Značaj fizičke aktivnosti za decu sa smetnjama u razvoju

Fizička aktivnost i bavljenje sportom od velikog su značaja za pravilan rast i razvoj dece. Aktivnosti su brojne i raznovrsne, a na detetu je da odabere onu koja je u skladu sa njegovim sposobnostima i afinitetima.  

Međutim, postavlja se pitanje kakve se mogućnosti osobama sa invaliditetom pružaju kada je reč o sportskim aktivnostima i koliki značaj iste imaju za njihov razvoj?  Iz straha da ne padnu, ne povrede se, straha da neće biti sposobni da savladaju izazove roditelji, dece sa posebnim potrebama često ih sputavaju te ona retko imaju priliku da isprobaju da voze bicikl, koriste penjalice i na taj način istraže kolike su im granice.

Briga o bezbednosti je neizostavni deo odgajanja svakog deteta međutim lako može preći u prezaštićenost.  Å½eleći  da zaštite  svoju decu od mogućih povreda i opasnosti, roditelji im neretko uskraćuju igre i aktivnosti koje su važne za njihov ne samo biološki sistem, već i za jačanje samopouzdanja, samopoštovanja, a  predstavljaju i značajan korak ka socijalizaciji dece sa nekim oblikom invaliditeta.

Kada biste me pitali ko je najbolji plivač koga poznajem, ne bih se dvoumila i moj odgovor bi bio – brat Luka. S obzirom na to da je kasno prohodao, mišići nogu su mu bili slabi i svakodnevne šetnje nisu predstavljale dovoljan vid fizičke aktivnosti. Na moru isprva nije bio toliko oduševljen idejom o kupanju i prve godine dugo je sa mamom sedeo u plićaku i osluškivao talase. Već naredne godine stavili smo mu mišiće i uveli u more. Bio je oduševljen. Vrteo se po vodi, istraživao i tek po neki put zaronio.

Po povratku kući tražio je da mu punimo kadu i dugo se brčkao u vodi. Uvidevši koliko mu zadovoljstvo kupanje predstavlja i kako smirujuće voda na njega deluje, naša mama se raspitala o programima plivanja za decu sa posebnim potrebama i počela je da ga vodi 2 puta nedeljno na treninge. Plivao je najpre u malom bazenu zajedno sa bebama, a zatim je prešao u nešto dublje bazene u kojima je morao da nauči da se održava na vodi. Svakim treningom je postajao sve spretniji i podsećao je na pravu malu ribu.

U početku je bio tvrdoglav i u bazenu radio ono šta je on želeo i teško je prihvatao mamine sugestije i komande. U vodi se osećao slobodno, plivao je, ronio, a njegova tehnika disanja bila je neverovatna. Začudila je sve instruktore jer je pod vodom izdržavao dugo i disao pravilno baš kao da ga je neko učio kako to treba da čini.

Posebno zadovoljstvo Luki predstavlja odlazak na more u kome provodi sate i gotovo je nemoguće naterati ga da izađe. Ove godine mlađa sestra i ja pokušavale smo da izvedemo akrobacije poput onih koje on pravi u vodi, ali nam je to teško polazilo za rukom. U moru je pravio kolutove, zaranjao, tražio da ga bacamo u vodu, a čak mu ni veliki talasi nisu smetali. Naprotiv, uživao je svaki put kada bi ga zapljusnuli.

Njegovoj spretnosti u vodi zasigurno su doprineli treninzi u bazenu dubokom 3 metra na koji je tokom prethodnih nekoliko meseci išao zajedno sa mamom. Rekreativno plivanje je značajno uticalo ne samo na Lukino zdravlje, poboljšalo tonus njegovih mišića, već i na ponašanje. Osmeh koji ne skida sa lica tokom boravka u bazenu, na moru – njegovim omiljenim mestima za istraživanje, je neprocenjiv. Pritom je veoma važno što ga moji roditelji nisu sputavali. U suprotnom bio bi uskraćen za jedan za njega sada već dobro poznati svet u kome se oseća radosno i bezbrižno i u kome se nesumnjivo bolje snalazi od bilo kog člana naše porodice.

Fizička aktivnost nesumnjivo povoljno utiče na razvoj mišićne snage, gustinu kostiju, izdržljivost ali ono što je možda još značajnije kada je reč o osobama sa invaliditetom jeste samopouzdanje koje stiču kroz sportsko-rekreativne aktivnosti. Trud koji hendikepirane osobe ulažu prilikom svakog treninga je nešto na šta treba da pomislimo svaki put kada se pred nama stvori prepreka koja nam izgleda nepremostivo i kada poželimo da odustanemo. Oni nikada ne odustaju.

Ljudi sa protezama, u invalidskim kolicima dolaze redovno na treninge, plivaju iako je korak do bazena za njih prilično dug. Neću zaboraviti devojku koja se iako nema nema podlaktice hrabro popela uz veštačku stenu, niti sreću u očima momaka koji su se nakon bezbroj padova ipak uspeli popeti na vrh.

Sportsko-rekreativne aktivnosti su veoma značajne i za socijalizaciju osoba sa invaliditetom. One istovremeno menjaju mišljenje ljudi o invalidima, smanjujući stepen diskriminacije ali i menjaju mišljenje koje osobe sa invaliditetom imaju o sebi. U našoj zemlji postoji veliki broj klubova osoba sa invaliditetom, tokom cele godine se održavaju različiti programi i radionice, takmičenja. Ono što kao roditelji ili članovi porodice dece sa posebnim potrebama treba da uradimo, jeste da pažljivo osluškujemo njihove potrebe, pružimo im priliku da istraže svoje granice i razmotrimo mogućnosti za bavljenje nekim vidom sporta koji je u skladu sa njihovim sposobnostima.

Strah o bezbednosti deteta prilikom igre je uvek prisutan, pogotovo kada je reč o deci sa nekim oblikom invaliditeta. Međutim zbog značaja koji redovna fizička aktivnost ima za celokupno zdravlje i socijalizaciju ove dece, roditelji treba da sagledaju mogućnosti, zajedno sa detetom istraže njegove granice i u skladu sa sposobnostima odaberu neki oblik fizičke aktivnosti. Osmeh deteta nakon ostvarenih rezultata, savladane prepreke je neprocenjiv i nešto što roditelje treba da motiviše da neku sportsko-rekreativnu aktivnost uključi u svakodnevnicu svog deteta sa invaliditetom.