Uticaj negativnih iskustava u ranom detinjstvu na akademski uspeh i ponašanje dece

U slučaju da je dete već doživelo neko negativno iskustvo koje je nastavnik uspešno identifikovao, on takvom detetu može da posveti dodatnu pažnju i primeni posebne tehnike kako bi ubrzao njegov akademski napredak i doprineo pozitivnim promenama u njegovom ponašanju.

Mnoge studije otkrile su povezanost negativnih iskustava u detinjstvu (Adverse Childhood Experiences – ACEs) i lošijeg fizičkog zdravlja. Međutim, mali je broj istraživanja koja ispituju na koji način takva iskustva utiču na razvoj i ponašanje deteta. Sa biološke tačke gledišta, dečji razvoj kao i razvoj njihovog mozga najbrže se odvijaju tokom prvih pet godina života. Ipak, to vreme označeno je ne samo kao period velikih mogućnosti već i ranjivosti najmlađih. Iako se lako može zaključiti da bi traumatična iskustva na decu ostavila negativan trag, ostaje pitanje koliki je zapravo njihov uticaj? Drugim rečima, u kojoj meri bi traume – kao što su fizičko, seksualno i psihičko zlostavljanje i zanemarivanje, kao i zlostavljanje u porodici, mentalne bolesti, nasilje i fizičko ograničavanje kretanja – negativno uticale na ponašanje i školski uspeh mališana?

Studija o uticaju negativnih iskustava u ranom detinjstvu 

Pedijatar Manuel E. Himenes sa Rutgers Robert Wood Johnson medicinske škole i njegove kolege uočili su značaj stabilnog porodičnog okruženja za stvaranje jake osnove za dalji napredak i uspeh deteta u životu. Zato su želeli da sprovedu studiju koja bi dovela u vezu negativna iskustva u ranom detinjstvu sa lošim akademskim rezultatima, teškoćama u čitanju i pisanju i problematičnim ponašanjem u školi. Odlučili su da ocene rezultate učenika prvog razreda s obzirom na to da su akademske veštine i ponašanje dece u tom periodu pouzdani pokazatelji u kom smeru će se odvijati njihovo obrazovanje u budućnosti.

Himenes i njegov tim sproveli su sekundarnu analizu podataka studije „Osetljive porodice i blagostanje dece“ (Fragile Families and Child Wellbeing Study – FFCWS). U studiji je učestvovalo skoro 5000 mališana rođenih od 1998. do 2000. godine u 20 velikih američkih gradova. Osim toga, veliki broj njih rođen je u vanbračnim zajednicama. Podaci su prikupljani na osnovu intervjua sa roditeljima posle rođenja deteta i razgovora sa njima kada su mališani napunili 1, 3, 5 i 9 godina. U Himenesovoj studiji njegov tim je uzorkovao 1007 dece iz FFCWS studije i koristio rezultate izveštaja nastavnika, kao i informacije dobijene od primarnih staratelja pet godina posle rođenja dece. Svi izveštaji i procene uočili su osam negativnih iskustava u detinjstvu definisanih u ACE studiji Centara za kontrolu i prevenciju bolesti i Kaiser Permanente zdravstvene organizacije. Od nastavnika se tražilo da ocene decu na skali od 1 do 5 – gde 1 predstavlja „daleko ispod proseka“, a 5 „daleko iznad proseka“ – iz čitanja i pisanja, prirodnih i društvenih nauka i matematike. Osim toga, trebalo je da nastavnici opišu ponašanje dece u učionici koristeći ček-listu i navedu ukoliko je ponašanje bilo „stvarno“, „donekle ili ponekad stvarno“ ili „veoma ili često stvarno“.

Rezultati su bili očekivani: 55% mališana imalo je jedno negativno iskustvo, dok je 12% njih proživelo tri ili više traumatičnih iskustava. Uprkos prilagođavanjima zbog pridružnih varijabli, logistička regresija prikazala je generalno pogoršanje u akademskim rezultatima, čitanju, pisanju i ponašanju sa više negativnih iskustava. Prosečan broj ACE kod dece sa lošim rezultatima iznosio je 1,2–1,54, u poređenju sa onim mališanima koji nisu doživeli traume: 0,92–0,97. Deca sa više od 3 ACE bila su često daleko ispod proseka po akademskim postignućima i daleko iznad proseka po deficitu pažnje, problemima u odnosu sa vršnjacima i drugim ljudima iz okruženja i agresiji.

Studija ne može da utvrdi uzročnost, samo korelaciju

Uprkos ubedljivim dokazima, Himenesova studija može samo da ilustruje vezu između negativnih iskustava u detinjstvu i lošijeg uspeha dece u školi, zbog čega su ona u većem riziku od slabijih akademskih postignuća i zdravstvenih problema kasnije u životu. Studija ne može da utvrdi njihovu uzročnu vezu, zato što postoje brojne pridružene ili nedovoljno poznate varijable koje utiču na ponašanje deteta i njegov uspeh osim traumatičnih iskustava. Među njima su: da li dete živi na selu ili u gradu, ko su mu prijatelji i koliko su njegovi roditelji uspešni. Osim toga, u FFCWS podacima roditelji su ti koji retrospektivno opisuju sa kakvim su se negativnim iskustvima deca suočavala. Ovaj metod prikupljanja podataka nije objektivan i zato je nemoguće sa sigurnošću tvrditi da je naveden tačan broj negativnih iskustava koje je neko dete doživelo. Iz tog razloga studija Himenesa i njegovog tima može da posluži kao dobra osnova za neka naredna istraživanja koja koriguju takve varijable, što je obično teško sprovesti u studiji sekundarne analize podataka.

Ipak, otkrića ove studije ističu potrebu za integrisanim unakrsnim pristupima kako bi se unapredio razvoj socijalno ugrožene dece. To bi podrazumevalo metod rane identifikacije mališana koji su doživeli neko negativno iskustvo ili žive u porodicima gde postoji veliki rizik da budu izloženi takvim traumama. U tom smislu neophodna je edukacija nastavnika kako bi znali da prepoznaju rane znake i šablone ponašanja dece koja su proživela neko negativno iskustvo. Takođe, važno je da se uspostavi dobra komunikacija i saradnja između nastavnika i staratelja kako bi nastavnici bili više upoznati i mogli bolje da razumeju živote svojih učenika izvan učionice. Ukoliko je dete već doživelo neko negativno iskustvo koje je nastavnik uspešno identifikovao, on takvom detetu može da posveti dodatnu pažnju i primeni posebne tehnike kako bi ubrzao njegov akademski napredak i doprineo pozitivnim promenama u njegovom ponašanju.