Priča o roditeljima koji se ne plaše da pokažu svoja osećanja

Uputili smo se juče u Jagodinu kako bismo prisustvovali trećoj radionici po redu koja se održava u okviru programa „Podrška,ne perfekcija“. Nismo mogli ni da pretpostavimo da će radionica biti puna iznenađenja i prelepih priča koje su nas sve inspirisale. Mame i tate su sa uzbuđenjem međusobno delili svoja iskustva, aplaudirali jedni drugima i sa velikim olakšanjem  pričali o nekim svojim roditeljskim dilemama. A sve to je pomno posmatrala beba Katarina koja se povremeno smeškala kao da je htela svima da kaže  „Hej, imate i moju podršku!“.

Mislili smo da će roditelji biti umorni i da se neće aktivno uključivati, jer je već bilo predveče i svi su dolazili direktno sa posla. Međutim, odmah su nas razuverili! Dočekao nas je žamor radosnih roditelja koji su „sa vrata“ prepričavali šta im se dogodilo nakon prethodne radionice i kako su već uspeli da primene neke savete. Radionica se održavala u predškolskoj ustanovi „Pionir“ i vodili su je naša Smiljana Grujić i facilitator Marko Radivojević.

Ovog puta su obrađivali temu neprihvatljivog ponašanja dece i kako roditelji mogu tada da postupe. Na početku su svi odgovarali na pitanje šta je za njih neprihvatljivo ponašanje deteta. Roditelji su navodili primere sa kojima su se svi barem jednom susreli: kada deca uporedo pričaju sa roditeljima, kada žele nešto da im se kupi pa toliko insistiraju da su skloni da prave teatar u samoposluzi tako što se valjaju i traže da to roditelji urade odmah, kada se krevelje da bi privukli pažnju ili kada se prave da ne čuju i ne odazivaju se na naše pozive.  Na sve strane je moglo da se čuje:

„Jao, to i mene nervira!“

„I meni se to desilo?“

„A šta si ti tada uradio?“

A onda ih je Smiljana pitala šta u takvim trenucima oni urade ili kažu.

Tada se još jednom pokazalo da program „Podrška, ne perfekcija“ nije samo prilika za roditelje da dobiju neke preporuke. Već i prostor gde roditelji mogu da iskažu svoja osećanja.

Iskren odgovor jedne mame je sve raznežio:

„Pa ja šta ću! Ako nakon opominjanja dete i dalje neće da se smiri, ja moram da povisim ton iako znam da ne treba. Onda se odmah pokajem. Uveče se požalim suprugu kako sam prekršila svoje obećanje da neću vikati na dete“. Odmah ju je sačekao aplauz za podeljeno iskustvo i reči razumevanje drugih roditelja da i oni u nekim situacijama slično postupaju.

Nakon toga su Smiljana i Marko sa roditeljima razmatrali još neke strategije kako se može reagovati u tim situacijama. Roditelji su tada najčešće obuzeti ljutnjom. Zato je potrebno da prvo pronađu mir u sebi kako bi mogli uspešno smiriti dete. Tek posle mogu sa strpljenjem da priđu detetu, saslušaju njegove potrebe i ukažu na to šta i roditelj želi i zašto je to dobro za dete.

Ono što je ključno jeste da se roditelji nisu osećali kao da ih Smiljana i Marko podučavaju ili ističu njihove greške. Samo su bili podstaknuti da promišljaju o nekim drugim načinima reagovanja i da izaberu ono što njima odgovara.

Radionici je prisusustvovala i najmlađa učesnica do tada – tromesečna beba Katarina! Ona je u zagrljaju sa svojom mamom Tamarom sve vreme bila sa nama. Tamaru je oduševilo što se ovakav vid radionica održava u malom gradu poput Jagodine. Iako Tamara ima još i troje starije dece i dosta roditeljskog iskustva, smatra da edukacije nikada nije na odmet. Pogotovo kada se radi o deci.

„Na neki način naša cela porodica učestvuje u ovom programu! Suprug i ja dolazimo zajedno na radionice, a vodimo i Katarinu jer je mala pa nemamo gde da je ostavimo. Tako da je super što je i ona stalno sa nama i što ovo iskustvo možemo da podelimo sa njom. Naša druga deca su za to vreme sa vaspitačima u ovom istom vrtiću“.

Upoznali smo i bračni par Borka i Ivanu koji na radionice dolaze zajedno. Borko priznaje da je na početku bio pomalo skeptičan i da je pristao da učestvuje na radionicama na inicijativu Ivane.

„Ali sada sam jako ponosan što sam se već na prvoj radionici lakše otvorio pred drugim roditeljima nego Ivana! Bio sam i sam iznenađen koliko sam želeo da učestvujem. Znali smo da bi nam mogao biti problem da delimo iskustva sa roditeljima koje poznajemo jer živimo u malom mestu. Ali  na radionicama je takva atmosfera  da niko i ne razmišlja o tome“, kaže Borko sa velikom radošću.

Za njih je ovo posebno korisno iskustvo jer na radionicama učestvuju zajedno. To je ujedno dobro i za njihov međusobni odnos kao i za njihov odnos sa detetom.

„Sada kada naiđemo na zajednički problem možemo da se nadovežemo na sve ono što smo čuli na ovim radionicama. Lakše se dogovaramo, razumemo i određujemo zajedničke ciljeve“ , kaže Ivana.

Takođe nas je nasmejao jedan primer tate Ivana. On kaže da mu se, iako su tek na početku ciklusa, već sada kad je sa decom u glavi „javlja“ lik facilitatora Marka kako mu daje preporuke.

„Odmah me je privukao slogan na letku koji je bio zalepljen na vratima vrtića: „Ne postoji savršen roditelj već pravi roditelj“. To me je motivisalo da shvatim da nema jedino moje dete neka neprihvatljiva ponašanja, već da se to dešava i kod drugih roditelja i druge dece. Zato me razmena iskustava sa drugim roditeljima inspiriše da promislim da li sam i ja nekada dobro postupio ili bih mogao ubuduđe da postupam kao drugi roditelji“, kaže Ivan.

To je upravo ono što i facilitator Marko želi da roditelji ponesu sa naših radionica. On želi da roditelji shvate da nisu sami. Želi da zadrže tu povezanost i da uvek znaju da mogu da se posavetuju sa osobama sa radionica. Na kraju radionice obično se javlja dobrovoljac koji će na sledećoj radionici ispričati neko svoje iskustvo koje je vezano za sledeću temu. Odmah se javila jedna mama koja je sa uzbuđenjem rekla da joj se već desilo nešto slično i da jedva čeka da to podeli sa drugima.

Smiljana ih je upitala da jednom rečju objasne šta misle o održanoj radionici. Mame i tate su rekli da je radionica za njih bila promena, nadograđivanje, inspiracija i oduševljenje. Roditelji su otišli svojim kućama motivisani i sa „upaljenim lampicama“. A svima nama su u srcima odzvanjale Smiljanine tople reči: „Za mene je ovo neponovljivo i jedinstveno iskustvo – da na radionici bude prisutna i jedna beba. Posle ovoga sve ima veći smisao i svrhu. Zato veliko hvala bebi Katarini!“.

**

Program „Podrška, ne perfekcija“  se realizuje već dve i po godine, i u martu mesecu je započet peti ciklus. Pored polaznika, u radionice su uključena 34 facilitatora i 22 vaspitača koji organizuju aktivnosti sa decom dok su roditelji na radionicama. Cilj programa nije da se od učesnika naprave perfektni roditelji/staratelji, nego da se oni osnaže dodatnim znanjem, veštinama i podrškom na koju mogu da se oslone.