Donirajte

Strah i anksioznost kod dece – Pomozite svom mališanu da pobedi „čudovište iz ormana“

by , 16. мар 2018.

Od najranijeg uzrasta do odraslog doba svako od nas se s vremena na vreme suoči sa neprijatnim osećajem straha ili anksioznosti.

Strahovi i različiti oblici anksioznosti ne predstavljaju samo deo normalnog razvoja već i adaptivni odgovor na specifičnu, preteću situaciju, pa tako upozoravaju dete da preduzme mere opreza i pripremi se za brojne izazove sa kojima će morati da se suoči kroz odrastanje.

Anksioznost

Anksioznost je emocionalna reakcija na nepostojeću ili minimalnu opasnost, koju karakteriše stalna strepnja da će se nešto strašno dogoditi, a praćena je izraženom fizičkom napetošću i unutrašnjim nemirom, uz niz raznih simptoma kao što je brzo lupanje srca, znojenje itd. Ipak, mala doza anksioznosti zapravo može da bude korisna, jer nam pomaže da ostanemo oprezni, fokusirani i doprinosi da ostvarimo bolji uspeh, recimo na testu iz matematike ili nekom sportskom takmičenju.Pojedini strahovi ili anksioznost zbog određenih stvari takođe su poželjni kod dece, jer su tada oprezna i ponašaju se na način koji čuva njihovu bezbednost (mališan koji se plaši vatre neće da se igra šibicama).

Priroda anksioznosti i straha menja se kako dete sazreva:

  • strah od nepoznatih ljudi često se javlja kod beba, koje se rasplaču i traže roditelje pri susretu sa osobama koje ne prepoznaju.
  • za nešto starije mališane, uzrasta od 10 do 18 meseci, karakterističan je strah od razdvajanja. Dete postaje emotivno uznemireno i razdražljivo kada jedan ili oba roditelja napuste prostoriju.
  • deca od 4 do 6 godina plaše se stvari koje nemaju utemeljenja u stvarnosti, kao što je strah od čudovišta, veštica i duhova.
  • deca školskog uzrasta, od 7 do 12 godina, anksiozna su zbog realnih mogućih događaja, poput potencijalnih telesnih povreda ili prirodne katastrofe.

Tokom odrastanja dečji strahovi mogu da iščeznu ili da ih zamene novi. Tako petogodišnje dete koje ne može da zaspi bez upaljenog svetla, godinama kasnije uživa u čitanju „strašnih priča“ sa drugarima, okupljeni oko logorske vatre na kampovanju. Neki strahovi mogu da budu vezani samo za specifičnu situaciju. Tako dete koje poželi da pomazi lava u zoološkom vrtu ni u snu ne može da zamisli da prođe pored komšijinog psa.

Mnoge odrasle osobe muče strahovi koji su vezani za loše uspomene ili iskustva iz detinjstva. Strah od javnog nastupa može da bude rezultat toga što se neko pre mnogo godina osramotio recitujući pesmicu pred drugom decom. Zato je važno da roditelji na vreme uoče i identifikuju znake i simptome anksioznosti kod svog mališana kako strah ne bi remetio njegovo svakodnevno funkcionisanje u budućnosti.

Neki od znakova da je dete anksiozno ili uplašeno:

  • privije se uz roditelja, impulsivno reaguje ili je uznemireno
  • ima nervozne pokrete, poput povremenih trzaja ili tikova
  • muči ga nesanica i/ili spava mnogo duže nego obično
  • znoje mu se ruke
  • srce mu ubrzano kuca i ubrzano diše
  • boli ga glava ili stomak
  • ima mučnine

Kada anksioznost i strahovi ne prestaju, dolazi do pogoršanja problema. Koliko god se roditelji nadali da će dete uspeti da prevaziđe svoj strah, ponekad se dešava potpuno suprotno, kada uzrok anksioznosti počinje da raste i postaje dominantan osećaj. Takva anksioznost vodi u fobiju – strah koji je ekstreman, težak i stalan.

Kako da pomognete detetu u suočavanju sa strahom i anksioznošću

Roditelji mogu da pomognu mališanu da razvije veštine i samopouzdanje za prevazilaženje straha kako se on ne bi pretvorio u fobiju.

  • Shvatite da strah zaista postoji. Koliko god vam se dečji strah činio bezazlen, shvatite da je on za vaše dete realan i da se zbog toga oseća zabrinuto. Zato se roditeljima savetuje da što češće pričaju sa decom o njihovim strahovima. Ukoliko razgovarate o objektu straha, njegova moć se smanjuje.
  • Nikada ne umanjujte značaj straha kako biste ohrabrili dete da ga prevaziđe. „Ne budi smešan! Čudovišta ne postoje!“ može da vam pomogne da dete smestite u krevet, ali neće učiniti da njegov strah nestane.
  • Sa druge strane, ne hranite njegov strah. Ukoliko se dete plaši pasa, ne prelazite na drugu stranu ulice kako biste izbegli susret sa jednim. To će učvrstiti uverenje da se pasa treba plašiti i da ih treba izbegavati. Omogućite mališanu da uz vas sigurno prođe pored objekta straha. Što je više takvih sigurnih i pozitivnih susreta sa objektom straha, osećaj straha će biti manji.
  • Naučite dete da proceni stepen straha. Ukoliko dete može da zamisli strah na skali od 1 do 10, moći će i da primeti kada on počne da se smanjuje. Mlađa deca mogu da kažu koliko se zaista plaše, pri čemu „do kolena“ znači da nisu mnogo uplašena, „do stomaka“ da se više plaše, ili „do glave“ kada su potpuno prestravljena.
  • Pomozite mališanu da ovlada tehnikama za prevazilaženje straha. Najjednostavniji način je da sebe postavite kao „sigurnu bazu“ od koje dete kreće ka predmetu svog straha. Kada se oseti uplašeno, vraća se do vas, nakon čega ponovo kreće ka objektu straha, prilazeći mu što bliže. Pritom mališan u sebi može da ponavlja reči poput „Ja to mogu“ ili „Sve je u redu“ kako bi sebe ohrabrio i stekao samopouzdanje. Tehnike relaksacije takođe značajno mogu da doprinesu u tom smislu, uključujući vizuelizaciju nečega što dete voli (dok je blizu predmeta straha, zamišlja da se igra na plaži ili da lebdi na oblaku) ili vežbe dubokog disanja.

Gledano sa pozitivne strane, strah vašeg mališana često ga štiti od situacija koje bi mogle da budu pogubne za njega. Strah zapravo predstavlja njegovo životno osiguranje jer bi apsolutna neustrašivost mogla da navede dete da uradi nešto nepromišljeno. U tom smislu, previše bilo čega je loše. Zato je važno da svog mališana naučite da pronađe balans u ponašanju kako bi izbegao nagle i abnormalne reakcije na iznenadne neprijatne događaje.

8 komentara

Napiši odgovor
  • Bratdjora89@gmail.com' Djoric Marko каже:

    Imam jedno pitanje, ako bi neko mogao da mi da neki racionalan odgovor bio bih veoma zahvalan. Jer sam počeo da se brinem zbog svog sina koji ima 5,5 godina. Ja njega vaspitavam da izbegava nasilje. Da tuča nije rešenje za bilo koji problem. Ali da ipak treba sebe da brani ako ga neko napadne ili maltretira. Međutim on ima strah od bilo kog deteta njegovog uzrasta pa čak i mlađe o strajima da i ne pričam koji se ponašaju onako bezobrazno nasilnički. Njega guraju udaraju otimaju igračke obaraju. I on to sve trpi čak i ne pokušava da se odbrani. Ja njemu pričam da kada ga neko napadne mora da se brani ali on se plaši da ga taj drugi ne povredi. A taj drugi cesto zna da bude po godinu dana mlađi i za dve glave manji od mog sina. Najteze mi je palo kada su tri deteta uzrasta tri, četiri, sedam godina vukli moju ćerkicu koja ima dve godine. Koja je pružila otpor gde bi svaki roditelj bio ponosan da je reč o muskom detetu dok je to moj prvenac sin od pet i po godina samo posmatrao sa strane. Posle sam ga pitao zasto nije branio sestru on je rekao da se uplašio da njega,, sve ne ubiju,,. Da se razumemo to nisu stvarno stvari gde deca mogu da se povrede ili tako nesto već samo klasične dečije takozvane igrarije. Šta da radim, pričao sam sa njim objašnjavao da sestru treba uvek da zaštiti ali on ili ne razume ili od nekog straha pravi se da ne razume. Molim za neki savet¡!!!

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana Grujic каже:

    Dragi Djordje,

    Divno je da vaspitavate decu da izbegavaju nasilje i da ih učite da tuča nije rešenje za bilo koje probleme. Ono što je takodje za pohvalu je što promišljate, a to vidim iz sadržaja pitanja koje ste postavili.
    Važno je da uvek imate u vidu da je detetu potrebna vaša pomoć da bi se suprostavilo nasilju. Uvažite detetov strah, ne krivite ga što trpi, što nije zaštitio sestru. Nemojte mu govoriti da ignoriše nasilje, da se pravi da ga ne primećuje. Deca to mogu razumeti da ćete i vi njega ignorisati kada bude bio zložen nasilju.
    Ne podstičite ga da se brani nasiljem, to pogoršava situaciju, a i u suprotnosti je sa vrednostima koje želite da usvoji vas dete, a to su vrednosti nenasilja.
    Da bi vaše dete postalo otpornije na nasilje, treba da bude sigurno da ga vi razumete. To je prvi korak. Potom, ohrabrite ga da kaže drugarima da ga ne diraju. Možete reći vaspitačici u vrtiću da je vama vazna bezbednost vaseg deteta i druge dece. To je način da se detov strah od onih koji vrše nasilje umanji, kada bude videlo da ima podršku i ostalih odraslih. Omogućiti mu da se oseća zadovoljnim, jer deli sa vama svoje strahove, naročito činjenicu koju je podelio sa vama da mu je teško da se suprostavi drugarima.
    Ne uporedjujte ga sa sestrom, to nije produktivno, samo snižava samopouzdanje.Ovo je proces, koji naročito otežava to što je nasilje svuda oko nas. Vaš trud će se isplatiti, bez obzira na sve, jer učenje dece da se problemi resavaju mirnim putem je opcija koja nema alternativu.

  • denisveselovic8@gmail.com' Denis каже:

    Zdravo svima jedno pitanje molim, imam 4-ro dece i postepeno jedan po jedan pocelo sa se plaše čudovista ili tako nešto slično ,tako da oni ne smeju da sami u svoje sobe spavaju i to več godinama, dali neko može sa mi pomogne ili savet dati kako bi im mogao pomoći… Hvala unapred .

  • marijamitkovic4@gmail.com' Marija каже:

    Dobar dan zelela bih da mi date svet kako je najbolje odreagovati u ovakvim situacijama postajemo zabrinuti,nase dete je 9 godina, u odeljenju je sa decakom koji vec godinu dana prica svojim roditeljima da ga nase dete maltretira tacnije prebija, dete se apsolutno ne priblizava njemu, mislijenje ucitelja psohologa pedagoga je da se nista od toga ne desava,ispitivalii su i ostalo decu, u pitanju su i druga deca da ga i oni maltretiraju ali nase dete najvise, ali to su napadi da je on prebijen, modrice, krv kz nosa i tdd,posekotina na glavi, kada smo zakazali sastanak na moju inicijativu kod skoskog psihologa zajedno sa uciteljem majka dete se nije pojavila… I dalje je nakon toga krenulo napadi da ga i ostali ucenici biju pa je dete prebacila u drugo odeljenje, nasem detetu smo morali da skrenemo paznju da se u njegovoj blizini ne krece vise nismo znali ni sta da pricamo, opteretili smo dete pitanjima o tome, juce je dosao otac tog deteta kod nas kod kuce i poceo da verbalno govori mom detetu da prestane vise da ga bije, nazvala sam uciteljicu sadasnju tog deteta i proverila da li je istina da ga je nase dete prebilo, ona kaze da se nista od toga nije desilo, mi postajemo zabrinuti jer ovo traje vec godinu dana, jel imate savet sta bi smo trebali da preduzmemo? Ukljucene su takodje i skoslke kamere, psiholozi pratili nakon sastanka da li postoje nesto od svega toga sto to dete prica, nista nisu ni primetili…inace to dete je dete razvedenih roditelja, dete koje ne izlati iz stana osim skole, od ucitelja cujem da mu cesto ide krv iz nisa pogotovo kad su neki kontrolni zadaci i td.. I majka ga stalno vodi kod lekara.. Izvinjavam se na ovolikoj poruci,morala sam neke detalje da vam opisen, Veliki pozdrav

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana Grujić каже:

    Poštovana Marija,

    Situacija o kojoj pišete nije laka, nemam dovoljno činjenica da bih je sagledala u celosti, napisaću neka svoja razmišljanja, stavljajući akcenat na ono što vi kao roditelj možete da uradite. Mislim da su važni razgovori u školi o svemu što se dešava i bez nje teško da može nešto da se promeni. Kada vodite razgovore u školi, treba da insistirate na uključivanju nastavnika u rešavanje problema koji postoji, važno je da držite pod kontrolom svoja osećanja, da se trudite da navodite činjenice o događaju, bez da sudite i procenjujete. Nije dobro odmah stupati u kontakt sa roditeljima učenika koji maltretira vaše dete. To obično jeste prva reakcija, ali ona često otežava situaciju, što vi niste ni uradili; a važno mi je da to naglasim i zbog drugih roditelja koji možda čitaju odgovore. Škola treba da organizuje susret sa roditeljima. Treba da podstaknete školu da se uključi u preventivne programe za zaustavljanje nasilja, a oni postoje. Ono što vi možete da uradite je da činite da vaše dete postane otpornije na nasilje.
    Preporučite mu kako da se zaštiti od onih koji ga napadaju. Naučite ga konkretnim veštinama koje nisu nasilne. Naučite ga da zatraži pomoć od odraslih, pre nego što situacija eskalira.Uverite ga da prijava nasilnog ponašanja nije tužakanje. Podržite ga da uspostavi odnose sa vršnjacima koji ga prihvataju, i u razgovoru sa nastavnicima vidite sa kojom decom se vaše dete dobro druži i podržite ga da sa tom decom provodi vreme u školi.
    Najvažnije je da naučite dete kako da se samo zaštiti nego da ga vi štitite, posebno kada su vršnjaci u pitanju. Škola svakako ima mehanizme da angažuje i predstavnike spoljašnje mreže u zaštiti dece od nasilja, kao što su Centar za socijalni rad i druge instiucije. Delujući zajednički i usklađeno, škola, roditelji i druga deca utiču da dete razvija emocionalne veštine koje su mu, po meni, napotrebnije da se nose sa životnim izazovima.

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana Grujić каже:

    Poštovani Denise,

    Tokom ranog razvoja deca često ispoljavaju puno strahova, dečije strahove roditelji često doživljavaju kao smešne, i obično iz perspektive odraslih ti strahovi su neosnovani, što čini mi se sa vama nije slučaj.
    Kada dete proživljava strah, a odrasli ne prihvataju to osećanje , pa npr. etiketiraju dete da je kukavica ili navode argumente da nema razloga za uplašenost, to osećanje obično raste, i dete se još više plaši.
    Često pored toga što se plaši, detetu bude i neprijatno, a nekada oseća i krivicu zato što se plaši, pa to dodatno komplikuje stvari.
    Šta može da se uradi u situacijama kada dete ispoljava strah:
    Prvo i osnovno je da umirite sebe. Možete reći sebi da je za ovaj uzrast to očekivano ponašanje, to je razvojna faza koja će proći.
    Kada ste se vi umirili, podstaknite dete da zagrli jastuk ili da duboko diše. Pomozite mu da se opusti, pevajte mu uspavanku, ostavite upaljenu lampu, češljajte mu kosu… Vaša uloga je da mu pomognete da se umiri i da mu pokažete kako da izađe na kraj sa osećanjem straha. To isto treba da se radi sa svakim drugim osećanjem.
    Pokažite razumevanje za osećanje kroz koje dete prolazi, tako što ćete mu reći:“Vidim da se plašiš, voleo bih da budeš siguran da ispod kreveta nema ništa. Da li hoćeš da zajedno pogledamo šta ima ispod kreveta ili u ormanu“. Na ovaj način pokazujete da je strah osećanje koje je prirodno u određenim situacijama i ne stavljate ga ispod tepiha. Jer kada ga stavimo ispod tepiha, strah ostaje tamo, neko vreme. Nikada se ne zna u kom obliku će da izađe i ne zna se šta će se desiti kada počnemo tepih da čistimo, šta će sve izaći sa česticama prašine.
    Nije dobro u tim situacijama da kažete:“Dečaci se ne plaše“, „Nema čega da se plašiš“, „Ko se plaši, taj nije jak“…
    Dobro je da pratite situacije u kojima dete ispoljava strah, pa pre nego što ga dete ispolji, da mu za određene situacije nudite izbor: „Mogu da ti pročitam omiljenu knjigu ili da se mazimo 5 minuta i onda odlazim“.
    Negujte rutine, jer one povećavaju doživljaj sigurnosti; trudite se da svaki dan kada legne da spava, ispričate mu jednu bajku, poljubite ga, pa onda idite u svoju sobu.
    Najvažnija stvar je da budete strpljivi i da svojim primerom ne negirate osećanje straha, već da dete podučavate da upravlja tom emocijom, jer strah je sastavni deo života i ne postoji nijedna osoba koja se baš ničega ne plaši. Na ovaj način učite vaše dete veštinama koje su važne za život.

  • dragan.trivunic@gmail.com' Dragan каже:

    Postovani,
    Nasa cerka napunila je 7 godina ovoga maja. Trenutno se suocavamo sa njenim cestim strahovima ali od nekih, rekao bih, prirodnih pojava i situacija. Pre par godina se pocela plasiti vetra i mislim da je okidac bilo jedno nevreme koje nas je uhvatilo tokom povratka kuci. Nevreme je stvarno bilo snazno sa puno vetra, buke i kise. Vremenom se strah umanjio ali se povremeno opet vracao. Ali ovoga leta su se pojavili novi strahovi a medju njima strah od vatre. Cim negde vidi dim, ma koliko daleko bio ona se uzbudjeno raspituje o uzroku i mestu vatre. Jedna od njenih reakcija je i zelja da ceo dan provede u kuci ako igde u okolini ima dima ili ako vetar duva. Inace, nema strahove od mraka, spava sama u svojoj sobi. Drustvena je i voli da se igra sa drugom decom i jedva ceka da krene u prvi razred osnovne skole.
    Molim za vase misljenje i eventualne sugestije. Hocu jos da naglasim da nije imala licna losa iskustva ni posledice ni od vetra ni od vatre. Nikada se nije opekla niti imala bilo koju povredu izazvanu ovim prirodnim dogadjajima.

    Srdacan pozdrav

    Dragan

    • NDFAdmin каже:

      Poštovani, evo kako na Vaše pitanje odgovara Smiljana Grujić – naš psiholog, psihoterapeut i glavni programski menadžer:

      Poštovani Dragane,
      Osećanja su sastavni deo života, bez obzira na uzrast, svi mi ih doživljavamo svakodnevno. Razlika je u tome što, kada decu preplave neprijatna osećanja, odrasli žele da ih zaštite, jer vole da deca budu srećna i zadovoljna, i žele da podstaknu njihov razvoj, pre svega.
      Da bi podstakli emocionalni razvoj dece i doprinosili učenju da deca upravljaju svojim emotivnim stanjima, odrasli treba da imaju stav da su sva osećanja prihvatljiva, da su dobrodošla, kao i da prihvate da ne postoje loša i dobra osećanja, i da kada decu preplave različita osećanja znaju da je prva stvar koju treba da urade da ih potvrde/validiraju.
      Evo predloga šta može da se radi u situaciji koju opisujete:
      Prva stvar koju treba da uradite kada dete sa vama podeli šta ga muči je da vi ostanete smireni. Zatim je važno da uvažite osećanje straha. Kada pokažemo razumevanje za doživljeni strah, on se umanjuje i dete se rasplašuje.
      Evo šta možete reći detetu: ”Čini mi se da si se uplašila, brine te dim koji vidiš i volela bi da budeš sigurna da nam se neće ništa lose desiti”? Ako dete kaže ”Da”, vi nastavite da saosećajno slušate. Možete reći: “Drago mi je da razumem šta se dešava sa tobom, možemo zajedno da pronađemo način kako da se umiriš u situaciji kada osećaš strah”. “Šta misliš o tome”?
      Uđite u dečije cipelice, nemojte procenjivati, suditi, objašnjavati. Samo slušajte!

      Na ovaj način priznajete strah koji dete oseća i povezujete ga sa potrebom koju dete ima. Možda i nema ovu potrebu (potreba za sigurnošću da će sve biti dobro) ali, ovakvom komunikacijom, detetu dajete dozvolu da kaže šta mu se dešava, i ovakvom komunikacijom dete će vam samo reći šta ga muči. Kada mu ne sudite, kada ga ne procenjujete, dete će nastaviti da govori, a to će mu pomoći da strah “izbaci”i iz sebe, a to i jeste cilj.
      Kada strah ostane, on se nagomilava i onda se mogu javiti određene psiho-fizičke poteškoće u razvoju deteta.
      Na ovaj način vi priznajete emociju straha i pomažete vašem detetu da razume šta se dešava. Vi dajete glas onome što dete oseća, a to pomaže da se strah niveliše i da se centar u kome se procesuriraju emocije dovede u balans.
      Nije dobro stavljati strah ispod tepiha, a stavljate ga ako govorite: ”Nema čega da se plašiš” ili “Hrabre devojčice se ne plaše”, “Ništa se neće dogoditi”, ili nešto slično. Negiranjem osećanja, objašnjavanjem da se ništa neće dogoditi, dete ne učite da upravlja tom emocijom, pa onda ona lebdi negde u telu i vremenom postaje sve intenzivinija i destruktivnija.
      Najvažnija stvar u emotivno obojenim situacijama je da učimo decu kako da umire um, kako mogu da se opuste, i to je jedna od važnih roditeljskih uloga.
      Vi najbolje poznajete vaše dete i znate šta ga smiruje. Pokažite mu tehnike dubokog disanja, recite mu da nacrta strah, da mu da boju, oblik, ponudite mu neku igračku da mu bude podrška u situacijama kada se uplaši. Pričajte sa detetom o prihvatljivim strategijama, podržavajte konstruktivne strategije kada se uplaši i podržavajte ga da otkriva načine kako bi moglo samo da se rasplaši. Kada to nauči, mnogo lakše će se nositi sa sitaucijama u kojima će strah doživljavati, a sigurna sam da će takvih situacija biti dosta u životu.

Pošalji komentar

Upotreba kolačića

Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE