kostić

Moje ime je Marijana Kostić. U braku sam sa divnim suprugom Vukašinom i majka sam troje dece: najstarija ćerka ima 21 godinu, srednja 15, a sin 20 meseci.

Roditelj sam postala sa 19 godina i u početku mi ništa nije bilo jasno. Bez ličnog iskustva, sa mnogo frustracije i straha proživljavala sam razne situacije sa detetom. Kako su godine prolazile moje frustracije i strahovi su nestajali, ali i dalje je ostalo prostora za nova učenja i saznanja.

Kada sam u 39. godini dobila sina i bila ponovo na početku, moje ćerke su ušle u doba puberteta i adolescencije, doba roditeljstvo dobija novu ulogu, dozu ozbiljnosti, jasnog usmeravanja, otvorenih razgovora, uzajamnog razumevanja i poštovanja.

Za program „Podrška ne perfekcija” saznala sam preko Instagram stranice Novak Đoković Fondacije.

Prepoznala sam veliku vrednost u svakoj radionici na koju sam otišla, toliko novih saznanja i uvida, prosto sam sve morala da zapisujem u svesku kako bih sve te tehnike mogla da primenjujem i koristim. Iako sam osoba koja se trudi da što više vremena provodi u trenutku ovde i sada, ipak se dešavaju ti skokovi kada ispadam iz ravnoteže i reagujem burno.

Prva radionica koja je za mene bila značajna i ostavila veliki utisak je radionica o samoregulaciji. Moćna tehnika koju sam imala priliku da primenim kada su kod moga sina krenuli prvi tantrumi. Pomogla sam i njemu a i sebi na najbolji mogući način koristeći ovu tehniku.

Sledeća tehnika koja mi se mnogo svidela je tehnika JA poruke. Nju sam počela da koristim kod svojih ćerki i mogu reći da je delotvorna i da je dala novu dimenziju našoj komunikaciji. Takođe sam konačno shvatila koliku moć zapravo ima aktivno slušanje – ništa ne moram da kažem, deca će sama naći rešenja a najbitnije je da saslušamo šta imaju da kažu. I sve ostale tehnike koje sam naučila kroz ovaj program bile su značajne, kako za mene tako i za mog supruga kojem sve rado prenosim.

U našoj porodici se osete nove vibracije, neke situacije preživljavamo sa mnogo više razumevanja, tolerancije, kompromisa i ljubavi. Naučili smo svi zajedno koliko je jasna i otvorena komunikacija bitna i zdrava za svakog člana naše porodice.

Program bih preporučila svakoj porodici, jer nam ukazuje na to da zaista ne treba da budemo perfektni niti da to tražimo od svoje dece. Trebalo bi da ostanemo prirodni, prisutni u trenutku ovde i sada, i najbitnije da jedni drugima ostanemo podrška.

Na radionicama je vladala pozitivna i opuštajuća atmosfera. Neizmerno hvala Novaku i Jeleni Đoković na što su nesebično pružili priliku svim roditeljima da shvate šta znači biti roditelj, i da svoj dečici olakšaju odrastanje.

Marijana Kostić

 

Milica Borojević

Ja sam Milica Borojević, mama devojčice po imenu Dimitra, koja ima 2,5 godine. Suprug Pajo, Dimitra i ja živimo u Pančevu. Volimo da putujemo, družimo se, trčimo polumaratone, kao i manje kilometraže, a Dimitra je naš verni pratilac na svim trkama, zbog čega je nasledila sportski duh i ljubav prema sportu i akciji.

Ovaj program je jedna od najboljih stvari koje sam uradila za sebe u 2023. godini. Ono što većini zvuči „strašno”, jeste činjenica da program traje deset nedelja i da je poželjno ne propuštati radionice. Tih deset nedelja mi je proletelo i zaista mi je žao što se završava program.

Svaki odlazak na radionicu mi je izazivao radost jer sam jedva čekala da sedim i slušam facilitatorku, ali i sve divne roditelje sa njihovim različitim iskustvima. Dopao mi se koncept predstavljanja, razmenjivanja različitih stresnih i tantrumskih situacija, suočavanje sa nekim problemima koji su mi delovali strašno, kao da ih imam jedino ja sa svojim detetom.

Međutim, slušajući priče roditelja, shvatila sam koliko smo svi u istom „sosu” i uglavnom isto reagujemo na različite izazovne situacije u roditeljstvu i imamo manje-više iste nedoumice i pitanja. Izuzetno mi je značilo što su roditelji delili svoja iskustva, znanja i veštine, ali i što smo čuli utiske očeva, ne samo majki.

Mi majke često umemo da predstavimo neke situacije traumatičnije i dramatičnije nego očevi, pa su očevi izuzetno doprineli da se mnoge situacije i ponašanja dece vide iz drugačijeg ugla, zbog čega sam im veoma zahvalna, jer sam počela drugačijim očima da gledam na odnos supruga sa ćerkom, ali i na naš odnos i komunikaciju.

Facilitatorka je na zaista sjajan, koncizan i smiren način uspela da nam približi sve realne životne situacije i objasni koje su detetove potrebe u navedenim situacijama. Izuzetno je uticala na mene lično, da više razmišljam o svojim reakcijama, svojim postupcima, kao i o detetovim postupcima i potrebama.

Da drugačijim očima gledam na svet i da mnogo više pažnje obraćam na njene potrebe i želje. Svakako, prostora za napredak ima, jer smatram da sam tek počela svoj roditeljski put, ali posle ovih radionica je nekako lakše, jer je važno osetiti podršku stručnih lica, ali i ostalih roditelja.

Različita životna iskustva prisutnih roditelja, ne samo u vaspitanju dece, nego i u njihovim odnosima sa majkama, očevima, načinu na koji smo svi vaspitani, naveli su me da razmišljam o potisnutim osećanjima iz mog detinjstva. Brojne situacije iz detinjstva su uticale na mene kao odraslu osobu – odnos prema hrani, životu i svemu što se gradi u detinjstvu, vaspitanje koje je mene oblikovalo, šta mi je to nedostajalo – navelo me je da shvatim kako ne želim da se ponašam prema svojoj ćerki.

Svaka radionica je bila sjajna na svoj način, veoma su mi se dopale priče i razmišljanja roditelja. Lepo je videti toliko zaposlenih ljudi koji, pored svojih obaveza oko dece i posla, žele da unaprede svoje roditeljstvo. Koncept svake radionice, interakcija, razmene informacija bile su veoma zanimljive i korisne. Mnogo zanimljivih ideja sam dobila za rad, igru, priču. Ono što je mene izuzetno motivisalo na ovim radionicama je da se trudim da još više uživam u svojoj najvažnijoj životnoj ulozi, a to je uloga majke.

Program „Podrška, ne perfekcija” bih svakom roditelju od srca preporučila, jer je ovo predivan način da razumemo našu ulogu u detetovom životu.

Roditeljstvo se ne može naučiti, ali smo svi blagosloveni što imamo priliku da zajedno sa decom učimo o životu, o ljubavi i o svim onim lepim stvarima koje nam se možda ne čine toliko bitnim. Ipak, program se ne tiče samo “učenja” o roditeljstvu, jer na radionicama možete naučiti mnogo i o sebi, ali je razumevanje svega što čujete značajno, jer se stiče šira slika o životu, međuljudskim, partnerskim, ali i odnosima sa našim roditeljima u detinjstvu.

Radujte se, volite se, ljubite, grlite, trčite, skačite po baricama, smejte se do suza, život je jedan, a svaki dan je blagoslov pored naše divne dece.

S poštovanjem,
Milica Borojević

 

Milica Marino

Zovem se Milica Marino i mama sam četvoro dece: Vida (12), Vuka (6), Nore (4) i Juga (1).
Na program sam se prijavila po preporuci jednog tate iz parkića, a sve teme koje se tiču roditeljstva iskreno me zanimaju.

Program mi je bio neizmerno koristan jer sam naučila štošta o dečijim potrebama. Sada mi je jasnije i da je ono što me brine u roditeljstvu uglavnom ,,normalno” i da će proći.

Tokom deset nedelja ojačala sam sposobnost strpljenja, razumevanja, prihvatanja. U tome su mi pomogle tehnike koje smo obrađivali, a naročito samoregulacija, JA poruke, jasni zahtevi, aktivno slušanje.

Termin kazna zamenila sam terminom posledica. Više ne forsiram svoje naume, ako vidim da postoji veliki otpor kod dece. Prosto, od nečega i odustanem. Pozitivnu pažnju nagrađujem. Negativnu pokušavam da razumem. Tada kažem deci kako se osećam u tom trenutku. Mislim da više ne skrivam ,,negativne” emocije od njih, a pre ovog programa nije bilo tako.

Zbog svega navedenog, program preporučujem svima koji su spremni da uče, rade na sebi i svom roditeljstvu, jer roditeljstvo se tiče roditelja, a ne dece. I to smo naučili.

Za kraj, ali meni veoma važno, mnogo smo se smejali. Grupa je bila tako zanimljiva, otvorena i iskrena, a facilitatorka uvek visoko na nivou svoje uloge.

Hvala Novak Đoković Fondaciji na prilici da učimo.
Milica Marino

 

Milica Taušan

Pre svega, moram da kažem da sam prezadovoljna što su mi se konačno poklopile kockice pa sam mogla da pohađam program „Podrška, NE perfekcija“. Ističem da je ovo vreme jedno od najpametnije iskorišćenih vremena koje sam mogla sebi da poklonim.

Ne samo da sam pomogla sebi da bolje razumem decu, u trenucima kada prolaze kroz razne faze, od onih najbanalnijih kada neće nešto da obuku do onih komplikovanijih kada im fali samopouzdanja itd. Najviše od svega mi se svidelo što sam usvojila konkretne tehnike i alate kojima mogu i sebi i svojoj deci da pomognem.

Tehnike koje su meni lično bile najinteresantnije su strategije samoregulacije, aktivno slušanje i JA poruke. Na ovim radionicama sam još više učvrstila uverenje da radom na sebi, pomažemo našoj deci. Odnosno, prvo mi treba da budemo dobro, da bi i našoj deci bilo dobro. I u tom smislu, program je nadmašio moja očekivanja.

Tehnike koje smo naučili, pomažu mi ne samo u odnosu sa decom nego i u svakodnevnim odnosima sa odraslima. Pa tako sad, ne samo što bolje razumem svoju decu, partnera, kolege, prijatelje nego imam i „alate“ u rukama kojima naše odnose mogu da postavim na veći i lepši nivo, da pomognem i njima i sebi.

Od mene preporuka velika kao kuća za program, pronađite vreme i učinite nešto lepo i za sebe i za svoju decu!

Srdačno,
Milica Taušan

 

Ružica Živanović

Govorila je moja baka: „Ako su godine zrele, neka budu i slatke”. Nisam ni slutila da radionica, sa terapeutskim ishodištem, može da bude nešto slatko. Namerno koristim reč „terapija” jer je ta reč postala izraubovana i gotovo kao psovka ili uvreda. Čini se da si negde krnj ili nedovršen, ako već moraš na terapiju, radionicu ili doškolavanje.

Ima reči koje se istope u svom kontekstu i ne budu više ružna reč, kao na primer „ranjiv”, „osećajan”, a naročito „podrška”. Kao da nisi dovoljno snažan, pametan ili sposoban, ako ti je potrebna podrška. A zapravo, možeš uvek sam, samo ne trebaš uvek sam. Kao što svaki naslov „prodaje” knjigu, tako je i značajan naziv radionice koju smo pohađali „Podrška, ne perfekcija”. Ako još važi stara latinska “Nomen est omen”, onda je u slučaju deset naših susreta, to zaista bila istina, sa terapeutskim dejstvom.

Momčilo, moj zmajeviti sin od pune tri godine, bio je i jeste dete koje je ljupko, vaspitano samo od sebe, eksplozivno samo u igri i poljupcima. To me je, kao i svaku majku zabrinulo – ako je moje dete suviše „dobro”, da li je dobro? Piše vam osoba koju po imenu znaju u „Halo bebi”, dakle hipohondrična i prezaštićujuća majka, sama majka (jer šta znači samohrana?).

Poenta te priče u širem liberalno-kapitalističkom kontekstu – Momin tata i ja nismo uspeli, a to je opet malo otežalo kontekst u kom Moma odrasta – stvar naravno nije samo čisto finansijske prirode već i stvar šireg društvenog konteksta – surove statistike o deci samohranih roditelja, očinska figura, dubinski patrijarhalni stavovi o majkama koje žive same… a Moma je jako dobar dečak po onim kriterijumima koje shvatam kao površinske i pogrešne kao značenja reči sa početka.

Želela sam i želim da moj sin pre svega bude dobar sebi i ljudima koje voli. To što je za neku strinu dobar dečak, to i nije tako važno, pored sveg mog roditeljskog ponosa. To što bi to meni bilo važno, pokazuje da ništa od svojih generacijskih trauma nisam raščistila. „Važnije je biti dobar predak, nego dobar potomak”. Zato sam morala drugačije da cvetam sa svog genealoškog stabla jer je potrebno sunca za Mominu granu, a ako još i on želi da je razgrana moram ne samo pustiti dublje koren u podsvest – a to i znači usuditi se uprkos strinama i tetkama – radionici, savetu i učenju, da bi bilo više hranljivih sastojaka za rast ka gore u onoj divnoj jungovskoj viziji arbor mundi, drveta sveta – koren u dubinama mraka, htonskog, da bi stablo moglo visoko da grana ka svetlu.

Priroda to divno rešava – kad orlovi stignu do srednjih godina (prema ljudskim) oni već imaju preduge kandže i iskrivljen kljun te više ne mogu adekvatno da se hrane ni da love ni da funkcionišu. Pred njima je izazov – da li da se tu predaju ili da odlete visoko u planine, da udaraju iz sve snage kljunom u stene dok ne otpadne, kao i kandže, da poste dok mi svo perje ne otpadne – i da čekaju mukotrpnim procesom obnavljanja, da kljun i kandže ponovo izrastu na svoju pravu meru, da se perje ponovo oporavi i da poleti obnovljen u nastavak svog zrelog života.

To bi bilo objašnjenje kako sam se osećala tokom ove radionice, a i ove jeseni kada sam i sama prežalila roditelja (uz terapeutsku podršku i pomoć nezaboravne facilitatorke). Volela bih da sam mogla i duže, zavolela sam sve ove utorke, koje sam, ponovo suprotno patrijarhatu i konvencijama, pohađala sa svojim bivšim suprugom, Mominom tatom. Obnovili smo kljunove, kandže, perje – uverenja, mehanizme, ponašanja. Vreme je da se poleti.

Ružica Živanović

Stefan Živanović

Ono što je meni bio najtransformativniji deo programa je sticanje razumevanja o značaju aktivnog slušanja. Pre programa, a usled stresa svakodnevnog života, dešavalo mi se da ne prepoznam značajne momente za Momčila i da bez krajnje namere, ignorišem neke njegove potrebe (pre svega emocionalne).

Kroz praktične alate i tehnike, program me je naučio da se uključim u aktivno slušanje, potvrđujući njegove emocije. Ovo ne samo da je ojačalo vezu već i podstaklo osećaj poverenja i sigurnosti. Vidljivo je da iskrenim i aktivnim slušanjem mogu da razumem perspektivu svog deteta i to razumevanje je postalo osnova za unapređen odnos sa Momčilom.

Program je takođe stavio naglasak na tehnike pozitivne afirmacije. Umesto da se fokusiramo na greške i loše ponašanje, ohrabreni smo da istaknemo pozitivno ponašanje. Ovaj pristup je već stvorio pozitivniju atmosferu kod kuće.

Naravno nada je da ću, prepoznajući Momčilove napore i dostignuća, ma koliko mala bila, motivisati dalji trud i da će biti ispunjen dugoročni cilj za Momčila – da odraste u ispunjenu i osvešćenu osobu.

Program „Podrška ne perfekcija“ takođe je osvetlio značaj brige o sebi. Program je naglasio da je zdrav i uravnotežen roditelj bolje opremljen da podrži svoje dete.

Kroz različite tehnike brige o sebi, naučili smo da su greške sastavni deo roditeljstva i da umesto osećaja griže savesti za pomenute greške, primenjujući „JA poruke“ osvestimo razloge za naše postupke, a zatim greške ispravimo pre nego što hronično pokvare odnos sa našom decom.

Facilitatorka je pokazala visok nivo profesionalzma i svaka radionica vođena je u okruženju koje je negovalo poverenje i otvorenu komunikaciju. Iako inicijalno skeptičan, radionice su mi ubrzo postale nešto što se iščekuje u nedelji, a ne još jedna obaveza u prenatrpanom rasporedu. Deset nedelja je zaista proletelo, a da ih nisam ni osetio.

Pored toga moram da napomenem i Momčilovo nestrpljivo iščekivanje nedeljnog odlaska u „zelenu igraonicu“ – kako je on nazivao malo improvizovano obdanište za decu.

Svim roditeljima toplo preporučujem ovaj program. Dobićete smernice i podršku vašem roditeljstvu, kao i niz alata i strategija koje će Vam pomoći da lakše i uz manje stresa izgradite kvalitetne porodične odnose.

Stefan Živanović

 

Ksenija i Vladimir Kozlovački

Mi smo Vladimir i Ksenija Kozlovački, imamo sina Vukašina koji ima 2,5 godine.

Kako je Vukašin rastao, rasli su i naši izazovi u roditeljstvu. Želeli smo da osvestimo naš odnos prema njemu – kako da postavimo čvrste granice i ne odustajemo od njih – jer nam se dešavalo da nakon nekog vremena i njegovog plakanja popustimo i dopustimo stvari koje prvobitno nismo želeli.

Ovaj program nam je umnogome pomogao u tome, jer smo pre svega naučili da je bitno da istrajemo kad postavimo granicu, kao i da je ok da neke želje uskratimo.

Program nam je pomogao da lakše mi prepoznamo stresne situacije i budemo svesni koje tehnike možemo koristiti kako bismo pre svega mi bili smireni, a onda pomogli i Vukašinu da prihvati svoje emocije i prevaziđe situaciju.

Najbolje od svega je što mi sada lakše prepoznajemo emocije i potrebe našeg deteta, pa lakše i dolazimo do rešenja. Istakli bismo ovo kao veliku prednost programa. Vremenom sve više shvatate potrebe svog deteta te adekvatnije i brže reagujete i ostvarujete bolju međusobnu komunikaciju.

Takođe, program nam je pomogao da lakše uvidimo situacije u kojima jedan roditelj ima manje strpljenja, pa onaj drugi bez pitanja priskoči i smiri situaciju.

Alat koji je nama bio od najveće koristi trenutno su tabele za uspostavljanje rutina, kao i tabela za prepoznavanje poželjnog ponošanja. Uz tabelu za uspostavljanje rutina smo veoma brzo došli do toga da se i aktivnosti koje nisu omiljene rade mnogo lakše jer je Vukašin uživao da završi svaku od akcija i onda to obeleži na svojoj tabeli.

Uz tabelu za prepoznavanje poželjnog ponašanja polako uvodimo u ishranu i namirnice koje nam nisu omiljene, jer odabrati i zalepiti stiker na kraju jela je dovoljno zanimljivo da se i novim ukusima može prižiti šansa za probanje.

Ksenija i Vladimir Kozlovački

Uskoro nas čekaju  nove radionice u okviru programa „Podrška, ne perfekcija“, pratite nas!