Postoji mnogo citata raznih pedagoga, psihologa, književnika o deci koje ja primenjujem u svakodnevnom životu i volim da ističem. Vremenom mi se, kao najvažniji iskristalisao citat Dostojevskog – duša se leči vremenom provedenim sa decom.
Svi mi imamo krize, dnevne, nedeljne, mesečne, životne – razne raskrsnice, kružne tokove, životne stepenice na kojima ili posle kojih bi trebalo da donesemo neke velike odluke. Svako se sa tim krizama identiteta ili trenutka bori na svoj način, ali je nesporno da smo svi, latentno ili manifestno neraspoloženi i najčešće volimo da smo sami.
Neretko sam od ljudi koji jesu, ali i koji nisu roditelji, čula: „Ma ne volim da me dete vidi ovakvog/ovakvu…Nisam nešto raspoložen/a“. Ja sam uvek birala suprotno.
U trenucima kada nisam bila dobro društvo nikome, bila sam najbolje društvo deci. I otuda moja potreba da to podelim sa svima vama.
Nedavno sam shvatila da sam sve svoje odluke donosila u društvu dece. Ja tvrdim, da su mi od svih pedagoga od vrtića do fakulteta najbolji mentori i učitelji bila deca kojom sam svakodnevno okružena. Mislim da je jednostavnost i čistoća razmišljanja podsvesno uticala na mene da ja lakše i čistije gledam na probleme.
Meni je sa njima sve uvek lako. Kada dete plače, znate zašto plače, čim progovori prosto kaže šta ga boli i to se reši. Kada se dete smeje znate šta ga je nasmejalo i ako nastavite to da radite smejaće se samo glasnije i više. Kada dete hoće nešto – uzme. Kada dete neće nešto – ostavi.
A da li je sa nama uvek tako?
Deca svoj način razmišljanja počinju da komplikuju procesom koji ide od spolja ka unutra. Odrasli ih uče da komplikuju stvari i kada da suzdržavaju suze, i kada da se tiše smeju, i da razmisle ipak da li hoće ili neće nešto. Deca tačno znaju šta rade i zašto to rade, za razliku od nas. Zato sam ja u periodu kada sam sama sebi neshvatljiva i neraspoložena najviše boravila sa decom i učila kako da se ponašam da bih razrešila bilo koji problem.
Najvažnije lekcije koje sam naučila: da kažem glasno sve što mislim, da pratim svoje srce i svoj instinkt.
Moja Milica (ona devojčica iz mojih prethodnih tekstova), koja voli da se druži sa mojm drugaricam i sa mnom je brže rešila neki životni problem nego nekoliko odraslih ljudi istovremeno. Ono što je meni ostalo najupečatljivije su dva krataka dijaloga.
Prijateljica me je pred njom grdila za neke moje postupke i izgovorila: „Kristina, ne možeš stalno glavom kroz zid!“ Kao pravi, kako je ja zovem „svedok saradnik“ i jedan član moje „prve odbrambene linije“, oglasila se Milica iz ćoška dok je slagala slagalicu i rekla: „Ne viči na nju, naravno da može. Lepo uzme čekić, razbije zid i prođe“.
Svi mi „veliki“ nekada idemo glavom kroz zid, nekada samo lupamo glavom u taj zid. Niko od nas se nije ni setio „čekića“, a još manje ga upotrebio.
Narednog puta, isto slušajući neki naš razgovor na moju opasku: „Ali ako to budem rekla to će nju da povredi“, ona je odgovorila: „Ali to nije tvoj problem zato što je to istina“.
Cela mudrost dece je jednostavnost i iskrenost.
Bila sam optužena da „bežim kod dece“, da gubim vreme sa njima umesto da radim nešto „za sebe“ ili da se kao velika suočim i izborim sa trenutnim nezadovoljstvom, ali se nikada nisam trudila da odgovaram na takve optužbe.
Ja ne bežim kod dece, ja idem ka rešenju.
Moje vreme za sebe je uvek bilo najkvalitetnije kada je neko dete bilo sa mnom. Ja uživam da decu koju sam okružena vodim sa sobom ma gde i ma sa kim ja tada pošla iako to neki nazivaju da ih „vucaram svuda, a još nisu moja“. Znate li koliko je lakše kada u trenutku kada ne znate ni šta biste sa sobom i od sebe budete sa nekim ko tačno zna ko je, šta je, gde je, kuda ide i nema u džepu ni jednu jedinu predrasudu?
Predložila bih vam da i Vi to probate. Posle lošeg dana na poslu, u ljubavi, u životu idite u šetnju sa nekim detetom. I da, prvi sledeći problem, veliki, mali ili kakav god ispričajte detetu (4-7 godina), ali na isti način kako biste ispričali odraslom čoveku i znate šta? Iznenadićete se rešenjem.