Donirajte

Jedna životna lekcija sa teniskog terena: priča o Džoiju

leojandros@gmail.com'by , 5. мај 2014.

Da volim tenis, malo je reći. Jedan moj dobar prijatelj voli u šali da kaže: „Video sam te danas u kampusu. Zapravo, video sam nešto što je izgledalo kao velika teniska torba koja hoda, i odmah sam znao da si to ti“. Ovakva šala na moj račun sasvim je opravdana, jer sam toliko nizak da mi se čini da je teniska torba praktično moje visine.

U sportu sam pronašao smislen i izbalansiran način da spojim svoju želju za takmičenjem, fizičkom aktivnošću i zdravim životom. [tweet_quote]Sport me je, takođe, naučio mnogim životnim lekcijama[/tweet_quote]. Čvrsto verujem da je tenis jedna od najvećih metafora života. Trenirate u senci, niko vas ne gleda, osim vašeg trenera ili tima, ali kada igrate meč na nekom turniru, na terenu ste pojedinac naspram protivnika sa kojim se borite za pobedu. Izuzetna prednost ovog sporta je u tome što mogu da uvidim svoje prednosti i slabe strane, lako shvatam kada sam to bio lenj i kada nisam trenirao dovoljno, odnosno razumem da postoje stvari u tenisu za koje jednostavno nisam talentovan. Međutim, ono što me fascinira u tenisu, kao i u životu, su neočekivani trenuci koji iskrsavaju pred nama, trenuci uz koje učimo i izrastamo u prave tenisere. Jedan takav trenutak desio mi se na teniskom terenu, zahvaljujući dečaku po imenu Džoi.

Džoi je osmogodišnjak, tek nešto viši od jednog metra. Samim tim, niži je od ostale dece njegovog uzrasta, a pomalo je i stidljiv. Mada je njegov reket naizgled iste veličine kao i on (sećate se one torbe sa početka teksta, koja je veća od mene?), neverovatno je kako ga ovaj dečak koristi, vešto, brzo i spretno. Dok smo se jedan teniser i ja mučili da odigramo lob na jednom treningu, na opšte nezadovoljstvo našeg trenera, Džoi je stajao sa strane i posmatrao. Vidno uznemiren, trener je pozvao Džoija na teren i rekao mu:“Pokaži im kako se to radi“. I on nam je pokazao.

Džoi je vraćao svaku loptu koja mu je bila upućena i to je radio sa takvom lakoćom i snagom, neočekivano za tako niskog momka. Trener ga je gledao ponosno, a zatim se okrenuo ka nama sa izrazom lica koji je govorio „Ne dozvolite da vas ovo dete zaseni“. U isto vreme sam osetio uznemirenost i zabrinutost, što su dva ubitačna osećanja za svakog sportistu. Nastavili smo sa treningom, ali mi je i dalje išlo loše. Kada je konačno usledila pauza, prišao sam Džoiju kako bih mu rekao da je veliki potencijal i da samo tako nastavi. Pogledao me je i uzvratio:

I ti si dobar teniser, na svoj način. Možeš da dođeš do udaraca, što mnogi nisu u stanju da urade. Nemoj nikada da odustaješ„.

Nasmešio se i otišao da igra.

Ono čemu me je Džoi tog dana naučio je da nikada nismo suviše mladi da podržimo druge i ohrabrimo ih. Moć njegovih reči me je podstakla da nastavim da treniram bez obzira na strah od neuspeha koji je prisutan u mnogim sferama života, ne samo u tenisu. Pred ispit ili intervju kada sam bio skoro paralisan od treme, često sam se prisećao Džoijevih reči ohrabrenja, što mi je pomoglo da uradim ono što se u tom trenutku od mene očekivalo, uprkos strahu koji sam osećao. Još važnije je da me je on inspirisao i motivisao da ohrabrim druge, bez obzira na njihove godine.

Leo S.

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE