Donirajte

Fizičko nasilje u školama

by , 21. апр 2014.

Šta možemo da učinimo? Da li da okrenemo glavu kada vidimo da neko dete primenjuje silu i vrši fizičko nasilje nad drugom jer nije naše dete u pitanju, ili ipak treba da reagujemo?

Čuje se zvuk školskog zvona, deca užurbano pakuju stvari i izlaze iz svojih učionica. Grupa od desetak osnovaca istrčava iz školskog dvorišta i uz galamu i povike dolazi u park u blizini škole. Skidaju rančeve sa leđa i bacaju ih na zemlju. Ubrzo kroz park prolazi i mršavi dečak sa naočarima, a dvojica krupnijih dečaka staju mu na put i ne daju da prođe. Bacaju njegove stvari i počinju da ga šamaraju dok ostali prisutni dečaci navijaju i dobacuju. Park je u tom trenutku bio pun manje dece i njihovih roditelja. Kada je tuča počela, prisutni roditelji su samo okrenuli glavu i nastavili da se igraju sa svojom decom, kao da se ništa ne dešava. Ovaj događaj odigrao se pre par meseci u parku u kome se često igraju moj brat i sestra. Videvši šta se dešava, moja mama je odreagovala i rasterala osnovce iz parka. Dečak sa naočarima ostao je da uplašeno sedi na zemlji. Kako biste vi reagovali da ste se u tom trenutku našli u parku? Da li biste povikali, odbranili dečaka ili biste ćutali, okrenuli glavu jer nije u pitanju vaše dete? Koliko je fizičko nasilje zastupljeno u školama, kakve posledice na dete izloženost nasilju u školi može imati i na koji način možemo da pomognemo da se ovaj problem reši?

Prema istraživanju Filozofskog fakulteta u Beogradu fizičko nasilje nalazi se na trećem mestu po zastupljenosti u školama Srbije, dok su na prvom i drugom mestu verbalno i socijalno nasilje. Uprkos tome što su i verbalno i socijalno nasilje prisutni u školama i njihove posledice mogu biti izuzetno ozbiljne roditelji, nastavnici i drugi nadležni često reaguju tek kada dođe do fizičkog nasilja. Prvo na šta pomislimo kada se spomene fizičko nasilje jeste nasilništvo među učenicima. Važno je istaći na šta se ono odnosi. Reč je isključivo o slučajevima u kojima jedan ili više učenika, fizički ili psihološki moćnijih, maltretira drugog učenika, a da takvo ponašanje prethodno nije ničim isprovocirano; prisutna je i namera da se nanese povreda kao i ponavljanje ovakvog obrasca više puta. Najugroženija su deca iz siromašnih porodica, deca ometena u razvoju, kao i romska i deca izbeglica, ali i izuzetno nadareni đaci.

Slučajeva fizičkog nasilja u školama je nažalost sve više, pa tako možemo čitati o učeniku prvog razreda osnovne škole koji uzima užinu i pare drugovima iz odeljenja gotovo svakodnevno, devojčici koja je zbog svoje težine četiri godine trpela uvrede, čupanje za kosu, a kada ni nakon dobijenih batina nije dobila zaštitu u školi koju je pohađala – bila je primorana da je napusti i upiše se u drugu… Takođe, danas se dešava da đaci u svojim rančevima nose palice, noževe i druge predmete kojima svojim vršnjacima mogu naneti ozbiljne povrede. Neki od skorašnjih, više nego zabrinjavajućih naslova u novinama su sledeći: “Osnovci pretukli nastavnika”, “Nožem ranili vršnjaka, a drugog pretukli”, “Petaci pretukli prvaka”, ”Vršnjaci ga tuku jer je gluv”.

rebecca1917versionO broju mladih koji zbog vršnjačkog nasilja sebi oduzimaju život ne priča se mnogo. Podaci se uglavnom strogo čuvaju, bilo zbog socijalne osude ili straha od odgovornosti onih koji rade sa decom. Jedna od najpotresnijih priča je ona o četrnaestogodišnjem dečaku koji je dugo trpeo nasilničko ponašanje svojih vršnjaka koje je uključivalo uvrede, lomljenje naočara i prebijanje čak osam puta. Nažalost, dečak je ne mogavši da izdrži svakodnevno maltretiranje drugova, skočio sa trećeg sprata i poginuo. Više možete saznati na sledećim linkovima:

Izloženost ovom vidu nasilja može imati dugoročne posledice na dete, kako fizičke tako i psihološke. Deca žrtve nasilja su uglavnom tužna, nemaju samopouzdanja, povlače se u sebe, anksiozna su i plašljiva, čak i depresivna. Naročito je otežavajuća okolnost to što se nasilje odigrava u školi koja bi trebala da predstavlja bezbedno okruženje koje će detetu omogućiti razvoj njegovih potencijala. Deca koja su izložena fizičkom nasilju neretko odbijaju da idu na časove i upravo taj strah od boravka u školskom okruženju dovodi do slabljenja školskog uspeha, izolacije od vršnjaka i osećanja usamljenosti. Pojedina deca imaju i psihosomatske tegobe poput nesanice, glavobolje, mučnine, a nekad se dešava i da odbijaju da jedu. Upravo prisustvo takvih simptoma koji nemaju organsku osnovu zajedno sa promenom ponašanja ili navika deteta mogu biti znak da dete pati, izloženo je stresu i roditelji treba da ispitaju mogućnost da je njihovo dete možda žrtva nasilja u školi.

Kada je reč o deci koja se nasilnički ponašaju, značajno je istaći da se takvo ponašanje prema vršnjacima i loš odnos sa nastavnicima mogu nastaviti sa ispoljavanjem i u odraslom dobu i tada prerasti u znatno ozbiljnije oblike na primer kriminalnog ponašanja, kao i nasilja u odnosima sa kolegama, prijateljima, u vezama, prema deci. Postoji više rizičnih faktora koji mogu dovesti do ovakvog ponašanja deteta. Neki od njih su nestabilno porodično okruženje, popustljivost roditelja, nedovoljno nadziranje deteta, nepostavljanje jasnih granica, tolerisanje agresivnog ponašanja ili pak fizičko kažnjavanje deteta… Takođe je važno istaći uticaj medija. Deca svakodnevno imaju prilike da vide nasilje na televiziji, internetu, igrajući igrice sa ratnom tematikom i što češće i duže gledaju nasilje, to sve manje postaju osetljivi na njegove posledice i gube saosećajnost pa je veća mogućnost da će i sami usvojiti takvo ponašanje.

Šta možemo da učinimo? Da li da okrenemo glavu kada vidimo da neko dete primenjuje silu i vrši fizičko nasilje nad drugom jer nije naše dete u pitanju, ili ipak treba da reagujemo? Izuzetno je važno da svi zajedno – roditelji, članovi porodice, nastavnici, zaposleni u školi, nadležne institucije delamo. Sopstvenim primerom, roditelji i nastavnici treba da pokažu detetu da agresivno ponašanje ne sme predstavljati sredstvo za ostvarenje ciljeva i važno je ukazati na posledice koje primena sile može imati i to ne samo fizičke, već i psihološke. Važno je se trudimo da razvijemo saosećajnost kod dece, pomognemo im da „uskoče u tuđe cipele“ i shvate kako se žrtva nasilja oseća. Takođe, ne smemo zaboraviti na negovanje poštovanja, drugarstva i nenasilne komunikacije. Što se škola i institucija tiče, važno je utvrditi jasna pravila ponašanja i uvesti odgovarajuće kazne za bilo kakvo odstupanje od istih.

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE