Donirajte

Grlimo i ljubimo svoju decu što više – dok možemo, dok su tako mali

by , 27. сеп 2021.

„U želji da postanem bolji roditelj, izlečila sam rane sopstvenog detinjstva.“ U narednom serijalu pročitajte lične priče polaznika programa „Podrška, NE perfekcija“. 

Dok sa nestrpljenjem iščekujemo otvaranje novih Centara u kojima će se organizovati radionice za roditelje i staratelje u gradovima širom Srbije, uz pomoć naših partnera Generali Osiguranje Srbija i The Human Safety Net, delimo sa vama iskrenu priču mame Ljiljane Babić iz Pančeva – polaznice programa „Podrška, NE perfekcija“. Priča je u originalnom, neizmenjenom formatu, napisana čistog srca i sa puno ljubavi. 

Suprug i ja se dugo poznajemo, više od 23 godine. Poznajemo se odlično, u pogledu, dodiru, najbolji smo prijatelji. Između nas sve je uvek išlo lako, zabavno, nezaboravno, uzbudljivo, lepršavo i bezbrižno: obrazovanje, karijera, putovanja, druženja, sve je bilo savršeno. Bili smo uporni i vredni i bez posebnih poteškoća smo ostvarivali svoje vizije i ciljeve. Potom smo se venčali i poželeli da postanemo roditelji, da se naša ljubav umnoži, da postanemo porodica.

Razvod je bila česta tema u mojoj porodici, a meni je oduvek bila želja da se niko ne razvede, da se ja nikada ne razvedem i pažljivo sam birala.

Suprug i ja se dugo poznajemo, više od 23 godine. Poznajemo se odlično, u pogledu, dodiru, najbolji smo prijatelji.

Bum! „Ne možete prirodno da ostanete u drugom stanju, jedina opcija je vantelesna oplodnja“. Problem je u meni. Nakon toga je usledila junačka borba, sa osećajem krivice, neuspelim pokušajima, upitima da li je tako suđeno da bude i do kada ova borba sa hormonima, nadanjima, usponima i padovima uopšte ima smisla. Ipak, istovremeno je u meni gorela želja i sumanuto me je gurao nagon da postanem majka.

Nakon četvrtog pokušaja ostala sam trudna. Slavlje, veselje, zovi sve, javimo svima. Kako će da se zove? Ona ili on? Kako će da izgleda soba? Gde će da se obrazuje? Pa ja ću da imam porodicu, to će biti moja, samo moja porodica i nikome je neću dati! I opet – bum! Ruši se svet koji nije ni postojao u stvarnosti, samo u mojim mislima. Plod se ne razvija. Padam, jedva se držim, davim se u suzama neostvarenih očekivanjima. Idemo dalje, dižem glavu, vraćam se u novu normalu. Pokušajmo još jednom! I još jednom. Ostajem trudna! Ovaj put ćutim, ćutim sama, sakrivena od svih. Nema očekivanja, planova. Čekam otkucaje srca, čekam double test, čekam genetsku analizu, čekam 5. mesec. Imam zdravog dečaka! Čekam kraj 6. meseca – nije dobro serklaž, čekam 7. – mesec prezrela posteljica, čekam 8. mesec – jedva hodam, ne hodam – puzim, sve me boli. Čuvam se, čuvam ga, još malo, još malo da poraste. I, evo ga 9. mesec. Ne želim da znam šta će doći nakon trudnoće, tu je samo logistika za sve, ko šta treba da uradi. Ne želim da gradim svet koji ne postoji. Ne još uvek.

Rodio se veliki, lep, glasan dečak sa ocenom 10/10! I onda se stvorio novi svet o kojem svesno nisam želela da imam pojma, a koji nosi potpuno novu dimenziju. Gde sam ja u tom svetu? Jel sam to ja? Gde je mleko, gde je moje telo, čije su moje grudi, ko je moj muž? Ko se ovde rodio: mama ili dete? I tata se rodio. To nije onaj čovek od pre! Ja ništa ne znam, ne razumem, ne snalazim se, nisam se dovoljno spremila i to me plaši. Sada saam odgovorna za ovo biće do kraja svog života.  Hvata me panika, aaaaa! I tako dan za danom, mesec za mesecom, godina prva, godina druga, još malo pa treća. Neki delovi mene su se vratili, neki smanjili, ali ipak ja nisam više ista osoba i to nikada više neću biti. A gde smo tu nas dvoje koji smo se sve ove godine beskrajno voleli i družili, a posle hrabrili i borili, koja je naša zajednička uloga i kako da dođemo ponovo do nas? Gde da nađem odgovore na sva ova pitanja?

Jedna od ključnih poruka koje je Ljiljana izvukla na radionicama programa „Podrška, NE perfekcija“: Nema važnije uloge u životu nego odgajati dete, jer upravo deca od nas naprave pravog čoveka.

Kako u  životu ništa nije slučajno, baš u periodu kada sam mislila i osećala potrebu za nekim savetom i podrškom u roditeljstvu, videla sam poziv za radionicu „Podrška, NE perfekcija“ Novak Đoković Fondacije. Malo smo se informisali o ovom programu roditelljstva i smatrali smo da je ovo sjajna inicijativa i da odgovara našim potrebama. Glavni cilj nam je bio da  proverimo da li smo mi kao roditelji na dobrom putu i kako da nađemo naš zajednički.

Tokom radionice sam shvatila da je moj sin jedno srećno dete, da većinu metoda već primenjujemo i bila sam ponosna. Razmena iskustava sa ostalim roditeljima je dragocena jer uvidite da su neke stvari koje su nas jako zabrinjavale u stvari sasvim normalne i deo svakodnevnice svih roditelja. Naročito su mi pomogle diskusije koje su me navele da shvatim da bi suprug i ja trebalo da  imamo više vremena za nas, bez griže savesti. Kao i da osvestim da imam sklonost da preterujem u stvarima koje sama nisam imala kao dete jer potičem iz disfunkcionalne porodice. Rasla sam samo sa majkom, otac nije želeo da se rodim. Od očuha, koji mi je bio otac, kojeg sam obožavala, majka se razvela. I otac se posle razveo sa mojom maćehom. Razvod je bila česta tema u mojoj porodici, a meni je oduvek bila želja da se niko ne razvede, da se ja nikada ne razvedem i pažljivo sam birala.

Svaka radionica mi je bila kao terapija, primere sam doživljavala jako emotivno i lično, sa knedlom u grlu, suzdržavala sam suze, a opet imala potrebu da svoja iskustva podelim sa grupom, da budem „živi“ primer da neke stvari ne treba raditi i treba bolje shvatiti. Ušla sam ponovo u ulogu deteta, čučnula i spustila se da vidim svet koji vidi dete, moj sin, sva naša deca, ali i ja. Jer to dete sam još uvek ja, sa potrebom da budem nečije dete, sa oba roditelja, gde me oni vide, obraćaju pažnju na mene, vole me i poštuju pre svega i najviše što sam nastala od njih. Koliko je u stvari teško kada si dete, mali-veliki čovek u malom telu sa jasno razvijenom svešću i velikom potrebom da budeš prihvaćen i shvaćen, a još uvek nesposoban da se izraziš na „pravi način“ kako to društvo očekuje.

Ljiljana sa suprugom i ostalim učesnicima na jednoj od radionica programa Podrška, NE perfekcija.

Odjednom sam shvatila da sam na radionicama bila u ulozi deteta, a ne roditelja. Razrešila sam velike nesuglasice sama sa sobom i osigurala temelje da svoje dete odgajam zdravo i bez nedoumica da li radim pravu stvar. Slike i iskustva iz mog detinjstva uticala su u stvaranju ličnosti kakva sam danas. Detinjstvo je ključna polazna tačka u kreiranju individue sa svim svojim osobenostima. Naša deca su već formirani ljudi po pitanju emocija, pravde, ljubavi i pažnje. Na nama je da to usmerimo na pravi način. Nas dvoje kao osnova smo nulta tačka postojanja naše porodice. Mi smo temelj, osnova, baza i moramo da čuvamo naše utočište, od nas samih sve zavisi.

Hvala facilitatorki Aleksandri i timu na predivnim uputstvima i savetima kako da odgajimo zdrave, srećne i uspešne ljude! Savet koji mi se najviše dopao je da našu decu grlimo i ljubimo što više – dok možemo, dok su tako mali. Srećno, dragi roditelji i staratelji! Nema važnije uloge u životu nego odgajati dete, jer deca od nas naprave pravog čoveka.

Sa željom da podrži sve pojedince koji utiču na rani razvoj deteta, Novak Đoković Fondacija od 2017. godine sprovodi program Podrška, NE perfekcija koji okuplja roditelje i staratelje, koji dobro razumeju jedni druge zato što imaju slične svakodnevne brige. U okviru 10 radionica  koje vode obučeni facilitatori, učesnici obrađuju teme vezane za odgajanje dece uzrasta do 6 godina, razmenjuju iskustva, obogaćuju svoja znanja o roditeljstvu i razvijaju međusobnu mrežu podrške. U saradnji sa partnerima Generali Osiguranje Srbija i The Human Safety Net, naša Fondacija će u naredne tri godine proširiti uticaj programa Podrška, NE perfekcija na još 2200 roditelja i skoro 4400 dece širom Srbije tako što će, u saradnji sa predškolskim ustanovama, otvoriti Centre za roditelje u sledećim mestima: Baču, Kragujevcu, Jagodini, Nišu, Šapcu, Smederevu, Pančevu, Kovačici, Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu, Valjevu i Novom Pazaru. 

1 komentara

Napiši odgovor
  • jana.jovan111@gmail.com' Marica каже:

    Predivne edukacije gde su uključena oba roditelja ravnopravno!Tako će i porodica opstati a ne na prvu grešku tražiti razvod!Dete kada se rodi ne brine za ničije greške,ono želi mamu i tatu uz sebe!Želi ljubav,mir,harmoniju! Roditelji,sada imate i mnogo veći razlog da živite skupa i borite se da dete odraste u zdravom okruženju!

Pošalji komentar

Upotreba kolačića

Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE