Donirajte

“Obrati pažnju!” Kako deca reaguju na ovakvu naredbu?

by , 2. окт 2013.

Svi pamtimo detinjstvo kao period života u kom smo bili puni energije. Igrali smo se bez prestanka, bavili se sportom, učili, mesto nas nije držalo.

Deca jesu pokretačka snaga cele planete, ali njihovu energiju, međutim, ponekad možemo da uporedimo sa rekom koja samo što se nije izlila i poplavila sve u okolini.
Samim tim, velikom broju dece je potrebno da kanališu svoju živahnost, kao što su i reci potrebne čvrste obale kako se ne bi izlivala.

Neretko deca pate od poremećaja koji se odnosi na njihovo ponašanje. Danas, srećom, postoje mnoge metode za dijagnostikovanje različitih poremećaja koji se potom odgovarajuće tretiraju.
Jedan od najčešćih problema koji se javlja u detinjstvu je hiperkinetički poremećaj ili deficit pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD).
Kao i niz drugih psiholoških poremećaja, opis ADHD je sindromski. Reč je o skupu simptoma koji obuvataju hipeaktivnost, nedostatak pažnje i slabu kontrolu impulsa.

Međutim, veoma je bitno da se živahnost i radoznalost, kojim slučajem, pogrešno ne protumače kao pomenute poteškoće u kontrolisanju preterane aktivnosti.

Na koji, onda, to način roditelj može da prepozna da li njegovo dete pati od ADHD?

Ova vrsta poremećaja javlja se uglavnom oko 2-3 godine, mada lako može da se prepozna i kod dece koja idu u školu. U ovoj fazi života deca lako kontrolišu kretanje i pokrete, dok hiperaktivna deca imaju poteškoće u vezi sa tim.

Glavne karakteristike dečaka i devojčica sa deficitom pažnje i hiperaktivnošću su:

  • u stalnom su pokretu
  • odbijaju da sede mirno
  • ne obaziru se na naređenja odraslih
  • impulsivni su
  • ne mogu na nešto da se koncentrišu duže od 30 minuta
  • u lošim su odnosima da decom istog uzrasta
  • imaju problema u komunikaciji
  • pažnju može da im odvrati najobičnija buka ili zvučni signal

Na koji način može da se dijagnostikuje ADHD poremećaj?

ADHD je posebna vrsta poremećaja: ne postoji specifičan test za dijagnostikovanje ADHD, već samo dobra saradnja između roditelja i različitih stručnih lica može da pruži odgovor na pitanje na da li dete pati od ovog poremećaja ili ne. Kako bismo sa sigurnošću znali da li neko dete ima ADHD potrebna je procena lekara, neuropsihologa, nastavnika i socijalnog radnika. Međutim, iako nije lako dijagnostikovati ADHD, deca koja od njega pate mogu normalno da rastu i razvijaju se, ostvare sve svoje snove i ambicije i budu sasvim ispunjena u životu.

Čime ADHD deca mogu da se bave u životu?

U principu, za njih ne postoje prepreke, i ona mogu da se bavi čime požele, samo što je za to potrebno mnogo zajedničkog rada i strpljenja.

Danas postoje razni edukativni i didaktički programi za decu sa deficitom pažnje i hipeaktivnošću, kojima se daje prednost u odnosu na tretiranje ovog poremećaja sa lekovima. U radu sa ADHD decom dosta pažnje se posvećuje razvijanju njihove motivacije i koncentracije.

Da li će hiperaktivno dete biti bolje, ako se izmori?

Ne!! Jasno je da ADHD deca treba da se bave sportom, kao i svi ostali. Međutim, naprezanje i zamor smanjuju sposobnost da se održi koncetracija, jer kada smo umorni koristimo i trošimo više energije.

Šta možemo da učinimo kod kuće?

Nisu roditelji krivi ako njihovo dete ima problema sa nedostatkom pažnje.
I mami i tati je sve vreme potrebna pomoć!
Porodične terapije koje su organizovane kroz sastanke stručnjaka, roditelja i nastavnika jedan su od načina kako da se pomogne onima koji imaju ADHD dete.
Roditelji treba da podele svoja iskustva kako bi dobili odgovarajući savet, a u isto vreme našli odgovore na mnoga pitanja.

Šta možemo da učinimo u školi?

U svakom razredu, posebno onom u kojem ima ADHD učenika, nastavnici treba da privuku pažnju tako što će:

  • Postaviti zanimljivo pitanje pokazujući fotografije i ilustracije.
  • Ispričati priču o nečemu što interesuje decu
  • Ponašati se kao glumci, koristeći različite glasove i mimiku, biti duhoviti
  • Biti „misteriozni“ u svojim predavanjima
  • Koristiti krede u boji kada pišu po tabli
  • Gledati učenike u oči
  • Šetati po učionici
  • Koristiti lampu u boji kako bi privukli pažnju učenika
  • Često prozivati svoje učenike po imenu i prezimenu kada nešto objašnjavaju
  • Pohvaliti učenika kada nešto dobro uradi ili kada da tačan odgovor

Da li postoje neke jednostavne tehnike koje možemo da koristimo kod kuće?
Kada je ADHD dete kod kuće, roditelji mogu, na primer, da mu pomognu da napravi poster, na kome uvek može da vidi i nauči kućna pravila i dnevni raspored aktivnosti.

Kućni raspored

Na ovaj način deca su uključena u ono što žele da rade i motivisana su da ostvare svoje želje.
Pa, tako možete da nagradite dete: ako ostvari dnevni cilj, ono dobija 3 zvezdice, a ako uradi nešto pogrešno gubi poene. Vremenom možete da povećate kriterijume za nagrađivanje tako da ADHD dete mora da uradi sve više i više stvari kako bi dobilo svoju nagradu.
Roditelji, takođe, mogu da vode dnevnik o tome kako se menja ponašanje njihovog deteta.

Dnevnik roditelja

Mislite pozitivno!

Nije lako odgajati dete sa ADHD-om, ali takva deca, kao i sva ostala, imaju svoje vrline i mane. ADHD ne predstavlja isključivo problem. Deca sa takvim poremećajem su često vrlo kreativna, puna energije i po mnogo čemu posebna.

Jednom od najboljih plivača svih vremena, Majklu Felpsu je u detinjstvu dijagnostikovan deficit pažnje i hiperaktivnost. Uz pomoć svoje porodice on je uspeo da savlada poremećaj. U bazenu je kanalisao svoju energiju i usmerio je na plivanje. Na taj način je naučio kako da hiperaktivnost koristi na najbolji način i postane veliki šampion.

Kratak video koji može da pomogne roditeljima:

BBC dokumentarac

REFERENCE:

3 komentara

Napiši odgovor
  • neladanijelakrljic@yahoo.se' Danijela каже:

    Slazem se da ga nije lako odgajati sa ADHD Ali je blagoslov imati dete uopsteno, zato roditelji u borbu sa pobede jer drugo izbora nema!

  • terzic.igor08@gmail.com' igor terzic каже:

    Sigurno da ona deca koja imaju ovakav vid poremecaja zasluzuju posebnu paznju i negu jer mi stariji smo tu da im pomognemo da im to ne bude smetnja i prepreka koja ce ih odvojiti od svega onoga sto donosi zivot od najranijeg perioda pa dalje kroz odrastanje i sazrevanje .
    Takvoj deci treba omoguciti da lakse nadju put kojim ce u zivotu ici i na taj nacin ispuniti sve ono sto hoce kako bi postali ravnoravan deo drustva u kome zive i na taj nacin olaksali i sebi zivot i ljudima oko njih koji se trude da im ovaj poremecaj ne ugrozi mnogo njihovo funkcionisanje u zivotu uopste .
    Normalno je da roditelji dece sa ovakvim poremecajem moraju traziti pogodnije nacine na koje ce njihovo dete ispuniti ono sto se od njega ocekuje i time smanjiti uticaj ovog poremecaja na detetovo prihvatanje toga kao i saznanja kako da se uspesno nose sa tim tako da im to ne smeta u svakodnevnom zivotu u kojem moraju imati vremena i prostora da sa roditeljima i okolinom nadju ono sto ih povezuje sa svime onim sto moze njihov zivot obogatiti sa raznim iskustvima koji mogu pozitivno delovati u svrhu poboljsanja uslova zivota u kome ta deca obitavaju na svoj specifican nacin.
    Nikako ne treba da takvu decu marginalizujemo , vec sasvim suprotno ukazati im na probleme koje ovaj oblik poremecaja moze da izazove i tako ih spremati da podnesu sva iskusenja na koja ce naici na njihovom zivotnom putu , a mi roditelji i okolina smo da kroz sve to ne prolaze sami , vec da stalno imaju nasu podrsku kao znak da mi itekako brinemo o njima i da necemo dopustiti da to smanji njihove potrebe za normalnim zivotom kao sva druga deca .

  • manja032@yahoo.com' nemo каже:

    Sva deca su boziji dar i blagoslov. Cak i deca koja imaju ovu vrstu poremecaja. Ja kao otac svog deteta koje ima taj sindrom mogu da kazem da nije sve jedno kad roditelj sazna tako nesto. Cak je i meni oduzelo par godina da priznam to sebi. Ali on nam je nesto nejlepse sto nam se desilo u zivotu. Tako da za njega sam i bicu tu uvek! Cak i ako na kraj sveta treba da odem zbog njega ici cu.

Pošalji komentar

Upotreba kolačića

Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE