Donirajte

Zašto je školski sistem u Japanu jedan od najboljih u svetu?

by , 11. мар 2015.

Da li ste znali da su, prema najnovijim istraživanjima, učenici iz Japana među najboljima na svetu u čitanju, pisanju i računanju? Šta je to što školski sistem u Japanu čini tako posebnim i drugačijim od ostatka sveta, i čemu on to sve može da nas nauči?

Koliko brzo možete da izračunate koliko je 21 puta 13? Jedan minut? Pola minuta? Probajte da pomnožite 123 i 321? To već zvuči malo komplikovanije, zar ne? Ipak, mališani u Japanu i ovakve, “teže”, zadatke rešavaju za tren oka, i to samo uz pomoć nekoliko linija, crteža i igranja.

U Japanu, svako dete zna da množi, čak i petogodišnjaci. Međutim, oni ne uče tablicu množenja napamet, već tako što se igraju i crtaju.

japanese-child-playing-and-learning

Pitate se kako je to moguće? To je zato što nastavnici u „Zemlji izlazećeg sunca“ pažnju posvećuju kvalitetu, a ne kvantitetu; odnosno trude se da uče decu da ne usvajaju stvari učenjem napamet, već efikasnijim metodama.

Uostalom, pogledajte ovaj kratak video i uverite se i sami:

Kako izgleda jedan čas matematike u Japanu

Čas počinje tako što učenici dočekuju nastavnika sa tradicionalnim pozdravom (aisatsu). Zatim, sledi njegovo pitanje da li učenici znaju da reše problem ispisan na tabli.

Učenik koji prvi reši zadatak diže ruku. Nastavnik mu prilazi, pregleda zadatak i zaokružuje ga kao znak da ga je učenik tačno rešio. Učenik tada ustaje sa svog mesta. Još jedan se javlja da je rešio zadatak. Međutim, u ulozi nastavnika ovog puta je učenik koji se prvi javio sa tačnim rešenjem, i koji kontroliše zadatak drugog učenika.

Matematika je svojevrstan jezik. Baš kao i engleski, japanski, društvene nauke. Zato se postavlja pitanje zašto za matematiku ne bismo imali isti pristup u učenju kao za te predmete.

Ukoliko dete nekog drugog uči onim stvarima koje je već savladalo, upamtiće oko 90 odsto gradiva, tvrde Japanci. Ukoliko, međutim, nastavnik samo stoji za tablom i predaje, pasivnim slušanjem učenici će zapamtiti mnogo manje – nekih 40 odsto. Zato je daleko efikasniji pristup da zajedno rešavaju zadatke i uče jedni od drugih. Takođe, važno je da se prave što kraće pauze, odnosno da se proces učenja što manje prekida. Potrebno je da nastavnik konstantno motiviše svoje učenike.

japanese-girl-lecturing

Hajde da se sada osvrnemo i na japansko pismo, odnosno jezik.

Učenici širom sveta, u proseku, uče oko 26-33 slova (izuzev nekih azijskih jezika koji su usvojili piktografski sistem). Da li, pak, znate koliko znakova Japanci moraju da nauče kako bi mogli da čitaju i pišu? Sigurno više od 26.

Roditelji u Japanu znaju koliko je teško da deci pomognu da nauče sve znakove kako bi mogli da ih koriste u govoru, pisanju i komunikaciji. Ipak, zahvaljujući kvalitetnom pristupu u nastavi, dok ne završe osnovnu školu deca u Japanu več znaju 1,006 kandži znakova. Sa 15 godina, kada završavaju obavezno obrazovanje, učenici znaju još 1,130 novih takvih znakova.

Osim kandži znakova, japanski jezik ima dva fonemska pisma, hiraganu i katakanu, svako sa po 46 znakova. Sva tri pisma imaju svoje mesto i način korišćenja. Dok se pojedini kandžiji ili grupe kandžija koriste za zapisivanje imenica i korena glagola, hiragana se koristi, u kombinaciji sa kandžijima, za zapisivanje gramatičkih nastavaka (glagolska vremena, komparacije prideva, i sl.), gramatičkih reči (veznici, članovi itd.) i japanskih reči za koje ne postoje kandžiji. Katakanom se pišu strane reči i onomatopejski izrazi, a ponekad se koristi i za naglašavanje pojedinih reči. Zvuči vam komplikovano? Japancima ne predstavlja nikakav problem da nauče sve ove znakove.

japanese-girl-reading

Šta to što čini školski sistem u Japanu tako posebnim?

Njihov državni obrazovni sistem je nešto na šta je cela nacija izuzetno ponosna, a odlikuje ga tradicionalni pristup, koji je pomogao učenicima u Japanu da lako nadmaše svoje vršnjake širom sveta. Njihovi rezultati na PISA testovima dokaz su toga.

Školski sistem u Japanu sastoji se od:

  • 6 godina osnovne škole
  • 3 godine niže srednje škole
  • 3 godine više srednje škole
  • 4 godine univerzitetskog obrazovanja

Gimukyoiku (obavezno obrazovanje) traje 9 godina: 6 godina shougakkou (osnovna škola) i 3 godine koje učenici provedu u chuugakkou (nižoj srednjoj školi).

Tajna uspeha njihovog obrazovnog sistema leži u činjenici da Japan ima jednu od najobrazovanijih nacija na svetu (sa 100% upisanih đaka u obavezno obrazovanje i nula odsto nepismenih ljudi). Iako nije obavezna, u srednju školu (koukou) ide preko 96% učenika širom zemlje, dok je taj procenat u velikim gradovima oko 100%.

japanese-boy-in-class

Kako funkcionišu škole u Japanu?

Školska godina u većini japanskih škola podeljena je na tri tromesečja: prvo traje od aprila do jula, drugo od septembra do decembra, i treće od januara do marta. Osim za niže razrede osnovne škole, učenici prosečno u školi provedu 6 sati dnevno radnim danima, zato je školski dan u Japanu jedan od najdužih na svetu. Čak i kada nisu u školi, deca su i dalje usmerena na učenje, tako što rade domaće zadatke. Letnji raspusti traju 6 nedelja, i oko dve nedelje učenici dobiju za zimski i prolećni raspust. Takođe, deca često dobijaju domaći koji rade tokom ovih raspusta.

Svaki razred ima posebnu učionicu, gde učenici slušaju sve predmete, osim kada imaju praksu i laboratorijske vežbe. U osnovnoj školi, u većini slučajeva, jedan nastavnik predaje sve predmete svom razredu. Broj učenika u jednom razredu je obično ispod 40. Međutim, u prošlosti se dešavalo, usled naglog porasta broja stanovnika, da je broj učenika bio znatno veći – više od 50 po razredu.

japanese-kids-doing-lab-tests

Šta deca uče u japanskim školama?

Predmeti koje deca izučavaju uključuju japanski jezik, matematiku, prirodne i društvene nauke, muzičku kulturu, umetnost i rukotvorine, fizičko obrazovanje i domaćinstvo (na kome uče osnove kulinarstva, kao i šivenje). Takođe, sve je više osnovnih škola koje su uvele učenje engleskog jezika u raspored časova. Informaciona tehnologija se sve više koristi za unapređivanje obrazovanja, dok većina škola ima pristup internetu.

Učenici, takođe, izučavaju tradicionalne japanske umetničke veštine kao što su shodo (kaligrafiju) i haiku. Shodo – japanska kaligrafija je umetnost lepog pisanja kandži (znakova koji se koriste u zemljama istočne Azije) i kana (fonetskih simbola koji su izvedeni od kandžija) uz pomoć kista i tinte, i ima izuzetno veliki značaj u japanskom društvu. Pored čitkosti, cilj je i dostizanje savršene estetske ravnoteže i duhovnosti.

Haiku, sa druge strane, je vrsta poezije koja je razvijena u Japanu pre 400 godina. Haiku je kratak stih od 17 slogova, podeljenih na tri metričke celine od pet, sedam, i pet slogova. Haiku, prema jednoj od definicija, pokazuje koncentrisani momenat prirode, koji je povezan sa događajima u ljudskoj unutrašnjosti.

asian-girl-on-whiteboard

Evo još nekih zanimljivosti o školama u Japanu:

  • U državnoj osnovnoj i nižoj srednjoj školi, školski ručak (kyuushoku) se bazira na standardnom meniju, dok deca zajedno sa nastavnicima ručaju u učionici. Na taj način se gradi i neguje dobar odnos između njih.
  • U skoro svim nižim srednjim školama, učenici su obavezni da nose školske uniforme (seifuku).
  • Učenici u Japanu ne beže sa časova, niti kasne u školu.
  • Učenici u Japanu imaju jak osećaj pripadnosti kada se nalaze u školskom okruženju, ne osećaju se kao autsajderi ili kao da su iskjučeni iz svih školskih dešavanja.
  • 85 posto učenika u Japanu kaže da voli da ide u školu i da se u njoj oseća srećno i zadovoljno.
  • Oko 91 posto učenika u Japanu izjavilo je da nikada ili samo na nekim časovima nisu slušali šta nastavnik govori.
  • Njihovi nastavnici su samo na nekim časovima, ili nikada, morali da sačekaju da se učenici smire pre nego što počnu sa predavanjem.
  • Učenici provode 235 minuta nedeljno na časovima iz matematike u školi (prosek u drugim zemljama je 218 minuta nedeljno), ali zato provode manje vremena učeći jezike i prirodne nauke, 205 i 165 minuta nedeljno, u poređenju sa 215 i 200 minuta nedeljno u obrazovnim sistemima širom sveta.
  • Veliki procenat japanskih učenika pohađa dodatne časove i radionice posle škole, gde mogu da nauče još više nego na redovnim časovima, ili se dodatno edukuju kod kuće ili na nekom drugom mestu.
  • Predškolsko obrazovanje je izuzetno važno za Japance. Istraživanja pokazuju da učenici koji su pohađali predškolsko obrazovanje postižu bolje rezultate u školi sa 15 godina, nego oni koji nisu išli u obdanište. Zato ne iznenađuje podatak da 99 odsto japanskih mališana pohađa neku vrstu predškolskih programa.
  • Učenici u Japanu skoro nikada ne ponavljaju razred u osnovnoj, nižoj srednjoj ili višoj srednjoj školi.
little-girl-studying-arithmetic

Za više informacija o školskom sistemu u Japanu pročitajte šta su otkrili PISA (Program za međunarodnu procenu učenika) testovi.

Koliko toga ste znali o školskom sistemu u Japanu? Da li vam se dopada njihov pristup? Šta, po vašem mišljenju, možemo da naučimo od Japanaca?

18 komentara

Napiši odgovor
  • kalefejs@gmail.com' kale каже:

    Japanci su čudo, svi narodi treba da uče od njih, svako poštovanje!

    • Nebojsa Mandrapa каже:

      Kale, hvala na komentaru. Slazem se da ima mnogo toga sto mozemo da naucimo od Japanaca. Svakako, ne mozemo i ne bi trebalo sve da usvajamo od njih, kulture su nam veoma razlicite, ali neke principe i vrednosti sigurno mozemo da preuzmemo. Uostalom, Japan je toliko razvijena drzava, i ekonomski napredna, velikim delom i zbog sistema obrazovanja koje iznova stvara nove strucnjake, lidere, ali i vredne radnike. Zanimljiv je nacin na koji deca rade matematiku u skoli, drugaciji je, ako nista drugo. To je primer da postoje i laksi, jednostavniji pristupi nekim stvarima i preprekama na koje nailazimo u zivotu/skoli/na poslu, i svako ko je dobronameran i ko je otvorenog uma, prihvatice te vrednosti i primeniti nesto od toga i kod sebe. Vama jos jednom hvala sto citate nas blog i sto ucestvujete u komentarima. Svako dobro! 🙂

  • natassa.djokic@gmail.com' Natasa каже:

    Nije zanemarljivo dodati da u vecini skola deca sama odrzavaju higijenu svojih ucionica, zajedno sa uciteljima i nastavnicimima…

    • Nebojsa Mandrapa каже:

      Natasa, zanimljiv primer. Hvala na sugestiji, trebalo je i to da navedem u tekstu 🙂 Zamislite nasu decu, kako posle casova ostaju sa nastavnicima i ciste svoju ucionicu? Eto sjajnog primera i predloga. Bravo za komentar.

  • gagolij@hotmail.com' Jay каже:

    90% ovoga je bajka, ne znam ni gde da pocnem. Npr. Ne samo da ne slusaju na casovima nego spavaju (sto um je dozvoljeno), jer posle skole i nocu dodatno uce da nadoknade sve ono sto ne mogu u skoli da nauce, tj. da bi uspeli da poloze bilo kakav prijemni. Dodatne skole su preskupe, ali ko ne ide u njih nema nikakve sanse. Ne da ne uce napamet, nego jedino sto uce je kako da prodju ispite, a da nemaju pojma osnovne stvari, da nikad nisu culi da je Japan bio agresor u Drugom svetskom ratu ili ko je smislio teoriju relativiteta. Vecini ne samo da skola nije prijatno mesto, nego se trude da budu neupadljivi da je prezive, godisnje postoji preko 70 000 slucajeva zlostavljanja dece (bullying) medjusobno, u formi od izolacije u skoli do spaljivanja bicikala.

    • natasa3387@gmail.com' Nana каже:

      Jay, molim za izvor ovih informacija. Lično iskustvo ili nekoga koga poznaješ?

    • Nebojsa Mandrapa каже:

      Jay, od srca hvala na komentaru. Svako misljenje nam je vazno, posebno kada izaziva konstruktivnu polemiku. Tokom rada na ovom tekstu moram da priznam da nisam naisao na podatke koje ste izneli. Ipak, mogu da ostavim prostor da je deo toga tacan. Sa druge strane, moj stav je da nijedan obrazovni sistem nije savrsen, jer ga, pored nastavnika i strucnog osoblja, cine deca. A dece ima razne, odnosno ima raznih roditelja i nacina kako vaspitavaju svoje malisane. Sto se tice teorije relativiteta, to je vec stvar njihovog usmerenja. U Srbiji ucimo decu da znaju sve i svasta, odnosno da nauce sve i svasta zbog ocene, sto potom zaborave u roku od nekoliko dana ili meseci. Licno, ne vidim neku korist sto sam u osnovnoj skoli ucio koliko izomera postoji za dimbrobenzen, ili slicne stvari. U Japanu je obrazovanje ocigledno usmerenije, a ne siroko kao u Srbiji ili nekim drugim evropskim zemljama. Ne bi trebalo to apriori kritikovati, vec mozda mozemo da analiziramo sta time postizu, i koliko obrazovane i strucne kadrove imaju po zavrsetku skolovanja. Da li su ti kadrovi spremni da rade, da privredjuju i doprinose, porodici, drzavi, sebi. Mislim da jesu. Da li su nasi kadrovi nakon formalnog skolovanja spremni da doprinose? Mislim da nisu. To sto znamo o Ajnstajnu, istoriji, geografiji, jezicima, dugujemo skoli, ali jos vise nasim roditeljima koji su nas podsticali da ucimo, istrazujemo, citamo, bavimo se raznim temama.
      Veliki pozdrav za Jay, i hvala vam sto citate NDFblog!

  • dasabaja@gmail.com' Nikola каже:

    Japanci ne racunaju crtajuci linijama! To je fin trik i primer je odgovarajuci 123×321…aj iscrtajte 894*986….pa napisite utiske.

  • perecca@yahoo.com' Margita каже:

    Postoji bezbroj problema u njihovom školstvu – prvo, ne obučavaju se da razmišljaju, već da budu korisni članovi svog društva (tj. da ćute i da naviknu da će jednog dana raditi i po 15 sati dnevno). Ohrabruje se uniformnost, a svaka različitost u izgledu, stavovima ili ponašanju se kažnjava. Ne radi se na komunikaciji među decom, i zbog toga veliki broj Japanca kasnije ne komunicira međusobno, a mnogi zbog toga završe sami. Takođe, nivo maltretiranja i zlostavljanja u japanskim školama je veoma visok i predstavlja posebnu vrstu socialnog problema, baš kao što je rekla jay – pretražite reč „ijime“ i informišite se o tome.
    Preporučila bih da sledeći put konsultujete nekoga ko živi u Japanu, japanske diplomate kod nas ili nekoga izučava japansko društvo pre nego što počnete da radite na ovakvom tekstu.

  • simona_vox@yahoo.co.uk' Ana каже:

    Nase drustvo se odavno udaljilo od svoje esencije, a to je Pravoslavlje. Odatle poticu svi nasi problemi. Generalno se niko ne seca osnovnih stvari, koje su naravno, duhovne. Tako zaista dolazi do jedne potpune apatije, letargije, nasilja… Vrlo lepo to objasnjava prof Milica Novkovic, autor „Porodicnog bukvara“. A nije zgoreg ni procitati malo Starca Pajsija, Porfirija ili poslusati npr monaha Arsenija Jovanovica ili bilo koga od duhovnika. Kada porodica bude u redu, bice i sistem.

  • simona_vox@yahoo.co.uk' Ana каже:

    Izvinjavam se, ne poznajem dovoljno Japan da bih mogla ravnopravno da ucestvujem, samo smatram da sve ima veze sa tradicijom, postovanjem, redom i radom. Naravno i duhovnoscu!

  • kajalic86@gmail.com' Srga каже:

    Evo jedna stranica na kojoj mozete procitati kakvo je zapravo stanje u japanskom skolstvu. Ovo sto ste vi ovde napisali je bajka.

    http://www.japantoday.com/category/opinions/view/whats-wrong-with-japanese-education

  • eposta@gmail.com' xiaolin каже:

    Glavni uzrok smrti kod muškaraca starosti 20-44 godine u Japanu je samoubistvo (a od svih samoubistava na nivou godine 71% su počinili muškarci).
    Šta mislite odakle toliko (oko 20 na 100.000 stanovnika) samoubistava kad je tam osve tako savršeno?

    Preko 60% samobuistava je uzrokovano gubitkom posla ili nezaposlenjem, a pritisak za napredovanjem i da se bude najbolji je ogroman.

    Po ovom pritisku je možda jedino Južna Koreja ispred njih, gde nije baš mali broj samoubistava čak i među srednjoškolcima, jer je pritisak da se upiše što bolji fakultet ogroman, a razvojem nauke i tehnologije gradivo je sve obimnije i teže.

    Priča o njihovom pismu… više puta u njihovoj istoriji su razmatrali da napuste kineske znakove (i da koriste samo hiraganu i katakanu, što je dovoljno za njihov govor), ali su nastavili da koriste Kanđi znakove zbog TRADICIJE.
    Sa druge strane, okupacijom Koreje su naterali korejce da napuste kineske znakove i vrate se Hangulu koji je smišljen još u 15. veku (Seđong Veliki je skupio najbolje lingviste tog vremena da naprave jednostavno pismo kako bi se narod opismenio – toliko o onoj našoj priči da se toga prvi setio Vuk Karadžić, kojoj su nas učili u komunizmu još od osnovne škole, pa je danas narod nabeđen da su sve u istoriji prvi izmislili srbi), i Južna Koreja ih je danas pretekla i u nauci i u privredi.

    Jer deca u Južnoj Koreji ne gube vreme učeći na hiljade karaktera (kinesko pismo se uči tek na univerzitetu kao izborni predmet, i stvar je obrazovanosti i prestiža), već uče druge stvari koje razvijaju mozak (jer se sinapse u mozgu stvaraju do 12. godine, i ako dete do tada ne razvije logičko razmišljanje i zaključivanje, teško da će završiti neke ozbiljne škole – bar u ozbiljnoj državi).

    Čak i sami japanci (a i kinezi) nisu sigurni kako da pročitaju neku reč koju nisu često viđali niti znaju kako da zapišu neke reči koje se retko viđaju u štampi i elektronskim medijima (jer japanci koriste kanđi karaktere tako da kombinacije znakova zadržavaju isto ili slično značenje kao u kineskom jeziku, i funkcioniše kao neko kodirano pismo – znak „A“ i znak „B“ se čitaju kao neka reč u japanskom, a znak „A“ i znak „C“ se čitaju potpuno drugačije, tj. nemaju čak ni jedan slog zajednički – kinezi su ovde u značajnoj prednosti, jer se jedan znak uvek čita isto (osim izuzetaka kod izjednačavanja po zvučnosti i sl.), što danas dolazi do izražaja, jer ako uzmete najbolje kineske i korejske i najbolje japanske učenike, videćete da je glavna konkurencija između kineza i korejaca, a japanci su već 10-15 godina autsajderi, jedino u čemu su japanci superiorni je disciplina i skromnost, a to im je ostalo iz istorije, jer je u zadnjih više od 1000 godina letela glava zbog neposlušnosti ili alavosti, tako da je to ušlo u gene.

    S obzirom na prošlost (komunizam/socijalizam) mi bi trebali da učimo od kineza kako se planski i strpljivo razvija ekonomija, kako se privlače strane investicije i sl., mada smatram da nam trenutno jedino može pomoći južnokorejski model diktature iz 70-ih (vojna diktatura, koju danas mnogi korejci, za razliku do pre 10-ak godina, vide kao sistem koji je dobro disciplinovao naciju i pripremio je za današnje izazove i tehnološko osvajanje sveta – da nije bilo te diktature, ko zna gde bi Južna Koreja sada bila), jer smo toliko nedisciplinovani, sve bi da smuvamo (pa i diplomu i radno mesto ako je moguće), ne cenimo znanje i iskustvo, ne cenimo starije niti one na višim položajima (da li je sa pravom ili ne, nije toliko bitno, jer nijedna revolucija nije uvela red, već samo donela anarhiju ili prividan „red“ u kome je još gore nego pre), i zaista bi nam jedna pozitivna diktatura koristila u sledećih par decenija.

    Samo je pitanje gde u Srbiji naći tako dobrog diktatora kao što ga je imala Južna Koreja (gledano sa ove vremenske distance)?

    Problem je što ima mnogo kandidata koji pretenduju na takvo mesto, ali se do sada niko nije pokazao sposobnim da državu uvede u red, naročito njenu birokratiju.

  • mimikrija@yahoo.com' Mimi каже:

    Ne provode 6 sati u skoli, nego skoro ceo dan, jer posle klasicne nastave imaju aktivnosti u raznoraznim sekcijama i aktivnostima koje sponzorisu firme kako bi ucenike osposobili za neki konkretan posao. Cak se prvaci osposobljavaju za posao spasilaca iz rusevina izazvanih zemljotresom i to u punoj spasilackoj opremi. Takodje, koriste i alate koje koriste odrasli, na primer, testere, ali ne mislim na one male za OTO, vec one velike za drvo i metal. Verujem da nasi roditelji to ne bi dozvolili, jer bi se plasili da im se deca ne povrede. Tamo nemaju taj bolesni zastitnicki odnos prema deci. U skoli nalaze i buduce partnere, prema interesovanjima, jer nece imati vremena za izlaske jednom kad napuste skolu i pocnu da rade. Imaju samo letnji raspust i tacno je da traje 6 nedelja. Ovo sto nazivate zimskim su praznici koje koriste i odrasli umesto odmora.

  • jola@hotmail.com' Jolanda каже:

    Ne uce da je Japan bio agresor, jer u procesu slicnom onom u Nirnbergu stvari se nisu odvijale kako su Ameri zeleli i to zbog azijatske filozofije i religije tako da su zemlje koje je Japan napao, istog i pomilovale. Dakle, ne gleda se na rat isto u Aziji i u Evropi i SAD. Ne kaze se u skoli „agresor“ , ali se jasno predocava da je napao druge. Nemaju oni tamo Natasu Kandic i Sonju Biserko…

  • zvrle@gmail.com' anti-starleta каже:

    Mnogo su se neki izlupali u komentarima, bice da Japan prate preko SAD propagande i farbaju Japan u crno, a otislo se i do pravoslavlja kao esencije Srbije, a hriscanstvo je doslo iz Azije i ne moze da nam bude esencija. Ima sta pre njega.

  • ceca_88@walla.com' Svetlana каже:

    Mesate mastu gde ijime koriste mange i anime da zabave ljude i stvarnost gde ga nema u toj meri.

  • drasko@xxx.com' Dix каже:

    Bravo za komentar. Apsolutno se slazem

Pošalji komentar

Upotreba kolačića

Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE