Dragi svi!
Poželela sam da vam se obratim, kako bih se posvetila jednoj veoma važnoj temi koja je od ključnog značaja za humanitarni rad kojim se bavim.
Za početak, kako bismo mogli da prepoznamo određene probleme u društvu potrebno je da za to imamo odgovarajuće parametre. Moramo da razumemo gde tačno postoji problem, kako je on do sada bio rešavan, kakva je situacija kod nas u Srbiji u poređenju sa drugim zemljama, šta druge zemlje čine da prevaziđu taj određeni problem, šta bi bilo kratkoročno, a šta dugoročno rešenje. Važno je i pronaći način kojim možemo da podstaknemo što više ljudi da nam se pridruži, kako bismo podigli svest i time povećali verovatnoću iskorenjavanja tog problema iz društva.
Postoji mnogo pitanja koja zahtevaju odgovore. Odakle da počnemo i gde da pronađemo odgovore koji su nam potrebni?
Država može da ponudi neke od odgovora koje tražimo. Međutim, često se dešava da se saznanja i informacije do kojih dolaze zvanične institucije, zapravo, ne ažuriraju redovno. Zato se oslanjamo na studije raznih nevladinih organizacija koje ulažu svoje vreme, novac i energiju u istraživanje. Na kraju, svi imamo korist od takvih nalaza, a pomažu nam i da usmerimo svoj rad na odgovarajući način. Rezultati koje nam oni obezbeđuju su poput mape grada. Bez njih bismo se izgubili, i ne bismo znali gde je naša pomoć najpotrebnija.
Možda ćete pomisliti “U redu, u čemu je onda problem? Pronađite odgovore koji su vam potrebni”.
Nažalost, nije sve tako jednostavno. Teško je da vam ljudi iskreno odgovore na pitanja u anketama i istraživanjima. Ponekad je nemoguća misija da dobijete bilo kakav odgovor! Pitanja koja im se postavljaju su lične prirode, i mnogi se ne osećaju prijatno da razgovaraju sa potpunim strancem, što je sasvim razumljivo. Međutim, to je jedini način.
Kako sistem funkcioniše? Tako što anketari zakucaju ljudima na vrata i zamole ih da pomognu istraživanje time što će da odgovore na nekoliko pitanja u vezi sa svojim domaćinstvom i prihodima. Njihove reakcije su veoma raznolike: jedni kažu da su veoma zauzeti, drugi objašnjavaju da ne žele da puštaju strance u kuću, dok neki misle da su ankete neka vrsta prevare. Ima i onih koji otvore vrata i odgovore na pitanja, ali daju odgovore koji ne odslikavaju punu istinu o njihovoj situaciji. Sa druge strane, postoje oni koji su skloni preterivanju, dok su neki iskreni.
Suština je u tome da oni ne shvataju o kakvom istraživanju je reč i za šta se koriste prikupljeni podaci.
Zato mi dozvolite da sve to malo bolje pojasnim.
Od 1. februara UNICEF je započeo peto nacionalno Istraživanje višestrukih pokazatelja položaja žena i dece u Srbiji-MICS. Ovo je jedino istraživanje takve vrste koje nam pruža uvid u najugroženije grupe dece, posebno one koja žive u ekstremnom siromaštvu, kao što su romska deca. Istraživanje se sprovodi svakih pet godina.
Rezultati ovog istraživanja nam pomažu da bolje razumemo kako možemo da pomognemo. Prikupljeni podaci će se koristiti da se napravi strategija i donesu mere koje će poboljšati životne uslove ljudi iz ugroženih i marginalizovanih grupa. Ukoliko imamo tačne parametre, moći ćemo da pratimo i nadgledamo kako se razvija strategija koju smo osmislili i pokrenuli. Bez tih statističkih podataka nećemo moći sa sigurnošću da znamo koliko smo zaista efikasni i koliki je napredak postignut u rešavanju određenih problema.
Uspeh ovog istraživanja zavisi od odziva domaćinstava i njihove spremnosti da UNICEF anketarima dozvole pristup u njihove domove.
Zato kada me pitate (a mnogi od vas su me upravo to pitali) “zašto ste baš izabrali da svoj rad usmerite na predškolsko obrazovanje?”, moj odgovor je – zato što je tu potrebna pomoć. Međutim, mnogi se ne odlučuju na pomognu ovoj oblasti, zato što investiranje u decu ne daje momentalne rezultate. Tako nešto smo saznali upravo preko MICS istraživanja.
Ovo su ključna saznanja u vezi sa predškolskim obrazovanjem, na osnovu podataka MICS za Srbiju:
Predškolsko obrazovanje. Obuhvaćenost dece uzrasta od tri do pet godina predškolskim obrazovanjem se povećala od 2005 godine. Ipak, samo 44 odsto dece u Srbiji pohađaju predškolske programe. A varijacije su ogromne: što je viši društveni status, to je veći procenat dece koja idu u vrtić. Među siromašnim porodicama, procenat dostiže samo polovinu nacionalnog proseka, dok je za romsku decu on izuzetno nizak i iznosi samo osam odsto.
Kao što možete da vidite, ovo je bila naša mapa. Ona nam je pomogla da dobijemo širu perspektivu na celu situaciju, tako da možemo da se fokusiramo i doprinesemo. Mi, zapravo, dodajemo kockice u jednu veliku slagalicu, i, malo po malo, počinjemo sa rešavanjem problema otvarajući vrtiće u kojima će deca imati pravo na besplatno i kvalitetno obrazovanje.
Takođe, kada smo razmišljali da pomognemo deci u sirotištima, smatrajući da je to veoma važno pitanje, shvatili smo jednu važnu stvar: ako zaista želite nešto da promenite u sistemu, potrebno je raditi na preventivi. Dakle, bitno je usmeriti pažnju i energiju u osnaživanje i očuvanje porodica, a ne u jačanje institucija, i to nakon što u njih deca već dospeju.
Istina je da 95% dece u Srbiji koja žive u ustanovama – poznata kao sirotišta – IMAJU roditelje. Da, dobro ste pročitali, čak 95 odsto! Oni imaju roditelje, oba ili jednog za koga znaju, koji jednostavno nisu mogli da odgajaju svoje dete (zbog siromaštva, nasilja u porodici, droge, mentalnih oboljenja, invaliditeta…). Prema tome, umesto da novčana sredstva damo institucijama – odlučili smo da pomognemo onim roditeljima i porodicama koje su u riziku od razdvajanja. To činimo kroz finansiranje programa “Porodični saradnik” u saradnji sa UNICEFOM i Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije, gde socijalni radnici izlaze na teren i pomažu članovima porodica u riziku da nađu posao, reše porodične nesuglasice i probleme, dobiju socijalnu pomoć, zdravstvenu zaštitu, itd.
Ako rešavate bilo koji problem u društvu, a nemate ključne podatke koji će vam pomoći da napravite strategiju, a potom pratite razvoj situacije i procenat uspešnosti – nećete imati održive, trajne rezultate. Cilj svih nas u NDF je da za sobom ostavimo nešto trajno.
Želimo da u roku od 5-10 godina MICS istraživanje pokaže da manje od 1% dece u Srbiji ne pohađa predškolske programe.
Zato vas molimo da nam pomognete i otvorite anketarima vrata svog doma. Ne možemo da pomognemo ukoliko nemamo saznanja gde je pomoć potrebna.
Hvala vam što ste izdvojili svoje vreme da saznate više o radu naše fondacije.
Jelena
