Džejms Hekman, profesor sa Čikago univerziteta, tvrdi da je potrebno da unapredimo veštine i sposobnosti socijalno ugrožene dece kroz ulaganje u njihovo rano obrazovanje i razvoj kako bismo rešili najveće probleme današnjeg društva.
Ljudi odlaze na lekarski pregled zbog ukočenosti, nesvestice, oticanja, bolova. Lekari evidentiraju simptome i fizičke manifestacije pacijentovih tegoba. Kroz uvid u prethodnu istoriju bolesti i različita ispitivanja, kao što su rendgen, magnetna rezonanca i CT skeniranje, lekari tragaju za onim što izaziva simptome na koje se pacijenti žale. Drugim rečima, oni rade na tome da otkriju uzrok problema, a potom primenom različitih terapija nastoje da ga otklone. Lekari se ne bave onim što se nalazi na površini, već onim što je skriveno duboko iznutra. Ukoliko uspeju da reše problem, simptomi će se povući.
Za razliku od njih, stiče se utisak da ostatak nas zaboravlja da primeni istu taktiku, bilo da se radi o našem životu ili stvarima od javnog značaja. Tretiramo samo simptome problema, očekujući da će nas to dovesti do njegovog trajnog rešavanja. Ipak, po rečima profesora sa Čikago univerziteta i dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, Džejmsa Hekmana, kako bismo rešili najveće probleme današnjeg društva kao što su visoka stopa kriminala i tinejdžerskih trudnoća, prerano napuštanje školovanja i narušeno zdravlje ljudi, moramo da se ponašamo više kao lekari. Potrebno je da unapredimo veštine i sposobnosti socijalno ugrožene dece kroz ulaganje u njihovo rano obrazovanje i razvoj kako bismo prevazišli izazove sa kojima se kao društvo trenutno suočavamo.
Problemi koji se javljaju kod socijalno ugrožene dece
Prilikom analiziranja i donošenja strategija kako se bi podstakao razvoj potrebnih veština i kompetencija ugrožene dece, kreatori politika moraju da uzmu u obzir širi spektar ljudskih sposobnosti.
Copyright: Rawpixel.com
Trenutno se državna politika u SAD i mnogim drugim zemljama fokusira na promovisanje i merenje kognitivnih sposobnosti putem PISA i IQ testova. Zbog usmerenosti na rezultate takvih testova zanemaruju se važni nekognitivni faktori koji takođe utiču na uspeh u školi i životu. Iako su kognitivne sposobnosti važne determinante društveno-ekonomskog uspeha, veliki broj istraživanja pokazuje da su socijalno-emocionalne veštine – fizičko i mentalno zdravlje, psihološka otpornost, koncentracija, motivacija i samopouzdanje – podjednako važne za predviđanje uspeha u životu, kao i da podstiču značajan doprinos pojedinca u društvu u celini i porast njegove produktivnosti na radnom mestu.
Ulaganje u napredak ugrožene dece
Poznato je da se jaz u kognitivnim i nekognitivnim sposobnostima između dece kojima je omogućen pravilan rani rast i razvoj i ugroženih mališana stvara rano u životu pre polaska u školu. Razvoj takvih sposobnosti najviše zavisi od porodičnog okruženja u kome najmlađi odrastaju. Sa druge strane, porodična okruženja u Americi i mnogim zemljama širom sveta pogoršala su se tokom poslednjih 40 godina. Sve veći broj dece se rađa u ugroženim porodicama, uključujući pripradnike nacionalnih manjina i imigrante. Siromaštvo deteta nije određeno samo prihodima kojima porodica raspolaže. Ono se meri nedostatkom važnih resursa roditeljstva kao što su blizak i privržen odnos među članovima porodice, uz konstantan nadzor i pružanje podrške mališanu, kao i kvalitetne obrazovne institucije i snažne društvene zajednice na koje roditelji mogu da se oslone.
Copyright: Andresr
Ulaganje u napredak ugrožene dece rano u životu mnogostruko se vraća ekonomijama i društvima nego kasniji popravni programi usmereni na ugrožene adolescente, kao što su različite obuke za nezaposlene, rehabilitacija zatvorenika, večernje škole, subvencije školarine na univerzitetima. Najpouzdanije podatke od tome pružaju eksperimenti koji u velikoj meri obogaćuju rana okruženja dece koja žive u porodicama sa niskim primanjima. Studije kao što su Perry Preschool program i Abecedarian program pokazuju značajne pozitivne efekte unapređenja ranog okruženja na širok spektar kognitivnih i nekognitivnih veština, postignuća u školi, učinak na radnom mestu i socijalno ponašanje, dugo nakon završenih intervencija. Procenjuje se da stopa povraćaja uloženih sredstava od Perry programa iznosi preko 14 procenata, što je više od standardnih zarada koje investitori ostvaruju na berzi (7,2 odsto).
Najefektniji pristup
Ukoliko društvo ugroženoj deci pomogne rano u životu, moguće je unaprediti njihove kognitivne i socijalno-emocionalne sposobnosti i zdravlje. Takvi rani napori promovišu obrazovanje, smanjuju stopu kriminala i maloletničkih trudnoća i podstiču radnu produktivnost.
Copyright: Photographee.eu
Značajni benefiti od ranih ulaganja u socijalno ugroženu decu nastaju usled toga što je proces formiranja sposobnosti po prirodi dinamičan. Svaka sposobnost rađa novu sposobnost dok motivacija proizvodi novu motivaciju. Motivacija podstiče dalji razvoj sposobnosti i obrnuto. Ukoliko dete nije motivisano i podstaknuto da uči u ranom detinjstvu, veća je verovatnoća da će kada odraste suočiti sa neuspehom u društvenom i ekonomskom životu. Što duže društvo čeka da interveniše u životnom ciklusu ugrožene dece, to će biti skuplje da se šteta koja je nastala popravi.
Osim toga, potrebno je da svi predloženi programi ulaganja u rano obrazovanje i razvoj ugrožene dece porodicu stave na prvo mesto, kao i da kreatori politika pokažu razumevanje i poštovanje prema kulturološkoj, rasnoj i verskoj raznolikosti onih kojima su programi namenjeni, kao i da uvažavaju njegove sisteme vrednosti. Efikasne strategije treba da uključe i privatni sektor kako bi se mobilisali resursi i proizveo niz programa, pružajući pritom mogućnost roditeljima da sami odaberu one koji najviše odgovaraju njihovoj deci.
Neophodno je da malo više razmišljamo kao lekari, posebno kada se radi o deci kao najvažnijem resursu našeg društva. Ulaganje u rani razvoj i obrazovanje ugrožene dece nije samo naša moralna obaveza već je takođe ekonomičko i efikasno. Na taj način rešavamo uzrok mnogih društvenih problema, a ostalo će doći na svoje mesto.
