Kamp – od starinskih prenoćišta do sportskih, naučnih, svemirskih, kampova za decu sa posebnim potrebama, religioznih, kampova za decu izbeglice – jedno je od najboljih poučnih iskustava koje možete pružiti svojoj deci.
Kada sam bila mala, želela sam da odem u kamp u kom može da se prenoći. Kamp Kristaler nalazio se nekih osam kilometara od vikendice koju moja porodica ima u Mičigenu, a moja prijateljica Kejt je provela nekoliko leta tamo, pre kao i za vreme svojih tinejdžerskih godina. Hvalila se svojim veličanstvenim pričama o tome kako je ljubila dečake, usavršavala jedrenje, pričala strašne priče oko logorske vatre i išla u zabavne grupne šetnje po peščanim dinama u blizini jezera Mičigen. Molila sam roditelje da me puste, ali mi nikad nisu dozvolili.
Ipak, kada sam imala 14 godina, provela sam nedelju dana u letnjem kampu plivanja Univerziteta u Mičigenu u En Arboru. Bilo je to za mene poučno iskustvo jer pre toga nikad nisam provela više od jedne noći bez moje porodice. Nedostajala mi je kuća i provela sam dosta vremena plačući kad sam bila van bazena. Sad kad se setim, to mi se čini pomalo smešnim, posebno zato što sam živela samo sat vremena odatle i provela dosta vremena kao mala u En Arboru i njegovoj okolini. Ali taj prvi doživljaj nezavisnosti je bio strašan, pomalo uznemirujuć, a opet na kraju sjajno iskustvo odrastanja za mene (iako od mene nije napravilo boljeg plivača).
Kamp – od starinskih prenoćišta do sportskih, naučnih, svemirskih, kampova za decu sa posebnim potrebama, religioznih, kampova za decu izbeglice – jedno je od najboljih poučnih iskustava koje možete pružiti svojoj deci.
Ejmi Silver Kramer, nekadašnja televizijska urednica vesti, sada se bavi odnosima sa javnošću u Vašingtonu (Okrug Kolumbija), kaže da su letnji kampovi bili jedni od najboljih iskustava njenog detinjstva. „Sve u vezi sa kampom je bilo sjajno”, oduševljeno nam govori o letima koja je provela u kampu Šnau na planini Andirondak u državi Njujork. „Taj duh, način na koji je podsticao nezavisnost, veštine koje bismo naučili: stvari kao što su skijanje na vodi i tenis, ali i kako živeti u grupi bez roditeljskog nadzora. Lekcije koje sam tamo naučila su važne lekcije, potrebne za dobar život: strpljenje, samopouzdanje, saradnja, deljenje, empatija, timski rad.”
Odrasle osobe u bezbednoj zajednici
Peg Smit, generalni direktor Američkog udruženja kampova (AUK) koje se zalaže za očuvanje, unapređenje i poboljšanje kampova i prirode, tvrdi da boravak u kampu pruža deci mogućnost da imaju autentične odnose sa drugima i probaju da žive kao odrasli u bezbednoj zajednici. „Ovo je posebno važno jer je pristup ovakvim zajednicama smanjen”, kaže ona. „Mnogi od nas su naučili ovakve lekcije igrajući se u svom komšiluku, ali dosta tih komšiluka više ne postoji.” Ona kaže da prosečno dete u Americi ima prečnik od oko 150 metara prostora za igru, dok kamp obično koristi oko 60 hektara zemlje. „Za mnogu decu kamp predstavlja prvi pravi dodir sa prirodom“, nastavlja ona, „a AUK kampovi konstantno rade na tome da ukomponuju svest o životnoj sredini u svakodnevni život učesnika.”
Tehnologija, iako fantastična iz više razloga, takođe je stvorila generaciju dece zavisne od tehnoloških uređaja. AUK procenjuje da u proseku deca u Americi provedu sedam sati dnevno ispred ekrana i da se igranje dece smanjilo za 25% u poslednjih nekoliko godina. Srećom, bar u SAD-u, kampovi u kojima se noći su industrija u porastu, sa porastom broja kampova od 17% u poslednjih pet godina, dok se broj dnevnih kampova povećao za 40%. To što 74% AUK kampova zabranjuje lične elektronske uređaje znači da deca dobijaju pravi doživljaj prirode, kreativnog igranja i učenja. „Sa tehnologijom ili bez nje, ono što je deci potrebno za uspeh je da uče kroz praksu”, kaže gospođica Smit. „Deci je potrebno da provedu više vremena u prirodi. Potrebni su im pravi odnosi sa drugima. To su stvari koje deca steknu kroz kvalitetna iskustva u kampu. To su stvari koje su im oduvek bile potrebne, sad možda i više nego ikad.”
Učenje novih veština
Elizabet Orsini Nelsen odrasla je u Vašingtonu, a sad živi u Londonu, i kaže da je naučila mnogo važnih lekcija dok je bila u kampu kao dete, uključujući nezavisnost i učenje novih veština, kao što je kako se nositi sa nečim. „U kampu Lec, koji je bio mešoviti kamp Hrišćanskog udruženja za mlade muškarce, moglo se ići ili na jahanje ili na program intenzivnog skijanja. Izabrala sam ovo drugo, i skijala na vodi skoro svaki dan, bez obzira na meduze u vodi kojih se strašno bojim. Za vreme moje druge godine, osamnaestogodišnja vaspitačica je poginula u nesreći na čamcu jedne noći. Naučila sam mnogo o smrtnosti, žalosti i kako se nositi sa pravom tugom. Nisam je dobro poznavala, ali neki od mojih cimera jesu, tako da sam naučila kako da pružim podršku i izađem na kraj sa neprijatnim situacijama.”
Umetnost i kreativnost
Neki kampovi su posebno orijentisani ka sportovima ili umetnosti. Letnji kamp Interloken, koji se takođe nalazi u severnom Mičigenu, svetski je poznat umetnički kamp (poznati ljudi koji su bili u kampu su glumica Felisiti Hofman, pevačica Nora Džons, Piter Jero iz folk grupe Piter, Pol i Meri). Kris Hinc, menadžer marketinga i komunikacija za Interloken, kaže da je kamp divan način za mlade umetnike da prošire svoje vidike što se tiče umetnosti i kreativnosti. „Studenti provode svoja leta u Interlokenu zato što vole svoju umetnost – bilo da je to pisanje, ples, pravljenje filmova, muzika, gluma ili likovna umetnost”, nastavlja on. „Odlazak u kamp može da bude prosvetljujuće iskustvo. Deca i mladi imaju priliku da pobegnu od svoje dnevne rutine i uobičajenog društva i da upoznaju nove ljude, kulture i mesta. U umetničkom kampu Interloken mogu se naći učenici iz 40 različitih država i skoro svake države i teritorije SAD-a.”
Broj kampova nije u porastu samo u Severnoj Americi; sve više kampova se otvara širom Evrope, Australije i Severne Afrike (postoji super kamp program za očuvanje prirode gde deca pomažu profesionalcima u očuvanju prirode). Za roditelje koji hoće da svoju decu pošalju u kamp, gospođica Smit iz Američkog udruženja kampova (koji vodefindacamp.org sajt) poručuje da je dobro za roditelje i njihovu decu da se zajedno pripreme za kamp, da porazgovaraju o svojim brigama i nauče decu da je čežnja za domom normalna i nije fatalna. Takođe ističe da je dobro proveriti obrazovanje i prethodna zaposlenja direktora kampa i zaposlenih, kao i da li se načelo kampa poklapa sa željama roditelja i potrebama deteta. „Jedina negativna stvar je što nema svako priliku da ode, zbog cene, udaljenosti, prioriteta i tako dalje”, kaže gospođica Kramer. „Takođe, kampovi kojima se ne rukovodi dobro mogu da budu loši – nadzor je važan, kao i obraćanje pažnje na detalje koji obezbeđuju zdravlje i sigurnost, i nije svaki kamp uspešan u tom pogledu kao što je moj bio. Znam da postoje ljudi koji su bili u kampu i nije im se svidelo, ali, iskreno, ne mogu da zamislim osobu koja ne bi dobila neku korist od jednog leta provedenog u dobrom kampu.”
