Stavovi o fizičkom izgledu formiraju se u ranom detinjstvu

Šta vidite kada se pogledate u ogledalo? Šta drugi ljudi misle o vašoj spoljašnjosti? Dok je za tinejdžere karakteristično da posvećuju previše pažnje svom fizičkom izgledu, veliki broj istraživanja pokazao je da nesigurnost odnosno nezadovoljstvo sopstvenim likom vuče korene iz ranog detinjstva.

Moderna tehnologija iznedrila je društvene mreže na kojima se često promovišu nedostižni ideali fizičke lepote i savršene proporcije tela. Takvom nerealnom trendu najviše su podložni mladi koji neretko odlaze predaleko u pokušaju da dostignu pomenute standarde i koji zauzimaju potpuno pogrešan stav o sopstvenom izgledu, ozbiljno narušavajući time svoje zdravlje. Iako smo svesni nerealnih telesnih standarda koji se plasiraju preko televizije i društvenih mreža, često zaboravljamo da su granice njihovog uticaja pomerene, i da se danas nameću i deci od najranijeg uzrasta.

Nedavna studija koju je sprovela Common Sense Group otkrila je da mališani već od treće godine počinju da razvijaju negativno mišljenje o tome kako neko izgleda. Ideja o idealnom fizičkom izgledu kod dece se rađa onda kada podsvesno biraju da se u parkiću igraju sa mršavijim drugarima, i generalno imaju pozitivan stav prema trendu „mršavosti“, dok negativne osobine kao što su lenjost, neiskrenost, neljubaznost i nedruželjubivost vezuju za vršnjake punije građe.

Zbog čega deca razmišljaju na takav način?

Istraživanja su pokazala da među faktorima koji u najvećoj meri doprinose takvom stavu najmlađih spadaju roditelji, vršnjaci i donekle mediji. Uloga roditelja tokom ranog razvoja je veoma važna. Ipak, iako mame i tate uglavnom pozitivno utiču na svoju decu, u ovom slučaju moguće je da roditelji mališanima nameću nezdrave navike/razmišljanja, a da čak toga nisu ni svesni.

Ana Homajun, spisateljica koja se dugi niz godina bavi ovim pitanjem, tvrdi da „takvi postupci roditelja sigurno nisu namerni“. Ona tako navodi primer da kada majka kaže: „Nemam šta da obučem, sve mi loše stoji“, ona zapravo svojoj ćerki šalje pogrešnu poruku da joj se ne sviđa sopstveni odraz u ogledalu. Roditelji takođe mogu nesvesno da uče decu kako treba da teže određenoj telesnoj građi, izjavama kao što su: „U poslednje vreme sam se ugojio i sada moram da dam sve od sebe kako bih se rešio tih suvišnih kilograma“. Iako takav stav može da deluje kao promovisanje zdravog načina života kroz fizičku aktivnost i pravilnu ishranu, deca to doživljavaju kao nezadovoljstvo roditelja svojim fizičkim izgledom i počinju da razmišljaju o svom telu na isti način.

Osim toga, igračke i junaci iz crtanih filmova takođe često postavljaju nerazumne telesne standarde i dovode do toga da se mališani porede sa izmišljenim likovima. Barbi lutka godinama unazad oštro je kritikovana zbog predstavljanja nerealnog ideala fizičke lepote, dok zapravo promoviše nezdravu mršavost. Ipak, ni dečaci nisu pošteđeni pogrešne slike o fizičkom izgledu. Mnoge figurice akcionih junaka i superheroja odlikuju se mišićavim telima i snagom koju je gotovo nemoguće dostići, što dodatno podiže nerealne standarde sa kojima se deca suočavaju u ranom detinjstvu.

U školi, sa druge strane, deca su sklona zadirkivanju drugih vršnjaka oslovljavajući ih sa „debeli“ i „gojazni“, pre svega zbog njihovog fizičkog izgleda i stereotipa koje su naučili da povezuju sa ljudima slične građe. Žrtve takvog negativnog etiketiranja ubrzo počinju sebe da doživljavaju drugačijima od ostalih mališana, odnosno da su lošiji od njih. Zato počinju radikalno da menjaju svoj način života kako bi izgledali bolje, i rugaju se drugoj deci, vršnjacima, kao i svojoj braći i sestrama, zbog iste stvari.

Po rečima dr Robin Silvermen:

Debeli i mršavi više nisu samo ocena nečijeg fizičkog izgleda već i karaktera. Zato postaje jasno zašto formiranje takvih stavova, priča o dijeti i poremećaj ponašanja počinju sve ranije.

Osim toga, veliki broj mališana provodi dosta vremena u vrtićima, kada su okruženi vaspitačima, drugim roditeljima i njihovom decom. Svako od njih ima neku svoju sliku o sopstvenom fizičkom izgledu koju nesvesno može da prenese na bilo koje dete.

Kako da pomognemo deci da se suprotstave nerealnim telesnim standardima?

Iako je praktično nemoguće sprečiti decu da se ne sretnu sa nerealnim standardima vezanim za fizički izgled, ono što roditelji mogu da učine jeste da nauče svoje mališane da budu zadovoljni u svojoj koži i brinu o svom telu na pozitivan način. Učeći ih da vole i cene sebe takvi kakvi jesu, deca počinju odgovorno da se ponašaju prema svom telu i zdravlju i stiču više samopoštovanja i samopouzdanja. Ona će takođe naučiti da prihvate negativne komentare i kritike na svoj račun i pretvore ih u pozitivno razmišljanje.

Jedan od mogućih načina za rešavanje ovog problema za decu koja se bliže tinejdžerskom dobu jeste da se iniciraju njihova povremena okupljanja kako bi se razbile predrasude i nerealna očekivanja o tome kako neko treba da izgleda, i pomogne deci da otvoreno razgovaraju o problemima i stvarima koje ih muče. Razgovor u ohrabrujućem okruženju rezultiraće zauzimanjem pozitivnog stava o sopstvenom izgledu.

Osim toga, važan korak u suprotstavljanju negativnim standardima u vezi sa fizičkim izgledom kod dece jeste da se izbegne moralisanje o hrani. Svaki put kada se reči „dobro“ i „loše“ pripišu nekoj namirnici ili načinu ishrane, deca ubrzo počinju da ih povezuju sa fizičkim izgledom i sinonimima za izgledati „dobro“ odnosno „loše“.

Ipak, najvažnije je da roditelji nauče svoje mališane pozitivnim idealima jednakosti i prihvatanja, bez diskriminisanja bilo koga. Prihvatanje i uvažavanje različitosti važna je moralna vrlina koju treba usaditi deci u ranom detinjstvu, što će im pomoći da odrastu u pojedince koji ne gaje predrasude o drugim ljudima, bili oni crni ili plavi, visoki ili niski, mršavi ili punački.