Donirajte

Suočavanje sa „hoću samo mamu/tatu“ fazom

by , 28. јан 2017.

Da li vaše dete traži da ga isključivo mama smesti u krevet i ušuška pred spavanje? Ili samo tata može da mu pročita priču za laku noć? Većina mališana prolazi kroz fazu favorizovanja jednog roditelja u odnosu na drugog.

Ponekad se desi i da nenamerno potpuno isključe jednog roditelja ili staratelja iz svojih svakodnevnih aktivnosti. Iako „odbačenim“ roditeljima ova situacija teško pada, važno je da znaju da takvo raspoloženje mališana neće dugo potrajati. To takođe ne znači da ih dete manje voli ili da su lošiji roditelji. Veća privrženost jednom roditelju ili članu porodice u odnosu na ostale smatra se normalnom pojavom tokom razvoja svakog deteta, dok je istovremeno karakteristična za mališane svih uzrasta.

Fenomen suprotstavljene nezavisnosti mališana

U ranom uzrastu sve veća potreba mališana za samostalnošću suprotstavlja se njegovom strahu od razdvajanja. Roditeljima se savetuje da podrže obe strane deteta – veliku devojčicu i bebu – tako što će mu omogućiti da samo odredi ritam praktikovanja novih veština. Ponekad će dete zauzeti „sve mogu sama“ stav, dok u drugim prilikama može da izabere „mama će to“ sistem. To je jedna od prvih situacija kada dete počinje da favorizuje jednog roditelja u odnosu na drugog.

Razlozi zbog kojih deca više traže mamu ili tatu

Vezanost

Preferiranje jednog roditelja u odnosu na drugog obično se pripisuje procesu vezivanja. Faza vezivanja počinje sa rođenjem deteta i nastavlja se tokom života. Ona predstavlja važan segment u procesu učenja vašeg mališana. Svrha vezivanja je da dete pronađe jednu odraslu osobu koja mu konstantno pruža podršku, pažnju, nežnost i pored koje se oseća sigurno i zaštićeno. Dok dete prolazi kroz ovu fazu, povremeno dolazi do isključivanja jednog roditelja ili staratelja. To može da varira i odnosi se prvo na tatu a onda na mamu i obrnuto u zavisnosti od potreba ili poistovećivanja najmlađih sa roditeljima tokom različitih faza njihovog razvoja.

Fokusiranost na jednog roditelja u datom trenutku

U fizičkom smislu dečji frontalni korteks još uvek nije potpuno razvijen. Zato mališani mogu da se fokusiraju samo na jednog roditelja u datom trenutku umesto da istovremeno obrate pažnju na mamu i tatu. Tako je za bebe uobičajeno da su u početku više okrenute majci, s obzirom na to da ona zadovoljava sve njihove potrebe tokom većeg dela dana i asocira na osećaj sigurnosti i emocionalne topline.

Copyright: Alena Ozerova

Copyright: Alena Ozerova

Emocionalno/fizički nedostupan roditelj

Da li ste mama koja se posle napornog dana na poslu kući vraća preumorna i neraspoložena da odgleda najnoviju epizodu „Maše i mede“ sa svojim mališanom? Ili tata koji je prezauzet poslom i ne može da izdvoji vreme za bojenje princa i princeze iz bojanke sa svojom devojčicom? Nažalost, na profesionalni život i obaveze odlazi najveći deo naše energije i strpljenja.

Sa druge strane, roditelj koji najviše vremena provodi kod kuće sa detetom nalazi se u radijusu fizičkih i emocionalnih potreba mališana. Što je veća blizina između njih, to se dete više vezuje i preferira tog roditelja u odnosu na onog koji je stalno odsutan.

Ponašanje roditelja

Na decu više nego što možemo da pretpostavimo utiče naše ponašanje i način na koji reagujemo na njihove zahteve. Zato nije neuobičajeno da se mališani više drže roditelja za koga misle da je „mekog srca“ ili koji je više popustljiv – onaj koji će pozitivno odgovoriti na njihove želje i zahteve i koji će strpljivo saslušati njihove probleme i pokazati razumevanje za ono što ih muči umesto da je stalno namrgođen. Deci postaje monotono kada ste suviše dugo samo u jednoj ulozi. Pravi balans između različitih uloga koje čine roditeljstvo može da vam pomogne da uspostavite prijateljski odnos sa detetom. Zato ne budite stalno „babaroga“. Ponekad pokušaj da mu se približite i pružite mu ruku može da prevaziđe razlike i eliminiše preferiranje jednog roditelja.

Osim toga, iznenadne promene fizičkog izgleda takođe mogu da prouzrokuju naglo isključenje od strane deteta. Drastična promena dužine ili boje kose, čak i brijanje ili puštanje brade i brkova mogu da utiču na vezivanje ili udaljavanje od roditelja. U tom slučaju budite strpljivi i dajte mališanu vremena da se privikne na promene.

Copyright: Dina Uretski

Copyright: Dina Uretski

Kako da uspostavite ravnotežu

Saveti za „isključene“ roditelje

Trudite se da ostanete smireni i ne dozvolite da ova trenutna faza vašeg deteta na vas negativno utiče.

Razmislite na koji način i koliko vremena provodite sa svojim mališanom. Deca se češće vezuju za roditelja koji je više sa njima. Iz tog razloga pokušajte da u vaše dragocene zajedničke trenutke uvedete neke novije kao što su igranje igara pre odlaska na spavanje, čitanje omiljenih knjiga mališana, ili pravljenje tople čokolade ili kolača uz asistenciju deteta. Ne zaboravite da je najbolji način da osvojite svog mališana taj da sa njim kvalitetno provodite vreme.

Psiholog Dona Rokvel ističe da deca više od svega žele da ih saslušate. Pitajte mališane kako su proveli dan, a onda im dozvolite da vam svoju priču ispričaju do kraja. „Ne ispravljajte ih, ne pokušavajte da ih edukujete, samo slušajte i iskoristite priliku da steknete uvid u sve što se dešava u životu vašeg deteta“, zaključuje Rokvel. „To je bolje nego da ste im ponudili sladoled“.

Omogućite deci više ličnog prostora. Prevelika težnja da pridobijete njihovu pažnju može da proizvede kontraefekat i još više udalji mališana od vas.

Konstantno ih podsećajte na to da ih volite najviše na svetu, kao i da ćete uvek biti tu za njih.

Saveti za roditelje za koje su deca vezana

Uverite se da niste „prisvojili svu zabavu“. Ponekad dete isključuje jednog roditelja zato što je nezadovoljno njegovim odnosom prema njemu. Razmotrite svoje stavove i metode koje primenjujete u podizanju mališana. Da li je tata više zabavan i nasmejan dok je mama zadužena za kritikovanje, disciplinovanje, određivanje pravila i njihovo pridržavanje? U tom slučaju vaše dete će se sigurno vezati za „zabavnijeg“ roditelja! Zato pokušajte da ravnopravno podelite obaveze oko deteta, kako ne bi morao samo jedan roditelj da bude u ulozi „negativca“.

Udaljite se malo od mališana, pružite „češće ignorisanom“ roditelju priliku da bude u centru pažnje i videćete kako preferiranje od strane vašeg deteta nestaje, dok se između njih razvija blizak odnos. „Dok si sa tatom u parku, ja ću da završim neke obaveze“ ili „Tata sada ima mnogo posla, pa hajde da zajedno sa mamom slažeš slagalicu.“

14 komentara

Napiši odgovor
  • isidora.o@hotmail.com' Zabrinuta majka каже:

    Imate li savet za dete koje je 5 godina provelo 99% vremena sa mamom i tatom, i polazak u vrtić mu je jako traumatičan, to odvajanje od roditelja za njega je trauma…. Kako ostaviti takvo dete u vrtić i otići kući… Sa druge strane vaspitači traže da se dete ostavi, bez adaptacije sa roditeljima.

    Veoma tavrinuta mama 🙂

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana Grujic каже:

    Poštovana,

    Deca različito reaguju u ovoj situaciji.Imam utisak da niste zadovoljni što vaspitačica ne dozvoljava da dok se dete ne prilagodi Vi budete sa njim u vrtiću.
    Ne znam praksu tog vrtića, no šta je tu je.
    Bitno je da ne odustanete, jer proces adaptacije u sledećem pokušaju obično onda teže ide.
    Redovno dovodite dete u vrtić, svakodnevnim dolaskom dete uči sled radnji i odlazak mu postaje rutina, a onda mu ta predvidljivost daje i sigurnost.
    Razgovarajte sa njim saosećajnim podržavanjem. Npr: „Teško ti je da ostaneš, plašiš se da nećemo doći po tebe“.Slušajte šta vam dete govori i pokažite razumevanje za njegovu tugu, strah, zabrnutost.
    Nemojte da vas njegova tuga preplavi. Znam da nije lako, možete Vi to.
    Podsetite se zašto je važno da ide u vrtić.
    Ponesite predmet za koji je dete emotivno vezano, npr omiljenu igračku. Dobro je da se pre odlaska dogovorite koju igračku dete želi da ponese .
    Adaptacija je otežana kada se dete ne pripremi na ono što ga čeka.
    Otežana je kada i sam roditelj ima strah da se dete neće lako prilagoditi. Deca tu nelagodu upijaju kao sundjeri.
    Roditelj koji se ne pozdrave sa detetom, jer je i njemu samom teško što dete ostaje, pa se onda dugo zadržavaju na ulazu u vrtić, ometa adaptaciju.

    Adaptacija treba da bude postepena, ne treba odmah dete da bude u vrtiču puno vreme.❤

     

  • acika78@gmail.com' Alex каже:

    Jel mogu da dobijem neki savet, sugestiju ako neko moze da mi odgovori.
    Ja imam klinca koji za neki dan puni 3 godine. Vecinu svog vremena provodi kod mene (tate) jer smo ja i gospodja rqzvedeni, evo negde oko godinu dana. E sad, mali je kod mene do skoro, bio ok, ja sam za njega bio sve. Naravno on ide i kod svoje mame, redje jer prosto, ona nema vremena za njega. Moja je zelja da on ide kod nje vise, ali ona ne zeli, kaze da mora da radi da se izdrzava i ja to postujem. Ono sto joj ja dajem bez obzira sto je dete kod mene vise vremena joj je malo, razumljivo da treba da radi i da poboljsa uslove za zivot.
    Problem je taj sto mi dete poslednjih dan, dva, tri sve odbija, nece da udje u kucu, trazi mamu, odbija poslusnost, pomasa se onako kako nikada nije, bukvalno samo trazi razlog da se rasolace, da skace od besa….
    Da li je imao neko slicnu situaciju, jel je to prolaznog karaktera i da li neko ima neki savet…
    Mnogo hvala unapred

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana каже:

    Poštovani Alex,

    Situacija u kojoj se nalazi vaš trogodišnji sin nije laka za njega, a ni za vas. Dete ima potrebu za oba roditelja, to znate, ali nije na odmet da podsetim. U ovom osetljivom periodu za njega, kada roditelji ne dele svakodnevnicu, važno je da njegove emotivne potrebe bude na prvom mestu. Za dečiji razvoj je dobro da dete ima sigurnost, i da ima doživljaj da je deo njihovih života, bez obzira što roditelji žive odvojeno. Iz onoga što ste napisali, vidi se da je kod vas to tako i to je dobro. Ono što ne znam je, kakav je kvalitet komunikacije sa vašom bivšom suprugom? Da li ste se usaglasili oko važnih stvari, načina kako ćete odgajati dete, kako ćete deliti bitne informacije ? Da li razgovarate sa njom o o njenom ili vašem provedenom vremenu sa detetom, šta ste radili, gde ste bili, sa kim ste se družili… Kako se dete osećalo u svim tim situacijama, da li je negodovalo, bilo srećno? Korisna je ova razmena izmedju roditelja, rekla bih neophodna. To je naročito važno za dete i za njegovo lakše prihvatanje situacije u kojoj je. Na dete se prenosi energija i jednog i drugog roditelja i sve ono što se desilo tokom, i nakon braka.
    Ono nije biralo ovu situaciju, njegovo negodovanje, bunt, bes je odgovor na ono što ono oseća i proživljava.
    Glavni fokus roditeljstva treba da bude bez obzira što roditelji ne žive zajedno, NE dete, već odnos roditelja koji su dali život tom detetu i posle odluke da ne budu zajedno. Treba da pozovete vašu bivšu suprugu i da sa njom porazgovarate, kako se dete osećalo dok je bilo kod nje, šta je radilo, kako se od nje odvojilo? Da li zajedno možete nešto da učinite da separacija bude lakše? Dete se deli na dva dela, a nije to htelo. Zagrlite dete po povratku kod vas, dozvolite mu da bude preplavljeno osećanjem besa iza koga najčešće stoji tuga, dozvolite mu da kada se odvoji od važne osobe za njega, tuguje.
    Nikako ne treba da ga grdite, napadate, krivite. To nije dobro za njegov dugoročni razvoj. Pitajte ga da li je tužan jer bi voleo da se još igrao sa mamom i da li mu je teško što ona nije tu?
    Odgovori na ta pitanja neće uticati na vašu odluku, vi ste ih već doneli, tako da ne treba da ih se plašite. Pokažite razumevanje za osećanja kroz koja dete prolazi, jer samo tako će u svakoj sledećoj situaciji ono biti jače i sigurnije i vremenom će naučiti da upravlja emocijama koje ga povremeno obuzimaju.
    Nije ono krivo za nelagodu koju ima i nikako nije dobro da ono preuzme odgovornost za situaciju. Deluje da je to nemoguće zbog godina u kojima je, ali iskustva pokazuju da taj osećaj deca često ponesu sa sobom i da kasnije kada odrastu, to što su upili im ne dozvoljava da idu dalje.
    Pa ni nama nije lako kada se odvajamo od važnih osoba u našem životu, odvojiti se od jednog roditelja je emotivno često iscrpljujuće, bez obzira što dete zna da kod ovog drugog mu i nije tako loše. A ustalom nije stvar u tome da li smo mi „dobri“ ili „loši“ roditelji našoj deci, to su samo etikete, stvar je u stalnoj svesti da naša deca upijaju našu energiju i da bi njima bilo bolje, mi sami treba da se „popravimo“ i uradimo nešto za njihovo dobro. Sigurna sam da će se u vašem slučaju to i desiti, a to mi govori činjenica da tražite podršku. Na tom putu želim vam svako dobro!

  • nevena.p88@hotmail.com' Nevena каже:

    Postovani, treba mi savet. Imam devojcicu od 13 meseci koja je vise privrzena tati nego meni (nakon budjenja ukoliko smo oboje pored nje, ukoliko je ja uzmem ona pruza ruke tati da je uzme, ukoliko smo u drustvu ona vise ide ka tati nego ka meni, 4h dnevno sam odsutna od kuce i nakon povratka ne vidim dajoj nedostajem,nasmeje mi se i to je to, tati cesto legne na grudi i umiri se na par minuta dok meni ne). Pocela sam da patim zbog toga jer nisam ocekivala ovakav ishod (3 god sam se borila da je dobijem,dojila je 10meseci). Suprug od starta ucestvuje u odgoju i radi od kuce. Da li jebovo faza ili treba da promenim nesto u pristupu? Hvala

  • rogacsnezana@gmail.com' Zabrinuta mama каже:

    Pozdrav,imam problem sa detetom od 16ipo meseci. Samo mamu trazi,nece kod nikog drugog,place od baba,dedova,tate. Samo mamu doziva i kada sam pored nje. Nervozna je,vristi kada joj nesto nije po volji. Nema placa samo ta nepodnosljiva vriska. Rado bih ne dala u vrtic jer bih trebala poceti da radim
    Koji je vas savet? Kako da je smirim,kako da ne zavisi vise samo od mene?

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana Grujić каже:

    Poštovana,

    Iz sadržaja koji ste napisali, vidim da vam nije lako , što je potpuno razumljivo. Dete je vezano za vas i to vas čini ponekad nervoznom i povećava vaš stres. Za vaše dete vi ste najvažnija osoba, to znate i bez da vam to pišem. Kao što ste i napisali, kada je u detetovoj blizini neka druga osoba, bez obzira što je za vas poznata, to kod deteta aktivira reakciju na stres. Dete plače, negoduje, buni se.
    Roditeljska uloga u toj situaciji je da utešite dete i pomognete mu da stres prevaziđe. Nekada ste vi jedina osoba koja može umiriti dete i zato je vaša uloga najvažnija. U ranom detinjstvu deca nisu sama sebi dovoljna. Život im zavisi od odraslih osoba. Kada dete plače, to je najefikasniji način da dete pokaže svoju potrebu za pažnjom. U uzrastu u kome je vaše dete, deca plaču često i to zna da bude frustrirajuće i iscrpljujuće za vas.
    Evo nekoliko preporuka, imajući u vidu situaciju koju ste opisali i za koju tražite podršku, pa promislite šta bi mogli još uraditi, imajući u vidu vaše dosadašnje reagovanje. Za dete je važno da budete prisutni i u fizičkom i u mentalnom smislu. Da pažljivo posmatrate njegove signale i ponašanje kako biste prepoznali šta mu prija i šta mu treba u odredjenoj situaciji. Trudite se da vaše ponašanje u što većoj meri bude predvidljivo za dete, tako što ćete redovno reagovati na isti način. Dajte detetu priliku da istražuje svoju okolinu, bez pritiska, znajući da ste tu kada ste mu potrebni. Potrebno je da negujete rutine, tada se smanjuje verovatnoća da dete ispoljava neprihvatljivo ponašanje. Rutine daju sigurnost i dete zna šta može da očekuje. Dobro je unapred najavljivati prisustvo dugih osoba i pratiti detetov tempo prihvatanja istih. Nije dobro da samo pratite šta vi želite, dobro je razumeti i šta detetu treba u tim situacijama, a to je pažnja i sigurnost da će i sa drugim odraslim osobama sve biti uredu. Ne očekujte savršenstvo od sebe, jer to će vas dodatno uznemiravati, a onda se to prenosi na dete i to uvećava detetovo negodovanje i nezadovoljstvo. Želim vam svako dobro!

  • tatjanasavic.ns@gmail.com' Tatjana Milutinov каже:

    Postovani,

    Moja cetvorogodisnja devojcica je veoma vezana za mene-majku. Imamo bebu od sest meseci i do skoro sam ja rafila redovne smene of osam sati. Sada sam kod kuce sa njima ali mi ona prosto ne dozvoljava da mrdnem bez nje ni u kuci a kamoli da odem negde. Da li imate savet, kako da se postavim i olaksam svakodnevnicu dok ne prodje ova faza. Hvala unapred

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana Grujić каже:

    Poštovana Tatjana,
    Nije lako, devojčica je vezana za vas, a tu je i beba koja ima svoje potrebe.Verujem da vam se nekada čini da ostajete bez vazduha.
    U ranom detinjstvu deci je veoma važno da veruju da će neko uvek biti tu da ih zaštiti i da im pomogne da zadovolje svoje potrebe. Naravno, ni jedan roditelj ne može biti 100% brižan i sve vreme reagovati u 100% situacija. Roditelji su najčešće brižne odrasle osobe koje su deci najznačajnije u odrastanju. Kada su oni prisutni deca lakše savladavaju izazove, upoznaju svet oko sebe i na osnovu kvaliteta te poveznosti, prave šablone za buduće odnose sa ljudima.
    Redovnim reagovanjem odraslih izgrađuje se sigurna povezanost i poverenje koje pomaže detetu vremenom da postane samostalno, tako što uči da je važno i da će dobiti sve što mu je ne samo fizički potrebno, već i emotivno.
    Posle određenog vremena, kada dete stekne poverenje i zna da će njegove potrebe biti zadovoljene, počinje lagano da se osamostaljuje.
    Deci treba roditeljska pažnja, kao što nam svima treba voda.
    Činjenica da je u vašoj porodici novi član devojčici pojačava nelagodu, verovatno je uplašena i volela bi da bude sigurna da će sve biti isto što se nje tiče. Zbunjena je jer mamu deli. A sigurna sam da nije baš raspoložena za to.
    Dobro bi bilo da tokom dana steknete naviku da izdvojite 10 minuta samo za stariju devojčicu. Kada dobije pozitivnu pažnju od vas, biće joj jače samopouzdanje i time će se povećati njena otpornost i samostalnost. Da biste ovo ostvarili, neophodna su dva začina, jedan je strpljenje, a drugi je samoregulisanost roditelja. Začini se lako kupuju, ali brzo se kvare.
    Ako vodimo računa o njima, možemo učiniti da ne budu lako kvarljiva roba.
    U svakodnevnim situacijama ne pomažu mnogo racionalna objašnjenja, važnije je da razumete kako se dete oseća i šta mu treba u toj situaciji.
    Isto tako važno je da budete odlučni i nežni, a loša kombinacija je odlučni i grubi.
    Da uključite devojčicu da pomaže u jednostavnim rutinama oko bebe,vodeći računa da ne preterate u tome.
    Da odvojite jednom nedeljno samo vreme za vas dve kada ćete prošetati, igrati se, šta god.
    A da bi sve to ostvarili treba vam podrška i vreme i za sebe. Bar malo!
    Svako dobro na tom putu!

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana Grujić каже:

    Draga @Nevena

    Milsim da je došao trenutak da se okrenete sebi i da povratite ununutrašnji mir i sigurnost. Verujete sebi, svom partneru i bebici. Divno je što imate podršku partnera, verujte mi – to mnogima ne dostaje.
    Fokusirajte se na građenje odnosa sa vašim detetom, na vaš način, bez prihvatanja recepata, šablona, stereotipa.
    Preterana osetljivost roditelja može štetiti na isti način, kao kada se ignorišu detetove potrebe.
    Opustite se i odgovrite sami sebi na pitanje: Šta je uzrok vašoj patnji, zašto niste očekivali ovakvu situaciju i zašto vas ona povredjuje?
    Mislim da nema razloga za brigu sve dok zadovljavate dečije potrebe, uživate u igri, govorite tople i nežne reči, zadovljavate dečiju potrebu za pažnjom, ljubavlju,sigurnošću,istraživanjem, radoznalošću.
    Izdvojite vreme za sebe, vaša sreća i zdravlje jedan su od najboljih pokolona koje možete dati svom detetu.

  • marijana.play@gmail.com' Nesigurna mama каже:

    Dobar dan,
    Imam nejasnu situaciju sa cerkom koja sada ima tacno 2 ipo godine. Krenula je redovno u vrtic pre par meseci,inace sam ja sa njom od rodjenja full time,muz mi pomaze u svemu. Inace je jako napredna,zdrava i sve je ok.Sada je propricala i u poslednjih mesec-dva, ona sve hoce sama, ali sve,nece da me poslusa i onda histerise, udara me, cupa me za kosu i onda nastane blagi haos i ja gubim strpljenje. I onda zove tatu,i govori mi „idi mama“.
    Sa druge strane, lepo se igramo,crtamo, stalno govorim kako je volim i ona mene ,i ona mene trazi nocu kad se probudi.
    Ne znam kako da se postavim u situacijama njene samovolje i tesko mi pada kad mi kaze „idi“. Da li mozete da mi date neki savet? Hvala

    • NDFAdmin каже:

      Poštovana, evo kako naš psiholog Smiljana Grujić odogovara na Vaše pitanje:

      Draga Marijana,

      Svako dete je drugačije, ima sopstvenu ličnost i temperament i usvaja veštine i znanja različitom brzinom. Međutim, između druge i pete godine, deca su usredsređena na sebe, znaju biti bučna, nestrpljiva, vole da sve bude kako su oni zamislili, obično su i nespretna, ali često su i izrazito radoznala. Imaju potrebu da rade sve po njihovom, jer otkrivaju, uče, istražuju. Za roditelje je to frustrirajuće, tako da vas potpuno razumem. U tom uzrastu deca su u razvojnoj fazi, kada žele mnogo toga da znaju i sve da isprobaju.
      Šta nam je onda činiti i šta treba imati u fokusu kada se dešavaju opisane situacije?
      Prva stvar je da ne dozvolite sebi da izgubite kontrolu nad sopstvenim ponašanjem. Ako se to i desi, nije smak sveta, bilo bi dobro da gubljenje kontrole bude svedeno na što manju meru.
      Sledeća stvar je da aktivno slušate šta je vašoj ćerki važno. Iako nekada nemate vremena za to i radite nešto što vam je u datoj situaciji prioritet, podsetite se da vam je dete važnije.
      Obratite pažnju na nju, bez da je opominjete, kritikujete, neprestano zahtevate. Koristite jasne zahteve, da joj objasnite zašto za vas, nije neko njeno ponašanje pihvatljivo. Kada to radite, bitno je da budete vlasnica svog glasa. Znači, povišen ton je pokazatelj da ste vlasništvo nad glasom izgubili.
      Pohvalite njenu potrebu za samostalnošću, odgovarajte na postavljena pitanja. Ako ne znate odgovor, to je u redu, samo kažite da ćete naći vreme da zajedno tragate za odgovorom.
      Ako ste previše umorni, zauzeti, recite to detetu.
      Kada vam dete kaže “idi”, ne primajte to previše k srcu, probajte da u budućnosti vežbate da čujete više od izgovorenih reči. Deta vam možda samo poručuje da ono hoće samo da uradi započeto, da to što radi mu je zanimljivo i da ne želi da prekida… Ne brinite, to ne znači da vas ne voli, samo je shvatilo da je to reč na koju vi reagujete! A vi reagujete zato što želite da osetite njenu ljubav u svakom trenutku. A to isto želi i ona.
      Ne zaboravite da pohvalite dečiju želju za radoznalošću.
      Delotovornije je da fokus stavite na dobre stvari koje dete radi, nego da gubite strpljenje.
      Jer, kada se to desi, detetu dajete moć da radi ono što vas obično čini nezadovoljnom.
      Važno je u ovom uzrastu za decu da budete strpljivi, kako bi podržali njihovu radoznalost i razvijali njihovu ljubav prema učenju. Znam da nije lako uvek, a nije ni neophodno da bude uvek, samo treba da bude što je više moguće.
      Eto, nadam se da će nešto od napisanog pomoći.
      Pozdrav,
      S.

  • Anitta777@hotmail.com' Ani каже:

    Postovana,
    Beba ima 18 mesec, voli da se igra i druzi sa drugima, ali kada je u pitanju hrana ili pice, samo od mene (majke) zeli da uzme.
    Npr kada je zedna uzme flasicu i donosi mi da joj dam da pije, a ako sam npr u tom trenutku u kupatilu, vodi tatu do vrata od kupatila i objasnjava da otvori i da dodje do mene da bi pila vodu, nece ni od tate da uzme vodu. Cak ni cokoladu, to uzme od drugih i donese meni da joj ja dam ili ako sam prisutna ceka dozvolu.
    Sta da radim, jer ako je ostavim sa tatom na kratko dok moram da zavrsim obaveze ili sa babom i dedom, ona nece da jede ni da pije dok ne dodjem kuci?
    Sta mi je ciniti?
    Hvala unapted!

    • NDFAdmin каже:

      Poštovana, evo kako na Vaše pitanje odgovara Smiljana Grujić – naš psiholog, psihoterapeut i glavni programski menadžer:

      Poštovana Anita,
      Razumem da vam je teško i da vas frustrira što vaša devojčica ne dozvoljava da je hrane i druge bliske osobe u okruženju – i što se dešavaju situacije u kojima je potrebno da odustanete od vaših potreba, da biste zadovoljili njene. Dodatno vas opterećuje što se radi o potrebi koju joj mogu zadovoljiti druge bliske osobe, pa se pitate o čemu se radi.
      Mislim da treba da budete pre svega zadovoljni, jer ponašanje vašeg deteta govori da vaše dete zna da ste vi tu za nju i za ono što njoj treba, a vaše redovno reagovanje koje ste praktikovali, ako sam dobro razumela, doprinelo je da vaše dete sa vama ima odnos poverenja i sigurnosti. Sigurna sam da dete u ovoj situaciji uči važnu lekciju – da je važno, samim tim što dobija ono što traži, mada znam da nije lako sve to ispratiti.
      Pretpostavljam da ono što biste voleli da naučite dete je, da može da se osloni i na druge bliske osobe u okruženju za potrebe koje ima, da bude samostalnije. U ovoj rečinici sam definisala dugoročni cilj koji dete treba da nauči.
      Kada definišite dugorični cilj, sledeći korak je da razmišljate šta sve možete raditi na dnevnom nivou da se približite ostvarivanju dugoročnog cilja. Šta možete činiti da dete bude samostalnije i da ga samim tim i hrani ponekad neko drugi?
      Želim da napomenem da je važno da ne zaboravite da poznate osobe zadovoljavaju detetetovu potrebu za sigurnošću. Do sada ste vi to radili i devojčica je povezala da je hranjenje povezano sa mamom. Naravno, polako i strpljivo dete će vremenom naučiti da hranjenje bude povezano i sa drugim osobama.
      Samo je važno da vi u tom procesu ostanete smireni. Samo kada ste u tom stanju, možete učiti dete različitm stvarima. Potrebno je da budemo povezani sami sa sobom, sa detetom i da ne dozvolimo da izadjemo iz “sopstvenih cipelica”.
      Opisano stanje je prolazno, vaša devojčica je napravila šablon za odnos sa vama, strpljenjem i posvećenošću vremenom će naučiti da su i drugi tu za stvari koje su joj potrebne.

Pošalji komentar

Upotreba kolačića

Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE