Na koji način se društveno odgovorno investiranje u neprofitne organizacije razlikuje od tradicionalnog modela finansiranja neprofitnih organizacija?
Misija svake neprofitne organizacije (NPO) uvek obuhvata društveni učinak i zato ulaganje u društveni učinak neprofitnih organizacija predstvalja društveni učinak sa povraćajem finansijskih sredstava
Potreba za dobijanjem veće vrednosti ulaganja u društvene poduhvate u cilju održivog dugoročnog finansiranja, čini ulaganje sa društvenim učinkom temom o kojoj se dosta govori ovih dana. Dok se u privatnom korporativnom sektoru traži povraćaj finansijski sredstava ulaganja kako bi investitori nastavili sa ulaganjem (npr. dividende koje se isplaćuju na akcije su prinos na akcijski kapital) kod ulaganja sa učinkom sve se svodi na investiranje u aktivnosti koje pored društvenog učinka, takođe generišu povraćaj od ulaganja.
Koncept ulaganja u društveni učinak zasniva se na tome da kada ulaganja generišu povraćaj sredstava, takvi povraćaji mogu da se reinvestiraju u neprofitne organizacije za naredni društveni učinak. Generisanjem povraćaja, neprofitne organizacije nastavljaju dugoročno da se finansiraju. Mikrofinansiranje je, na primer, vrsta ulaganja u društveni učinak.
U početku donirana sredstva se daju neprofitnim organizacijama u vidu kredita za ugrožene i siromašne kojima su vrata banaka zatvorena, za male poslovne poduhvate. Tokom kreditnog perioda zajmoprimac vraća kredit sa kamatom ali takođe generiše za sebe dovoljan povraćaj sredstava. Društveni učinak mikrofinansiranja sastoji se u pomaganju najugroženijem sektoru stanovništva da izađe iz siromaštva, dok se u isto vreme, koriste sredstva otplaćena od strane zajmoprimca za pokrivanje operativnih troškova neprofitne organizacije, a deo sredstava se koristi za finansiranje drugih ugroženih pojedinaca i njihovih poslovnih poduhvata koji generišu povraćaj.
Na koji način se društveno odgovorno ulaganje razlikuje od tradicionalnog modela finansiranja neprofitnih organizacija?
Kod tradicionalnog modela finansiranja neprofitnog sektora, donatori doniraju sredstva za misiju neprofitne organizacije. Iz tog razloga, donatori smatraju neprofitnu organizaciju odgovornom za postizanje određenih rezultata u skladu sa njenom misijom. Sredstva se koriste za troškove kako bi se ispunila misija organizacije i donatori nastavljaju da na godišnjem nivou doniraju sredstva neprofitnoj organizaciji. Obzirom da neprofitna organizacija zavisi od sredstava donatora, može se reći da donatori iniciraju rezultate kroz očekivanja o učinku neprofitne organizacije preko ugovora o finansiranju.
Nakon doniranja sredstava, društveni poduhvat počinje da generiše prihod ili povraćaj koji onda može da se koristi za finansiranje troškova neprofitne organizacije i socijalne programe u narednom periodu, što konačno dovodi do finansijske održivosti neprofitne organizacije. Uz finansijski održiv društveni poduhvat, neprofitna organizacija može da funkcioniše. Članovi organizacije su uključeni u svakodnevno vođenje programa i zato najbolje mogu da utvrde rezultate određene aktivnosti ili povraćaj ulaganja.Na ovaj način, gotovo da nema rasipanja sredstava u pokušaju da se zadovolje često brojne i ponekad irelevantne mere učinka određene od strane donatora za koje se neprofitne organizacije smatraju odgovorne.
Kod ulaganja u društveni učinak, rizicima, povraćajima, društvenim učincima i merama učinka bave se stručnjaci za društvene poduhvate. Kada se društveni učinci odrede, oni omogućavaju investitorima da odaberu konkuretnu društvenu investiciju slično kao što je odabir profitabilne investicije u privatnom sektoru.
Da li to znači da model ulaganje u društveni učinak omogućava bolje praćenje rezultata organizacije i bolji mehanizam generisanja prihoda nego što je to slučaj sa tradicionalnim modelom finansiranja neprofitnih organizacija?
Odgovor na ovo pitanje nije jednostavno dati zbog nijansi i niza promenljivih faktora kao i činjenice da se ne porede dve iste stvari. Međutim, ovakva tvrdnja može biti tačna ako se uzme u obzir činjenica da se neprofitna organizacija vodi kao poslovni poduhvat. Kada su povraćaji sredstava pozitivni, to znači da je poslovanje organizacije uspešno i obrnuto. Kod tradicionalnog modela finansiranja, zbog nepostojanja namere da se generiše prihod ili povraćaj, mere učinka moraju detaljno i precizno da se odrede a sam rezultat je pružanje usluga – ipak ukoliko je cilj da se generiše povraćaj, onda se automatski svi sistemi u okviru organizacije usmeravaju ka generisanju povraćaja pored pružanja usluga.
Prednosti ulaganja u društveni učinak neprofitnih organizacija
Težnja da se ostvari “povraćaj” sam po sebi čini dobro poslovanje bez obzira da li je poduhvat profitabilan ili ne, zato što se na taj način omogućava efikasno korišćenje sredstava. Čak i kada su u pitanju neprofitne organizacije, gde profit tradicionalno nije motiv, sredstva koja se koriste efikasno mogu da prošire učinak usluga koje organizacija pruža. Zbog ograničenih resursa i povećane potražnje za uslugama, čak i osnovne usluge imaju redovno smanjenje finansiranja, što čini alokaciju resursa izuzetno izazovnom i zahteva čvrsto finansijsko upravljanje. Ulaganje u društveni učinak neprofitnih organizacija pokazalo se veoma efikasno u obezbeđivanju kako institucionalnog tako i individualnog finansiranja za projekte zaštite životne sredine i podsticanje ekonomskog razvoja u siromašnim regionima sveta, kao što je mikrofinansiranje.
Loše strane ulaganja u društveni učinak neprofitnih organizacija
Loša strana ulaganja u društveni učinak ogleda se u proceni društvenog učinka kao i u stvaranju povraćaja finansijskih sredstava, s obzirom da to nije uvek lak zadatak. Na primer, teško je odrediti povraćaj uloženih sredstava za uslugu koja poboljšava kvalitet života deteta sa invaliditetom a koja se sastoji u pružanju podrške u vidu odgovarajućeg pratioca kako bi dete sat vremena moglo da se igra u parku.
Učinak se odnosi samo na dete sa invaliditetom koje možda nije u stanju da izrazi koliko mu takva usluga znači. Takođe teško je da se procene povraćaj i učinak kada se sredstva investiraju u odbranu seksualnih ili reproduktivnih prava žene protiv rigoroznih crkvenih kanona? Čak i u oblasti kao što je obrazovanje, gde kvantitativne i kvalitativne mere učinka već postoje, i dalje su tu nedostaci u merenju kvaliteta obrazovanja, što predstavlja više željeni rezultat.
Ukoliko ulaganje u društveni učinak postane standard, da li bi se investiralo u neprofitne organizacije koje se bore u ime političkih zatvorenika ili branilaca ljudskih prava? Da li bi se investiralo u programe da se zaustavi nasilje vatrenim oružjem, kada je istovremeno broj žrtava takvog nasilja i prodaja oružja u porastu? Da li bi se investiralo u rehabilitaciju za žrtve silovanja ili nasilja u porodici? U svim tim slučajevima teško je odrediti finansijsku dobit ili mere društvenog učinka takvih investicija zbog prirode problema a delom i zbog dugoročnog ulaganja vremena i sredstava prilikom donošenja odluke o ulaganju, sa ili bez mogućnosti budućeg željenog rezultata.
Izgledi društveno odgovornog ulaganja sa učinkom
Potreba za ulaganje u društveni učinak neprofitnih organizacija postoji, što može da dovede do efektivnog i efikasnog korišćenja resursa. Međutim, neprofitne organizacije i vlade u suštini pružaju usluge koje nužno ne generišu povraćaj ali koje su neophodne za svako društvo koje ceni odgovornost prema svojim najugroženijim članovima, i usluge koje generišu povraćaje koji su često nemerljivi i ne finansijski.
Ukoliko ulaganje u društveni učinak postane standard za ovakav tip usluga, javiće se povećani napori da se dođe do “kreativnih” društvenih učinaka i povraćaja kako bi se privukli donatori i povećala odgovornost neprofitnih organizacija, nešto što tradicionalni model finansiranja nije mogao da pruži.
