Donate Now

Šta tenis može da nas nauči o uspehu?

by , 2nd Jul 2014

Ksenija Pavlović razgovara sa dr Džadsonom Bruerom, kako bi otkrila šta tenis može da nas nauči o uspehu.

  • Vaše istraživanje u Klaritas majnd sajensu (ranije goBlue laboratorije) kombinuje meditaciju sa tehnologijom 21. veka kako bi se ljudima pomoglo da poboljšaju svoj život. Šta se nalazi u osnovi nauke ovladavanja samim sobom?

Poprilično je jednostavno za razumevanje. Posmatrajte kako je to kada izađete iz svog ustaljenog načina na koji radite stvari, uvidite kako vam to pomaže da napravite manje grešaka, brže i bolje radite. Sabrano obraćanje pažnje je prvi deo jednačine – pomaže nam da uvidimo kako je to kada pravimo greške, a razvoj tehnologije nam daje mentalno ogledalo kojim možemo da vidimo kako je u našim mozgovima čini drugi deo nejednačine. Najbolje učimo tako što dobijemo povratnu informaciju. Na primer, u tenisu, ako pošaljete loptu u mrežu, naučićete kako to da zaustavite tako što ćete početi da obraćate pažnju na to kako udarate loptu. Takođe, možemo da naučimo kako da budemo prisutni, ali povratna informacija koju dobijamo je subjektivnija i može da bude iskrivljena ili je naš ego može čak otvoreno oteti, jer često ne želimo da vidimo gde nešto ne radimo dobro i radije bismo sebi rekli da dobro radimo pre nego da obratimo pažnju i vidimo da ne radimo dobro. Deo neurovizuelizacije koju smo uradili na Jejlu je pronašao region mozga koji se isključuje tokom svesnosti bez napora. To je interesantno, jer je to isti region koji se aktivira kada radimo sve vrste samoreferentnih procesa, uključujući i to kada postajemo anksiozni, žudimo za nečim ili kada mislimo samo na sebe.

Judson
  • Razvijate novu tehniku povratne neuroinformacije da izmerite i trenirate meditativna stanja „toka“. Šta možemo da naučimo od sportista i koji su ključni elementi vrhunca učinka?

U košarci može da se dogodi da propustimo trenutak da dodamo loptu saigraču jer smo okupirani time da sami pogodimo koš. U tenisu postoje situacije kada ne možemo da se oslobodimo tog poslednjeg udarca kada smo uputili dugu loptu ili poslali loptu u mrežu. Kao rezultat toga pravimo još jednu grešku i onda sve više počinjemo sami sebe da obaramo i demorališemo. I tako počinje negativna spirala. Mislim da su neki od ključnih elemenata za optimizaciju visokog učinka: 1) učenje prave tehnike i 2) učenje kako da trajno ostanemo u trenutku kada nešto dobro radimo ili smo na takmičenju. Dobri sportisti rade obe ove stvari – oni pažljivo vežbaju. Oni ne ulažu samo sate već obraćaju pažnju na to kako vežbaju i tako nastavljaju da uče i optimiziraju svoj učinak. Kao što je Vins Lombardi rekao, to je „savršen trening“. Koliko loptica Tajger Vuds udari dok vežba? Koliko obraća pažnju tokom svakog udarca? Drugi deo ostajanja u trenutku može se gajiti vežbanjem sabranosti – kada vidimo koliko je bolno ne biti prisutan, počinjemo da učimo da budemo prisutni , jer bolje od toga za nas same ne može da bude.

  • Na Vašem nedavnom govoru na TEDx-u ste napomenuli kako smo srećni ako dostignemo stanje floa nekoliko puta u životu. Ipak, sportisti su izgleda sposobniji da uđu češće u njega. Iz Vašeg iskustva, šta mislite da pravi razliku i kako možemo da povećamo sposobnost da uskočimo u našeg „unutrašnjeg sportistu“?

To je mesto gde se spajaju radoznalost i radost. Kada neko igra veoma dobar teniski meč, ne samo da se on zabavlja, već se zabavlja i cela publika – jer je radost onoga koji igra na terenu, zarazna. Kada smo stvarno radoznali, puštamo da loše stvari odu u svakom trenutku, odmah se vraćamo u igru, bez obzira na to koliko loše je prošao prošli udarac. A ko ne želi da učestvuje u nečemu zabavnom? Što je radosniji meč, to je lakše da se otresemo lošeg udarca, tako da se ovo hrani jedno drugim – puštanje loših navika, udaraca itd je radosno, što proizvodi još više puštanja onoga što nam ne doprinosi.

  • Mnoge ljude parališe strah od neuspeha ili čak i strah od uspeha. U Vašim predavanjima redovno ističete da treba da postanemo svesni da je strah sastavljen od telesnih nadražaja i da možemo da biramo da li hoćemo da reagujemo na njih ili ne dokle god smo ih svesni. Šta je zapravo „mogućnost da se bira“ i kako da izbegnemo da nas usisaju reaktivna ponašanja?

To je manje mogućnost da biramo da ne propadnemo (jer bismo svi izabrali da ne propadnemo), a više mogućnost da nas ne usisa crna rupa reaktivnog ponašanja. Ovo je trenutak kada PPIZ vežba može da pomogne. Beleženje onoga što radimo nam pomaže da ostanemo uz svaki trenutak, vidimo da je strah samo sačinjen od telesnih nadražaja i odupremo im se pre nego što nas usisaju. O tome ima više u članku koji sam napisao, a koji se zove „Kako se suočiti sa strahom“ („How to face fear“).

  • Kako je Lolo Džons ipak mogla da osvoji zlatnu olimpijsku medalju?

O tome sam pričao u TEDx razgovoru, tako da bi možda najlakše bilo da pogledate video, ali kratak odgovor je da je ona bukvalno sama sebi stala na put tako što ju je obuzelo razmišljanje. Sama se saplela tako što je sebi govorila da treba da deluje na određeni način (a već je to činila radeći dobar posao). Da je samo pustila svoje telo i ostala u toku stvari, možda bi pobedila. Ko zna.

  • Naši životi su se poprilično prebacili onlajn. Iz Vašeg iskustva sa Terapeutske klinike Jejla, koji je najbolji model za izbalansiran, zdrav život, kako treba da živimo?

Ovo nije jednostavno pitanje, niti ja imam onlajn odgovor! Ali citiraću Meri Oliver: „Uputstvo za življenje života: 1) obrati pažnju, 2) budi zapanjen, 3) pričaj o tome.“

***

Jadson Bruer je vanredni profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta za medicine i psihijatriju Masačuseca; gostujući profesor-asistent na Medicinskom fakultetu Jejl univerziteta i

No comments

Leave a Reply

    Leave a Reply

    Cookie Policy

    Our website uses cookies to improve your experience.

    AcceptRead More