Donirajte

Zamka zvana helikopter roditeljstvo i kako da je izbegnemo

by , 1. јул 2015.

Džuli Litkot-Hejms, prodekan na Stanford univerzitetu, objašnjava kako da odgajite dete, šta je helikopter roditeljstvo i kako da izbegnemo njegove loše strane.

Kao autor nove knjige o roditeljstvu, možda će vam izgledati čudno što priznajem da nisam naročito zainteresovana za ovu temu. Zaista i nisam. Ne zanimaju me roditelji, već ljudska bića. Ne razumete na šta mislim kad to kažem? Evo o čemu se radi…

Verujem u ljude. Verujem da svako od nas treba da ima pravo i priliku da pronađe svoj put u životu. Verujem u to, ne samo zbog dobrobiti svakog pojedinca već i zbog kockica koje se sklapaju u jedan lep mozaik svaki put kada bilo ko od nas shvati ko smo, u čemu smo to dobri, šta volimo i šta cenimo, a onda naporno radimo kako bismo izvukli ono najbolje iz sebe. Više od deset godina radim sa mladim ljudima, kao prodekan za brucoše na Stanford univerzitetu. Tokom tog vremena naučila sam da hrabrost da budemo ono što jesmo vodi ka smislenom i uspešnom životu, bez obzira na to šta bi drugi ljudi želeli da budemo čak i naši roditelji. To je ono što me zanima, zbog dobrobiti svih nas.

Takođe, zanimljivo mi je da otkrivam sa kakvim se sve poteškoćama suočavamo na putu da postanemo najbolja verzija onog što stvarno jesmo, i kako možemo da se izborimo sa tim. Ranije sam mislila da prepreke proizilaze uglavnom iz različitosti, isključenosti, odbačenosti na margine zbog boje naše kože, društvene klase, pola, seksualne orijentacije, državljanstva, porekla, zbog toga što smo prolazili kroz teškoće, traume ili zlostavljanja. Ovakve stvari jesu prepreke – ponekad čak i ogromne prepreke – šansama da neko postane najbolji što može. Dok sam radila kao prodekan za brucoše, očekivala sam da ću se sretati sa studentima iz socijalno ugroženih sredina kojima će biti potreban prodekan pun razumevanja, koji veruje u njih u momentima kada njihovo poreklo i teške porodične situacije udaraju kao talasi o zid svega onog što Stanford od njih traži i očekuje. A neki od mojih najboljih trenutaka na tom poslu upravo su bili oni koje sam provela kao mentor takvim studentima.

Zato možete da zamislite koliko sam bila iznenađena kada sam otkrila da je sve veći broj mnogo bogatijih studenata koji nisu sposobni da se samostalno izbore za svoj put u životu. Čudno, jer su mladi od 18 do 22 godine oduvek bili u stanju da se osamostale, i što je još važnije, nekada su to želeli. Namerno sam ostala nejasna oko toga šta je tačno nedostajalo tim studentima, zato što nisam u početku ni znala o čemu se zapravo radi. Nešto je jednostavno falilo. Trebalo mi je više od deset godina rada sa njima pre nego što sam shvatila u čemu je tačno problem.

Kao prvo, moji studenti su pokazivali napredak iz godine u godinu. Ne samo kada su ocene u pitanju već i rezultati. Tu su bile mnogobrojne nagrade, priznanja, vannastavne aktivnosti, humanitarni rad, primeri liderstva i svega ostalog što je vodilo ka savršenstvu. Ipak, svake godine primećivala sam da je sve više onih koji su mogli da vam kažu šta su uradili, ali ne i zašto su to uradili. Znali bi da vam kažu šta su sve postigli, ali ne i do čega im je stalo od svega toga. Te studente je daleko više interesovalo da gledaju u knjigu nego da sa nekim lično razgovaraju. Da li je neka od tih stvari zaista bila njihova strast? Da li su ikada znali šta ta reč znači ili je to samo bilo nešto što im je neko rekao da im je potrebno kako bi se upisali na pravi fakultet? Da li su imali ikakav osećaj i potrebu za građenjem sopstvene ličnosti ili su bili zadovoljni i uljuljkani time što im roditelji planiraju život? Kao nekome ko veruje u ljude, to me je kopkalo.

U međuvremenu, svake godine viđala sam sve više roditelja koji su dolazili u kampus sa svojim detetom brucošem, a zatim… ostajali, doslovno i bukvalno, kako bi postavljali pitanja, odabrali kurseve, aktivnosti, stručna usavršavanja, stažiranja i karijere, rešavali probleme i nesuglasice, branili i zauzimali se za svog studenta, prijavljivali se za nastavu, popunjavali formulare, pratili rokove i zvali da probude svoje dete. Povrh svega toga, ti studenti se nisu stideli kada su njihovi roditelji sve to radili umesto njih (kao što bi moja generacija i ona pre nje bila postiđena). Ne, oni su bili zahvalni! Zahvalni što mogu da komuniciraju sa roditeljima više puta na dan, u studentskom domu, kantini, studentskom sindikatu, kada su odlazili na jedno predavanje, a potom i na drugo, kada su išli negde posle nastave, dok su stajali u holu kancelarije savetovališta. Čak i u mojoj kancelariji. Ili su bar pokušavali to da učine. „To je moja mama”, rekli bi, bojažljivo, i blago slegnuli ramenima. „Nadam se da vam ne smeta da samo odgovorim na ovaj poziv? Ja bih samo… Mama, halo?”

Verujem u ljude i zato sam u sebi pomislila: Nešto nije u redu. Da li je ovo fakultet ili srednja škola?”

Copyright: Photographee.eu

Copyright: Photographee.eu

Sećate li se filma Supruge iz Stepforda iz 1975 – feminističke alegorije žena koje u stvari nisu prave žene već roboti koje su programirali njihovi muževi kao prototipove savršenih žena? Ti roboti su mi pali na pamet dok sam gledala svoje studente kako provode studentski život dok iz prikrajka traže mamine ili tatine smernice, zaštitu ili intervenciju. Kao da su petogodišnjaci koji igraju fudbal, a mama ili tata treba da im pokažu u kom pravcu da šutnu loptu. Počela sam da se pitam da li smo u zadnje vreme počeli da odgajamo „decu iz Stepforda”.

Bliskost, ljubav, privrženost, česta komunikacija između roditelja i dece, sve je to u redu. Ko od nas ne bi poželeo prisniji odnos sa svojim roditeljima? Ja pripadam generaciji X. Ja sam jedno od dece koja su nosila ključ od stana oko vrata jer su se sama vraćala kući posle škole dok su roditelji bili na poslu. Zato mi je ovakva vrsta stalne komunikacije između roditelja i dece u početku izgledala simpatično. Ali, to se promenilo. Čujete kako previše i prečesto roditelji i njihovo odraslo dete ćaskaju o izborima, mogućnostima, ishodima, o tome šta treba a šta ne treba raditi u životu, šta želimo a šta ne smemo, u kojima očevi i majke sugerišu kako to da oni urade i da se pobrinu za nešto umesto „deteta”. Takav odnos je ušao u svaku poru njihovog akademskog, profesionalnog, emotivnog i ličnog života. Samim tim, ta isprepletanost je jednu slatku priču pretvorila u nešto prilično sumorno.

Moji studenti ne samo da su svaki momenat radosti delili sa svojim roditeljima nego su im se obraćali svaki put čak i kada su se suočavali sa manjim problemima, kao što su probušena guma, nesuglasica sa cimerom, nezadovoljstvo ocenom na testu. Prva stvar im je da pozovu ili pošalju poruku roditeljima – instinkt toliko urođen kao što je udisanje vazduha – i, čini se, od istog suštinskog značaja. Oni nisu znali kako da se izbore sa onim što bi im život naneo na put. Kako da se nose sa nelagodnostima ili neodlučnošću ili mogućnostima, i pronađu sopstveno rešenje kako da krenu napred. Toliko vezani za svoje roditelje kao da nisu znali kako da budu ono što zaista jesu.

Kao neko ko veruje u ljude, zabrinula sam se za budući život ovih studenata. Čak i za našu budućnost kao ljudske vrste, što možda zvuči preterano, ali kada radite sa hiljadama onih koji važe za najbolje i najpametnije, a vidite ovu vrstu egzistencijalne nemoći, a onda pričate sa kolegama sa drugih fakulteta širom zemlje (ne samo na elitnim školama već i na školama iz različitog društvenog miljea) i shvatite da i oni to uviđaju, onda to nije samo stvar Bay Area ili Stanforda već srednje i više srednje klase Amerike. Reč je o problemu mentalnog zdravlja kod dece, adolescenata, i mladih, posebno u bogatim zajednicama, zbog čega postajete zabrinuti. I više od toga. Ta briga za ljude me je navela da napišem knjigu. Kako se na kraju ispostavilo – o roditeljstvu.

Šta se to dešava? Svi se pitamo u zajednicama u kojima se čita i govori o ovom problemu. Bila sam prestravljena kada sam jednog dana otkrila da odgovor na to pitanje gleda pravo u mene sa druge strane ogledala. Bio je prijem brucoša 2009. i te godine kao i svake druge, razgovarala sam sa roditeljima mojih studenata. Svrha tog sastanka bila je da im pružim podršku, izrazim razumevanje za veliku promenu sa kojom se suočavaju, i zamolim ih da odu kući. Možete da imate poverenja u svoju decu, govorila sam im (tj. prestanite da sve radite umesto njih). Oni su spremni da iskoriste priliku za koju su naporno radili da je dobiju (Prestanite da komunicirate sa univerzitetom u njihovo ime). Koliko se sećam, nikada nisam zapravo uperila prstom na roditelje, ali u sebi sam pomislila: „Dobro, ljudi, dosta je bilo. Ovo je fakultet. Idite sad kući.

  1. godine, dan posle tog godišnjeg sastanka, vratila sam se kući sa posla, sela da večeram, nagnula se nad stolom i počela svojoj deci da sečem šniclu. Tada su imali osam i deset godina. Bilo je kao da me je odjednom posetio Dikensov Duh budućih Božića.

Ako želite da vam deca budu nezavisna sa 18 godina, u nekom trenutku morate da prestanete da im sečete meso.

Sela sam nazad na svoju stolicu i uspravila se.

Kada prestajete da im sečete meso? Kada prestajete da umesto njih pogledate prvo levo pa desno kada treba da pređu ulicu? Kada prestajete da im pomažete oko domaćih zadataka? Kada počinjete da im dozvoljavate da pričaju sa nepoznatim ljudima?

Copyright: wavebreakmedia

Copyright: wavebreakmedia

Shvatila sam da se još uvek odnosim prema svojoj deci kao da su mala. Nikada nisu izašli nigde sami. Nisu radili nikakve kućne poslove. Nisu imali nikakve obaveze. Hvalila sam ih za svaku sitnicu. Dan pre toga zamerala sam roditeljima svojih studenata što više ne puste svoju decu, što im ne dozvoljavaju da budu nezavisna, a sada shvatam da sam i sama podsticala ogromnu zavisnost od roditelja kod svoje dece, čemu se nije nazirao kraj. Da li je postojala opasnost da i sama postanem jedan od onih roditelja koji ne mogu da ih puste da budu svoji ljudi kada krenu na fakultet?

Za razliku od nekih, nagledala sam se odrasle dece drugih ljudi. Gledala sam primere i rezultate hiljade odgajanja dece, koji su sebe na fakultetu počeli ponovo da doživljavaju kao „decu”. Kako da moja generacija prenese štafetu liderstva takvim odraslima”? Zašto detinjstvo više ne priprema decu za odraslo doba? Kako smo ja i bezbroj drugih roditelja toliko pogrešili? Nije da se nismo trudili. Bog nam je svedok da se svim silama trudimo da odgajamo decu na pravi način.

Hajde, na trenutak, da se vratimo na to kako je sve počelo. U početku naše dete, naša ljubav je bila samo majušno biće. Onda smo čuli njegov prvi otkucaj srca, prvi put ga poljubili i privili na grudi. Dovodimo ih kući i zaklanjamo od kiše i sunca, a onda se nedeljama kasnije oduševljavamo kada nas prvi put svesno pogledaju u oči. Pomažemo im da rano brbljanje pretvore u prve reči, nagrađujemo ih aplauzom kada steknu dovoljno snage da se prevrću, sede i pužu. Posmatramo dvadeset i prvi vek i vidimo sve više povezan i izazovan svet koji ponekad deluje poznato, a ponekad je sasvim nepoznat. Netremice pratimo svoje drage mališane uz obećanje da ćemo uraditi sve što možemo kako bismo im pomogli da pronađu svoj put u životu koji je pred njima. Ne postoje smernice koje možemo da im damo, a koje će da ih nauče da stoje ili hodaju pre nego što budu spremni za to. (Kada smo već kod učenja hodanja, možda su današnji roditelji poslednji koji zaista veruju da je pad ili neuspeh ključ uspeha tog učenja, onoga što gradi ljudske sposobnosti i otpornost).

Gotovo u istom trenutku vidimo da su oni svoji, sopstvene ličnosti, ali takođe želimo da počnu tamo gde smo mi stali, da se oslone na nas, da imaju koristi od svega što znamo i možemo da im pružimo. Prenosimo im iskustva, ideje, ljude i mesta za koja mislimo da će im pomoći da uče, rastu i napreduju. Želimo da se izbore i potrude se, uz određenu vrstu strogosti sa naše strane, za priliku koja će njihov potencijal i šanse dovesti do maksimuma. Ubeđeni smo da znamo najbolje šta je potrebno za uspeh u današnjem svetu i veoma smo željni da ih zaštitimo, usmeravamo, i budemo tu za njih na svakom koraku, bez obzira na sve.

holding-hands

Copyright: KonstantinChristian

Mislimo da znamo sve najbolje. Međutim, u bogatim zajednicama gde roditelji imaju na raspolaganju više vremena i prihoda da urade sve za svoju decu, raditi „sve što je potrebno” prešlo je u ono što ja zovem „detinjstvo sa spiska”. Radi se o stvarima koje vaša deca moraju da postignu kako bi dobila prolaz za odabrane škole i određeni krug zanimanja i samim tim bila uspešna u životu. Kako bi se to postiglo, sve je: bezbedno, selektirano, izabrano, preporučeno, isplanirano, odlučeno, odobreno, unapređeno, urađeno, ostvareno, rešeno, dogovoreno, apsolvirano, oblikovano, osmišljeno, orkestrirano, omogućeno, i odsanjano za njih.

Onda bdimo nad našom decom dok prolaze kroz sve stavke sa spiska. Brinemo se da su zdravi i bezbedni, da nisu gladni ni žedni, a kada vidimo prepreku na njihovom putu, trudimo se da je uklonimo sve dok ih usput ohrabrujemo, guramo, nagovaramo, aludiramo, pomažemo, prepiremo se sa njima i grdimo ih kako bismo bili sigurni da neće uprskati stvar, da se nijedna vrata neće zatvoriti pred njima, da neće upropastiti svoju budućnost, da će zatražiti pomoć kada im je potrebna, bez obzira na to da li su to nastavnici, mentori, treneri koji su tu da naše dete učine boljim.

Kažemo da samo želimo da budu srećni, ali kada se vrate kući iz škole, zanimaju nas samo njihove ocene. A oni vide da naše odobravanje, ljubav i poštovanje dolaze zbog petica. Kada im teško ide, mi stojimo još bliže, trčimo pored njih i tapšemo kao dreser na izložbi pasa u Vestminsteru, nagovarajući ih da skoče još dalje i preskoče još više, raspravljamo se i prepiremo sa sudijama kada padnu ili dožive neuspeh, guramo ih opet na stazu, i koristimo svoju fizičku snagu kako bismo povećali njihove napore. Njihove uši su pune našeg slatkog cvrkutanja o „savršenstvu”, retoričkom triku koji koristimo čak i kada ne mislimo na to, a svojim prijateljima se hvalimo uspesima koje su postigli, uz to i sami se hvalisajući. “Pogledajte šta smo uradili”. “Završili smo ovaj fantastičan rad iz fizike”. “Napisali smo ovaj divan sastav”. “Dobili smo peticu”. “Upisali smo se na ovaj fakultet”.

Kada sam napokon povezala u glavi to veče sa roditeljima brucoša na Stenfordu i ono što se dešavalo za mojim trpezarijskim stolom, shvatila sam da ova sveprisutna preterana uključenost roditelja u život dece znači da deca rastu u odrasle osobe samo po godinama, dok zapravo ostaju potpuno zakržljala, zavisna od roditelja koji će za njih da obave ne samo teže stvari u životu, već će i odsanjati one lepe, lepršave, eterične snove.

Najgore od svega – osim doze arogancije da se odrede tuđi život i put, hodanja po klizavom terenu usled preteranog pomaganja oko domaćih zadataka, okrutnosti što ste stalno oslonac koji neće uvek biti, štete koja proizilazi iz ljubavi uslovljene učinkom – najgori deo, nenameran ali ipak podmukao, jeste ova skrivena poruka koju šaljemo deci: “Mislim da to ne možeš da uradiš bez mene”. Pokušavajući da ih gurnemo u visine, paradoksalno ih bacamo na zemlju. Preterano im pomažemo kako ne bi bili u nepovoljnom položaju, a ipak su u takvoj poziciji jer toliko mnogo stvari radimo za njih. Nisi dovoljno dobar za ovaj život takav kakav si, to je poruka. Nikada nećeš ni biti. Potreban sam ti. Uvek ću ti biti potreban.

Našoj deci je potrebno da odstupimo, što je zdravo ne samo za njih već i za nas roditelje. Karl Jung kaže da je najveća prepreka za razvoj deteta neproživljeni život roditelja. Mnogi od nas su proveli svoj život do tančina isplaniran između posla i kuće, domaćih zadataka i dnevnika, vežbanja za test i treniranja na terenu, pokušavajući da održe korak sa komšijama. Mislimo da je naše da se stalno mešamo u probe, vežbe, podučavanje, kao da smo nekakav ekspert koji ima zadatak da dete učini boljim u svemu. Mi smo kao autopiloti u našim mini-kombijima, balansiramo kroz prostor, pravimo užinu, odlazimo na sastanke, raspravljamo se sa nastavnicima, direktorima, trenerima i sudijama, i služimo svojoj deci kao vratar, lični asistent i sekretarica, plašimo se supružnikovih očekivanja, nejasno se pitajući kada ćemo stići do ivice fudbalskog terena i početi ponovo da živimo sopstveni život. Naš jutarnji lek je kofein. Pred spavanje utehu nalazimo u vinu.

Davno su prošli dani kada bismo širom otvorili vrata na tremu i rekli „idi da se igraš napolju u dvorištu; zvaću te kad večera bude gotova”. Nema više slobodnog popodneva. Nema više širom otvorenih vrata. I nikoga nema kod kuće ko bi se igrao. Postoji samo raspored i odvoženje i dovoženje i nešto što liči na porodičnu večeru koju znamo da ćemo imati. A posle večere sledi izrada domaćih zadataka. Dok se neko od nas i oni ne umore. Onda odlazimo na spavanje. I narednog dana ponavljamo sve ispočetka.

Copyright: Olesya Feketa

Copyright: Olesya Feketa

Verujem u ljude, u sve nas, i ovde sam da bih vam rekla, skrenula vam pažnju na to da je ovakvo roditeljstvo štetno za decu, roditelje, za sve nas. To svi znamo. Vidimo svoje mališane kako se tope pod pritiskom detinjstva sa spiska, osećamo kako se borimo da održimo korak, i maštamo da neki drugačiji, zdraviji način odgajanja dece negde tamo postoji. Možda u Vajomingu? Ipak, osvrćemo se oko sebe i vidimo galopirajuće krdo roditelja koji troše više novca, unajmljuju više dadilja i ostalih vidova pomoći, duže odsustvuju sa posla samo kako bi se uverili da njihovo dete ne ponavlja razred, postiže bolji uspeh od očekivanog, i biva primljeno u tu školu pre našeg deteta, uz to se hvalisajući njihovim rezultatima. Želimo da verujemo svojim instinktima, želimo da smo dovoljno hrabri da se okrenemo i odemo, fokusiramo se na vreme koje provodimo kao porodica umesto na pripremu za test, više se smejemo i radujemo, ostavimo decu na miru da se slobodno igraju, ali plašimo se krda, i pobede koju će njihovo dete za kratko vreme da ostvari uz svu tu pomoć. Krdo helikopter roditelja i protiv naše volje nas tera da mu se prudružimo.

Mnogo je loših stvari u društvu. Trka za upis na fakultet i ostale velike sile istovremeno ograničavaju i stimulišu nas kao roditelje. Ali ne zaboravimo da imamo ogromnu kontrolu nad onim što ja zovem lokalni nivo – u našoj kuhinji i za trpezarijskim stolom, gde deci dajemo da večeraju i doručkuju sutra ujutro.

Pridružite mi se da učinimo pravu stvar za našu decu, tako što ćemo ostaviti krdo onih koji obigravaju oko mališana, i podsticati njihovu nezavisnost, ne zavisnost, podržavati ih da budu ono što jesu, umesto da im govorimo ko i šta da budu. Zajedno možemo da preusmerimo roditeljstvo u drugom pravcu: prema odgajanju zdravih, nezavisnih, srećnih, uspešnih, odraslih osoba koje deca zaslužuju da postanu.

Džuli Litkot-Hejms, prodekan na Stanford univerzitetu, objašnjava kako da odgajite dete, šta je helikopter roditeljstvo i kako da izbegnemo njegove loše strane.

Source: www.time.com

Oznake:

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE