Centar za razvoj deteta sa Univerziteta Harvard i Novak Đoković fondacija nedavno su predstavili prvu grupu od četvoro polaznika programa stipendiranja mladih naučnika i inovatora, koji je Fondacija pokrenula u saradnji sa Centrom krajem prošle godine. Sonja Alves, Džošua Džong, Rebeka Lebovic i Linda Džao, koji pohađaju doktorske studije na različitim odsecima Univerziteta Harvard, tokom akademske 2017/2018. godine dobiće finansijsku podršku kako bi nastavili sa samostalnim istraživanjima u okviru svojih doktorskih disertacija.
Globalni direktor Novak Đoković fondacije Alberto Liđi razgovarao je sa stipendistima o istraživanjima na kojima trenutno rade, kao i o njihovim razmišljanjima i očekivanjima vezanim za fondacijski program stipendiranja mladih naučnika i inovatora. Upoznajte Rebeku Lebovic.
– Rebeka, zamolio bih Vas da sa nama podelite nekoliko detalja iz svoje impresivne akademske biografije.
– Moji počeci vezani su za sektor državnih škola u Vašingtonu, gde sam radila kao nastavnica engleskog i španskog jezika. Deca kojoj sam predavala bila su većinom učenici trećeg razreda koji su pohađali bilingvalnu školu. Stekla sam sertifikat iz specijalnog obrazovanja, što je podstaklo moje interesovanje za teškoće sa čitanjem kod dece. Tako sam magistrirala na smeru Obrazovanje, jezik i pismenost na Harvardskoj postdiplomskoj školi obrazovanja i postala licencirani specijalista za ovladavanje veštinom i tehnikom čitanja.
Tokom magistarskih studija proces istraživanja za mene je postao značajan izvor motivacije, zbog čega sam se prijavila za doktorat. To je potpuno promenilo sliku koju sam imala o sebi – od nekoga ko naučna istraživanja koristi u praksi do onoga ko radi na takvim istraživanjima i praktično ih primenjuje.
– Možete li da nam otkrijete nešto više o istraživanju na kojem trenutno radite?
– U fokusu mog istraživanja su vaspitači, kao osobe koje se brinu o deci tokom njihovog ranog razvoja, zbog čega sam konkurisala upravo za ovaj stipendijski program. Zainteresovana sam za proučavanje kvaliteta i kapaciteta vaspitača, posebno jer je potencijal ranih edukatora u Americi nedovoljno iskorišćen, uz nedostatak podrške i resursa za njihovo stručno usavršavanje i napredovanje. Takva situacija negativno se odražava na decu, što vodi do njihovog zanemarivanja. Osim toga, pasionirano sam posvećena proučavanju sistema profesionalnog razvoja, naročito obuke vaspitača kako da u radu sa decom primene prakse bazirane na najnovijim naučnim istraživanjima.
Planiram da svoje istraživanje uobličim u disertaciju prikazanu kroz spoj kvalitativnih i kvantitativnih podataka. Kvantitativni deo koristi veliki skup podataka studije o profesionalnom razvoju na temu inicijative za trening u edukaciji vaspitača, koju je sproveo Nacionalni centar za istraživanje ranog obrazovanja. Nastojim da odgovorim na pitanje: „Koliko je takve inicijative potrebno kako bi se unapredio kvalitet nastave?“ Kvalitativni deo disertacije odnosi se na korišćenje intervjua kako bi se stekao uvod u odnos između instruktora i vaspitača sa kojima rade. Znamo da trening u edukaciji vaspitača može da doprinese povećanju njihovih kapaciteta, ali u ovoj fazi nije nam poznato na koji način. Želim da otkrijem kako vaspitači doživljavaju rad i saradnju sa instruktorima, kao i šta je to što ih motiviše da unaprede svoju edukativnu praksu.
– Čini se da još uvek nemate konačne planove u pogledu svog budućeg akademskog angažovanja?
– Upravo tako. Savet koji bi mi pomogao da otkrijem šta je sledeće što želim da uradim uvek je dobrodošao. Verovatno ću biti deo školskog sistema i raditi kao profesor prakse ili tome slično. Mislim da nikada neću želeti da potpuno izgubim kontakt sa praktičnom primenom naučnih saznanja i istraživanja. Ipak, strpljiva sam da vidim kako će se stvari odvijati na terenu kada se, nadam se uskoro, zaposlim.
– Kakva su Vaša očekivanja u vezi sa fondacijskim programom stipendiranja mladih naučnika i inovatora?
– Posebno se radujem interdisciplinarnom radu kao jednom od delova programa koji sa sobom nose najveću dozu entuzijazma. Biće zanimljivo posmatrati na koji način ćemo svi mi, kolege stipendisti, koji dolazimo iz različitih akademskih sredina, kroz međusobnu saradnju pretvoriti naša istraživanja u praktične strategije i politike.
– Ukoliko biste izdvojili samo jedan segment trenutnog stanja u oblasti ranog razvoja, šta bi to bilo?
– U medicini postoji jasna, gotovo besprekorna veza između istraživanja i prakse, i očigledno je da se naučna saznanja i rezultati različitih studija koriste za informisanje i unapređenje strategija i metoda koje se primenjuju na terenu. Sa druge strane, kod ranog obrazovanja takvo premošćavanje zapravo ne postoji, ili je veoma slabo i traje izuzetno dug vremenski period. Veliki deo sprovedenih istraživanja ostaje izolovan od praktične primene. Zato smatram da je potrebno da podržimo vezu između istraživanja iz oblasti obrazovanja i obrazovne prakse jer ćemo samo tako moći da proizvedemo stvaran pozitivan uticaj na živote najmlađih.
