Obećavajući korak napred u britanskim školama od septembra: svi strani jezici će dobiti status koji zaslužuju. Novi nastavni plan i program bi trebalo da se bori protiv loše reputacije Britanije kada je komuniciranje na drugim jezicima osim engleskog u pitanju
Novi nacionalni nastavni plan i program stupa na snagu u Velikoj Britaniji u septembru. Izmenjeni program, između ostalog, nastoji da poboljša status stranih jezika u školama. Za državu koja je poznata po tome što njeni građani uglavnom ne govore druge jezike osim engleskog, ovo je korak koji obećava. Ne baveći se logističkim pitanjima i temama kako bi ovo moglo da funkcioniše bez konkretne podrške vlade koja bi obezbedila neophodna sredstva, uz nedovoljno poznavanje jezika ili nedostatak stručnosti među nastavnicima, ovaj plan i program bi trebalo da se bori protiv loše reputacije Britanije kada je reč o komuniciranju na drugim jezicima.
Po svemu sudeći, nova uredba o jezicima biće donekle u skladu sa već postojećim izborom koji se đacima nudi – mogu da se odluče između francuskog i španskog, uz nemački i italijanski jezik. Doduše, postoji i mali broj škola u kojima se čak izučava i mandarinski kineski.
Razumem i podržavam razloge škola koje nude časove iz ovakvih predmeta, jer ukoliko bismo razmatrali koji su jezici najuticajniji za poslovanje Britanaca, nemački se nalazi na vrhu te liste[1], uz druge evropske jezike koji se i dalje smatraju važnim. Međutim, brine to što se bogate i raznovrsne jezičke sposobnosti koje se ispoljavaju u društvu ne cene kao GCSE, diploma opšteg srednjoškolskog obrazovanja, iz francuskog i španskog. Kao nacija ne prihvatamo i ne cenimo na pravi način multilingvalnost kod dece, pogotovo ako se zna da jedan od šest britanskih učenika govori neki drugi jezik osim engleskog kod kuće. Njihove veštine se doživljavaju kao „potreba za učenjem“, a škole nastoje da razvijaju fluentnost na engleskom jeziku kod svojih učenika, bez želje da se podstakne i pohvali to što među njima ima onih koji govore dva ili čak tri jezika.
Ne samo da ovo utiče na samopouzdanje učenika i njihovih porodica već ima i šire ekonomske posledice. Prema podacima, poljski je peti najkorisniji jezik u poslovanju u Britaniji[2], ali je uprkos tome sveden na status „jezika zajednice“. Ne bih mogla da navedem barem jednu školu u kojoj se uči poljski jezik, ali i te kako ima škola koje priznaju da imaju poteškoća sa učenicima koji ne govore engleski u razredu. Stiče se utisak da se svi benefiti koje pripisujemo učenju jezika ne primenjuju na ljude koji govore turski ili gujarajati (jedan od jezika koji se govori u Indiji i Pakistanu). Ipak, trebalo bi da imamo u vidu činjenicu da su bilingvalna deca bolja u rešavanju problema, kao i da imaju bolje komunikacione sposobnosti u odnosu na monolingvalne mališane. Takođe, veliki broj istraživanja govori o tome da deca lakše uče novi jezik ukoliko su bolje razvila komunikaciju i jezičke sposobnosti na maternjem jeziku.
Strani jezik omogućava detetu da ostvari maksimalni potencijal
Roditeljima treba pružiti podršku u čuvanju i unapređenju poznavanja maternjeg jezika svog deteta, jer je to jezik koji oni najverovatnije najbolje znaju, pa mogu da ga prenesu mališanu na kvalitetan i konzistentan način. Kod jednog od šestoro učenika u engleskim osnovnim školama koji govori druge jezike osim engleskog kod kuće[1], svakako bi trebalo da pokušamo da iskoristimo ovaj neverovatni resurs, kako bismo obezbedili šire mogućnosti za decu.Po rečima Leszek Borysiewicz, prorektora Univerziteta u Kembridžu:
To su pravi jezici: živi jezici koji ljudima daju ogroman uvid u kulturu, dok deci koja znaju da ih govore pružaju dodatne mogućnosti“.[2] Netačno je da su jezici koji imaju vrednost samo oni koji se uče u školi i kojima ovladavaju ljudi koji ih izučavaju na fakultetima.
Zar obrazovanje ne predstavlja upravo to – da se omogući svakom detetu da ostvari svoj maksimalni potencijal? Voleo bih da budem svedok da neko jasno kaže kako je poznavanje još nekog jezika dodatna vrednost koje takvo dete ima, svojevrsni talenat. Pritom, mi bismo, kao edukatori, trebalo da težimo da omogućimo drugoj deci koja su monolingvalna da se bore da postanu bilingvalna, koliko god je to u njihovoj moći.[3]
Globalna potražnja za jezicima
Onda dolazimo do onih koji kreiraju politiku i poslove, i do samih zajednica. Svi oni bi trebalo da omoguće da se ovakve jezičke i kulturne veštine koriste kako unutar, tako i izvan obrazovnog sistema. Iako je opštepoznato da su školski programi već pretrpani i da ne mogu da ponude časove iz svih mogućih jezika, škole bi ipak trebalo da nastoje da uključe što više jezika u nastavu na kreativan način. Na primer, na časovima fizičkog ili muzičkog mogli bi da se koriste neki drugi jezici. Iako se od nastavnika ne očekuje da budu u stanju da predaju više jezika, oni bi trebalo da budu otvoreni za ideju da se u učionicama stvori ambijent za izučavanje različitih jezika, bilo uz pomoć stručnjaka, spoljnih saradnika ili roditelja.
Jezici moraju da se tretiraju kao korisni i poželjni kako bi imali vrednost u društvu. Uprkos globalnoj potražnji koja vapi za što više onih koji znaju jedan ili više jezika, dosta je ljudi koji prosto beže od ove činjenice zato što su nesigurni u sopstveno znanje kada su jezici u pitanju. Maternji jezik treba sačuvati i slaviti, a ne menjati ga za engleski, koji je lakši za komunikaciju.
Osim toga, jezici ne bi trebalo da budu privilegija retkih srećnika koji su od rođenja rasli u porodici gde se priča još jedan jezik. Dok je fluentnost ideal kome mnogi teže, neke funkcionalne osnove na drugom jeziku, kao i razumevanje koje iz toga može da proistekne, odvešće vas u bolju sadašnjost i budućnost.
[divider]
[1] http://www.brainyquote.com/quotes/quotes/n/nelsonmand121685.html
[2] http://www.britishcouncil.org/sites/britishcouncil.uk2/files/languages-for-the-future.pdf
[3] http://www.cbi.org.uk/infographics/foreign-languages-rated-by-importance-to-employers/
