Donirajte

U razgovoru sa stipendistom programa za nauku i inovaciju Novak Đoković fondacije na Harvardu – Sonjom Alves

by , 28. Sep 2017.

Globalni direktor Novak Đoković fondacije Alberto Liđi razgovarao je sa stipendistima o istraživanjima na kojima trenutno rade, kao i o njihovim razmišljanjima i očekivanjima vezanim za fondacijski program stipendiranja mladih naučnika i inovatora. Upoznajte Sonju Alves.

Centar za razvoj deteta sa Univerziteta Harvard i Novak Đoković fondacija su predstavili prvu grupu od četvoro polaznika programa stipendiranja mladih naučnika i inovatora, koji je Fondacija pokrenula u saradnji sa Centrom krajem prošle godine. Sonja Alves, Džošua Džong, Rebeka Lebovic i Linda Džao, koji pohađaju doktorske studije na različitim odsecima Univerziteta Harvard, tokom akademske 2017/2018. godine dobiće finansijsku podršku kako bi nastavili sa samostalnim istraživanjima u okviru svojih doktorskih disertacija.

Alberto: Pre svega, čestitam Vam na izboru za polaznika posebnog stipendijskog programa koji je pokrenula naša fondacija. Možete li nam reći nešto više o sebi i šta Vas je podstaklo da se prijavite za stipendijski program NĐF?

Sonja: Odrasla sam u Dorčesteru u Bostonu, država Masačusets, sa dve starije sestre. Dete sam imigranata sa Zelenortskih Ostrva. Završila sam Bostonsku državnu gimnaziju u Čarlstaunu 2006. godine. Školovanje sam nastavila na malom, privatnom koledžu liberalnih umetnosti Smit, gde sam diplomirala na smeru Obrazovanje i psihologija četiri godine kasnije.

Nakon toga, tri godine sam radila kao asistent istraživanja u Bostonskoj dečjoj bolnici, u laboratoriji za proučavanje uticaja stresa na dečji razvoj. Tada sam prvi put zakoračila u svet istraživanja negativnih iskustava u detinjstvu. U ovoj psihofiziološkoj laboratoriji sprovodili smo studije u kojima su učestvovali adolescenti starosti od 13 do 21 godine. U sklopu istraživanja učesnici su povezivani na psihofiziološku opremu poput EKG-a (elektrokardiogram) i elektrode za merenje impedancijske kardiografije, koje su im postavljene oko vrata i grudnog koša. Studija na kojoj sam radila ispitivala je razlike u fiziološkim odgovorima među adolescentima koji su doživeli zlostavljanje i nasilje u prošlosti i onima koji nisu imali takva iskustva, i pratila je stanje njihovog mentalnog zdravlja nakon toga. Bila sam fascinirana radom u laboratoriji i želela sam da nastavim i proširim ovakva istraživanja na kontekst akademskih rezultata.

Alberto: To je veoma interesantna tema o kojoj može mnogo da istražuje. Na čemu će se Vaša disertacija fokusirati?

Sonja: Radeći sa mladima u Bostonskoj dečjoj bolnici, shvatila sam da sam posebno zainteresovana za njihove akademske rezultate. Ako ste kao dete doživeli traumu, na koji način funkcionišete u učionici i da li vam je teško da učite? Ukoliko, sa druge strane, postižete uspeh u školi, koji su to zaštitni faktori koji amortizuju negativna iskustva? Da li se radi o dobrom programu za učenike posle nastave ili je reč o predanom i posvećenom nastavniku? Upravo to pokušavam da otkrijem!

Moja disertacija bavi se decom koja su izložena nasilju u komšiluku, kao žrtve i/ili svedoci nasilnih radnji i dela kao što su pucnjava ili napad i pljačka na ulici ili drugom javnom mestu. Nastojim da razumem mehanizme koji povezuju izloženosti takvoj vrsti nasilja u detinjstvu sa akademskim funkcionisanjem, kao i zaštitne faktore koji su u igri.

Alberto: Drago nam je što možemo da podržimo ovakav vid akademskog rada. Takođe, Novak Đoković fondacija blisko sarađuje sa zajednicama kako bismo pružili bolje mogućnosti za obrazovanje i odrastanje mališana. Gde se, po Vašem mišljenju, nalazi jaz između akademske teorije i prakse i na koji način on može da se premosti?

Sonja: Pročitala sam mnogo radova o negativnim iskustvima u detinjstvu, ali sam se retko susretala sa praktičnom primenom znanja u ovoj oblasti, jer dolazim iz sredine koja je prevashodno bila orijentisana na istraživanje. Tako sam, kao student druge godine doktorskih studija, upisala magistarske studije na temu preventivne nauke i prakse na Harvardskoj postdiplomskoj školi za obrazovanje u okviru savetovališta, kako bih stekla odgovarajuće praktično iskustvo. Dva dana nedeljno van studija stažirala sam na odseku za savetovanje u jednoj državnoj školi u Bostonu za decu od predškolskog uzrasta do osmog razreda. Paralelno sa stažiranjem u školi organizovala sam individualne i grupne sesije savetovanja. Takav rad mi je omogućio da počnem da razmatram na koji način istraživanje i praksa mogu da se povežu. Jedna od najboljih stvari ovog stipendijskog programa je to što mogu da izdvojim vreme tokom stipendijske godine kako bih se bavila ovim pitanjima. Okruženje odiše podrškom i pomoći će mi da inovativno razmišljam. Mogu da se bavim praksom, ispitujem politike i strategije, sprovodim istraživanja i razgovaram sa drugim stipendistima i kolegama kako bih dala svoj doprinos u pružanju konkretnih rešenja.

Alberto: Da li razmišljate o tome da se posvetite samo nauci i istraživanjima ili sebe više vidite u praksi, odnosno da li je kombinacija nauke i prakse Vaš izbor?

Sonja: Ima dana kada želim da se bavim samo naukom. Ili sam više za to da u naučna istraživanja i rezultate unesem malo više prakse. Ipak, ponekad pomislim kako je potrebno da se podjednako posvetim i jednom i drugom. Sebe danas vidim u oblasti nauke sa fokusom i zalaganjem za saradnju sa lokalnim organizacijama. Volela bih da nastavim istraživački rad u Bostonu i da istovremeno sarađujem sa liderima zajednica. Sa puno entuzijazma čekam vreme koje je pred nama!

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE