Donirajte

Odgajanje deteta sa posebnim potrebama

by , 2. сеп 2013.

Oduvek sam želela da imam brata ili sestru i stalno sam zapitkivala mamu zašto svi moji drugari iz vrtića i škole imaju nekoga, a samo sam ja jedinica.

U jesen dve hiljade i druge godine ostvario se i moj san, dobila sam brata Luku. Znali smo da će dolazak bebe u porodicu promeniti naše živote, ali ne i da će ih okrenuti naopačke.

Dva sata nakon što je moja mama na svet donela Luku, doktorka ju je pozvala i na veoma grub način ukazala na nedostatak sa kojim je moj brat rođen. Otvorila je njegove malene očne duplje i upitala:”Majka, jeste li videli ovo?”.

Od tog trenutka počinje borba moje porodice.

Luka i cvet

Luka je rođen bez očnih jabučica i pred nama se otvorio se jedan novi put, bezbroj pitanja, izazova. Pričam u prvom licu množine kada spominjem svoje roditelje i odgajanje mog bate, i to mora da zvuči čudno. Međutim, kao desetogodišnjakinja sam i ja zajedno sa njima ušla u jedan novi svet, shvatila šta je u životu zaista važno, kakvi su ljudi i spoznala kako je život zapravo surov i koliko strpljenja i istrajnosti je neophodno kako bi se detetu sa posebnim potrebama omogućilo lepo detinjstvo, naročito u našem okruženju gde svest društva o osobama sa invaliditetom još nije izgrađena.

Ne mogu da ne istaknem problem sa kojim smo se bezbroj puta susreli ne samo mi, već sa kojim se susreću i ostale porodice koje odgajaju decu sa nekim vidom invaliditeta: nezainteresovanost lekara, nestručnost i uopšte odsustvo spremnosti da se uhvate u koštac sa problemom i pruže vam pomoć i podršku koja je ovoj deci u najranijem periodu potrebna.

Primera je puno, ali nikada neću zaboraviti doktora koji je jedva pristao na molbu mog tate da Luku koji je imao tek nekoliko dana, pregleda. Zatim, kako bi jedna majka trebalo da se oseća kada slučajno čuje doktora koji videvši da je dete koje ne vidi i ne priča dovedeno kod njega na pregled, prokomentariše:

Zašto baš meni takvo dete da dovedu?

Luka u zagrljaju 2

Koliko je samo upiranja prstom, zagledanja i komentara bilo. Prošla je čitava godina dok komšije nisu napokon prestale da se parkiraju na parking mesto za invalide preko puta naše zgrade koje je bilo rezervisano za automobil kojim je moj tata svako jutro vodio Luku u vrtić i vraćao ga. Ljudi ne mogu razumeti, ili jednostavno ne žele da razumeju sa kakvim se preprekama porodice suočavaju. Taman mislite da ste ih prekočili sve, a onda eto još jedne niotkuda!

Luka je pored problema sa vidom, u drugoj godini prošao kroz težak period usled rasta zuba i problema sa stomakom koji su taj rast pratili. Taman je počeo da pravi korake i da nas doziva, kada je sve stalo. Stalno je plakao, previjao se. Držali smo ga u rukama neprestano, pevali, ljuljali ga, pokušavajući da mu pomognemo. U jednom trenutku raslo mu je 8 zuba odjednom. Prestao je da priča, da hoda. Mojom mami je trebalo puno vremena da ga vrati na noge. Svakodnevno ga je vodila u šetnje, i kada je padala kiša, vejao sneg. Svaki korak bio je praćen vriskom i negodovanjem, ali samo zahvaljujući maminoj upornosti i strpljenju Luka je sa 5 godina samostalno prohodao.

U tom periodu, moji roditelji su pokušali da Luku uključe u rad sa defektologom, međutim usled svega što se izdešavalo, procenjeno je da on nije za saradnju. Odustali smo od odlaska u školu za slepe i Luku upisali u vrtić koji je imao posebnu grupu za decu sa različitim oblicima invaliditeta. U početku se bunio, ali je ubrzo zavoleo odlaske u vrtić i zahvaljujući svojim divnim vaspitačicama počeo je da prihvata drugu decu i boravak u vrtiću omogućio je da se socijalizuje i ponašanje promeni na bolje.

Luka swimming

Ovog leta Luka je završio i prvi razred u školi za slepe u Beogradu, a u nekom od narednih tekstova osvrnuću se na način rada sa decom sa višestrukim smetnjama u razvoju koji još uvek nije prilagođen njihovim potrebama i sposobnostima. Zapravo, u poslednje vreme zabeležen je veliki broj dece koja pored problema sa čulom vida imaju i druge poteškoće u razvoju, poput nemogućnosti govora, cerebralne paralize, epilepsije, itd. To iziskuje stručni kadar, osavremenjivanje školskih programa, usavršavanje zaposlenih, i uopšte institucije naše zemlje moraju ići u korak sa, u tom pogledu, razvijenim zemljama i uvesti programe koji će omogućiti osposobljavanje dece sa višestrukim smetnjama u razvoju.

Odgajati dete sa posebnim potrebama je velika privilegija, nešto što iz korena menja život i poglede na svet, i srećna sam što sam baš ja Lukina velika sestra koja će mu uvek čuvati leđa i zajedno sa malom sestrom Kjarom paziti na njega i voditi kroz život, trudeći se da preskočimo svaku prepreku koja se pred nama stvori. Najveći san cele naše porodice je da Luka propriča, a do tada ako čujete:”Baba di!”, znajte da je Luka u blizini!

2 komentara

Napiši odgovor
  • luhanor@gmail.com' Tatjana каже:

    Neodostatak empatije, kombinovan sa rigidnoscu na temu razlicitosti po bilo kojim osnovama je sindrom koji zabrinjava. Ljudski. No ljudskost smo valjda pomalo i izgubili. Odrastanjem, jel’? pa ovakve sjane tekstove, procitamo, like-ujemo, ponekad podelimo i zaboravimo. Vecina. No, ima i onih drugih, koji malo ili nikako zaboravljaju, pa postoji nada da cemo nase ili tudje zivote, nekim tekstvoima, recima i malim/velikim koracima i postupcima uciniti boljim, kvalitetnijim, veselijim, laksim. Svako kako najbolje ume. I bice dovoljno.
    Verovali ili ne, bili skepticni ili ne, svjedno mi je: srecna sam sto je ova mala/velika porodica deo mog i zivota moje cerke. Hvala ti Jovana sto si podelila i emocije i iskustva sa nama.

  • terzic.igor08@gmail.com' igor terzic каже:

    Sigurno je da deca sa posebnim potrebama zasluzuju i vecu paznju onih kojima je posao da se brinu o njima na nacin da im olaksaju zivot koliko je to moguce u ovim nasim ovakvim uslovima kakve imamo kod nas .
    Ovo je samo jedan primer u mnostvu slicnih njemu i mi kao drustvo treba da se zapitamo da li posvecujemo dovoljno vremena svog onima kojima je zivot uskratio nesto sto nemaju kao mi svi ostali i takvoj deci moramo pruziti onaj visak ljubavi koju cuvamo za posebne prilike i slucajeve koji nas ne smeju ostaviti ravnodusnim na sve probleme i prepreke koje dozivljavaju porodice sa ovakvom decom , jer ne sme biti diskriminacije i drugacijeg tretmana po bilo kom osnovu i pitanju kada se radi o sudbini ove divne dece .
    Mi i roditelji moramo biti svesni uloge koju imamo u njihovim zivotima i toga da ih ne smemo ostaviti na milost i nemilost sudbini koja im je dodelila nepravican odnos u zivotu , u kojem ce morati da odrastaju prihvatajuci sve svoje mane i nedostatke , koristeci pri tom sva raspoloziva sredstva da se takvoj deci pomogne i omoguci koliko toliko normalno odrastanje i pravilan rast i razvoj .
    Moramo nauciti kako da se ponasamo prema onima koji su zbog svojih nedostataka mozda malo marginalizovani u drustvu i ciji polozaj nije bas adekvatan njihovom stanju u kojem se nalaze i zato im moramo na sve moguce nacine pruziti ogromnu i neizmernu podrsku da se ukljuce u zivot na nacin koji to njima odgovara i koji oni mogu da podnesu da bi im bilo sto lakse i na taj nacin i mi da ucestvujemo u njihovom odrastanju u kvalitetne ljude koji ce sa ponosom moci reci da smo bili tu onda kada im je to bilo najpotrebnije .
    Nas posao i svih ljudi u drustvu je da ne zaboravimo i ne zatvorimo oci pred problemima koje ovu decu stavljaju pred velika iskusenja koja nisu laka za prevazilazenje , i mi mim moramo omoguciti da taj put do svoje srece ne traze samo onda kada se osecaju odbaceno i izolovano , vec svakodnevno da dobijaju onoliku kolicinu paznje koja im je potrebna za njihovo socijalizovanje i ukljucivanje u drustvene tokove tako da postanu ravnopravni clanovi zajednice kojoj i pripadaju , a ne da budu diskriminisani zbog toga sto ih je zivot uskratio za ono sto mi imamo i koristimo u zivotu svakodnevno .

Pošalji komentar

Upotreba kolačića

Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE