Dok čitate ovaj tekst, verovatno se nalazite ispred ekrana nekog digitalnog uređaja sa pristupom internetu. Ukoliko Vam se tekst učini korisnim i zanimljivim (ili pak provokativnim i besmislenim), možete ga, kroz par „klikova”, podeliti sa nebrojenom publikom na internetu. Zahvaljujući digitalnoj tehnologiji i internetu, u mogućnosti smo da, lakše i brže nego ikada ranije, informacije u digitalnom formatu delimo sa drugima. Prema rečima V. Cerfa, jednog od osnivača interneta, zahvaljujući ovom moćnom oruđu „na dohvat ruke nam je čitavo znanje ovoga sveta”. Ipak, deljenje informacija u javnom prostoru, pogotovu kada je reč o ličnim informacijama i informacijama koje se odnose na decu, povezano je sa brojnim rizicima.
Nalazi jednog istraživanja iz 2016. godine pokazuju da prosečni britanski roditelji objave na društvenim mrežama blizu 1500 fotografija svog deteta do njegovog 5. rođendana, što je za oko 50% više u odnosu na 2015. godinu. Vlasnici ličnih profila na društvenim mrežama složiće se da je ova praksa sve prisutnija i kod nas. Lični profili postali su prava „digitalna riznica” porodičnih albuma sa fotografijama, kojih generacije današnjih roditelja, rođene nakon pojave interneta, teško da se sećaju. Mame počinju da dele sa „onlajn prijateljima” fotografije svog novorođenčeta pre nego što napuste porodilište.
Mnoga deca poseduju digitalni identitet pre nego šta izgovore prvu reč, naprave prve korake, nauče da sede na noši, mnogo pre nego što steknu mogućnost da postanu vlasnici ličnih profila i samostalno donose odluke. Sve je više roditeljskih blogova (npr. Mudrovanja o roditeljstvu, Rastimo zajedno, Mamin svet, itd.) na kojima se dele lična iskustva u vezi odgajanja dece, uz fotografije kojima se („po mesecima”) dokumentuje pozitivno roditeljstvo. U poslednje vreme, sve se češće piše o tzv. šerentingu.
Šta je šerenting?
Termin „šerenting” (engl. sharenting) skovan je od engleskih reči „share” – deliti i „parent” – roditelj. Ovim terminom označava se težnja roditelja i/ili staratelja da dele lične informacije (fotografije, video-zapise, priče) o sopstvenoj deci putem interneta ˆ’ veb-sajtova, platformi za deljenje video-sadržaja (npr. You Tube), profila na društvenim mrežama (npr. Facebook, Instagram, Twitter, itd.), blogova ili vlogova (video-blogova), narušavajući tako detetovu privatnost. Osim termina šerenting, u upotrebi je i termin „oversharenting” koji se odnosi na prekomerno deljenje ličnih sadržaja putem interneta.
O šerentingu se sve češće govori u kontekstu zaštite dečjih prava u digitalnom okruženju.
Jedan od važnijih izazova tzv. „digitalnog roditeljstva” jeste kako pronaći balans između prava roditelja da dele fotografije svoje dece i prava dece na privatnost i zaštitu ličnih podataka.
Prema članu 16, Konvencije UN o pravima deteta, koja je obavezujuća za sve zemlje potpisnice, uključujući i Srbiju:
1. Nijedno dete neće biti izloženo proizvoljnom ili nezakonitom mešanju u njegovu privatnost, porodicu, dom ili prepisku, niti nezakonitim napadima na njegovu čast i ugled
2. Dete ima pravo na zakonsku zaštitu protiv takvog mešanja ili napada.
Ovo podrazumeva da roditelj, prilikom javnog objavljivanja fotografija svog deteta traži saglasnost od samog deteta.
Ako je reč o starijoj deci i mladima, ovo je moguće, ali kada je reč o najmlađima, roditelji su jedini koji donose odluku. Trebalo bi imati na umu da već u predškolskom uzrastu deca imaju doživljaj vlastitog ja, grade prijateljstva, upoređuju se međusobno, i da bi ih već u tom uzrastu trebalo pitati šta i sa kim žele da podele. Napomenimo i to da novi francuski zakon omogućava deci da kada odrastu (retroaktivno) tuže svoje roditelje za kršenje prava na privatnost.
Šerenting se neretko dovodi u vezu sa osobinama ličnosti, narcističkim težnjama roditelja, potrebom da se prikažu u što boljem svetlu, da (kroz broj „lajkova” vlastitog deteta) kompenzuju vlastito osećanje inferiornosti ili dobiju potvrdu sopstvene vrednosti, itd.
Koje su dobre strane šerentinga?
Deljenje informacija u digitalnom okruženju svakako da ima svoje pozitivne strane: održavanje odnosa sa širom porodicom i prijateljima koji su fizički udaljeni ili sa kojima nemamo priliku da se viđamo uživo, razmena ličnih iskustava i povezivanje sa drugima koji dele slična iskustva ili dileme (npr. vezane za roditeljstvo), skladištenje informacija u praktično neograničenom prostoru, u bilo koje vreme i na neograničen vremenski rok, itd.
A šta je sa rizicima?
Šerenting se neretko dovodi u vezu sa osobinama ličnosti, narcističkim težnjama roditelja, potrebom da se prikažu u što boljem svetlu, da (kroz broj „lajkova” vlastitog deteta) kompenzuju vlastito osećanje inferiornosti ili dobiju potvrdu sopstvene vrednosti, itd.
Većina roditelja nije svesna da upravo na ovaj način ostavlja digitalne tragove o svom detetu u digitalnom prostoru, kao ni činjenice da kada jednom objavimo informaciju na internetu, prestajemo da budemo njeni vlasnici.
Većina roditelja ne proverava parametre privatnosti na vlastitim uređajima i platformama, mnogi ne znaju sa kim su zapravo podelili lične informacije sopstvenog deteta, niti kako mogu da promene automatski podešene parametre privatnosti. Neka naša istraživanja pokazuju da roditelji i dalje više brinu zbog opasnosti sa kojima se deca mogu sresti u svakodnevnom okruženju, nego u digitalnom okruženju.
Ipak, nije retkost da informacije postavljene na internet (upravo od strane roditelja) budu zloupotrebljene od strane tzv. internet predatora. Prema izveštaju australijskog poverenika za bezbednost na internetu, skoro polovina fotografija objavljenih na veb-sajtovima pedofila prvobitno je naivno postavljena na lične profile, veb-sajtove ili blogove roditelja. Lični podaci deteta mogu se zloupotrebiti na brojne načine (od strane kradljivaca identiteta, kriminalaca), a deca, kao najmlađi korisnici interneta, nalaze se u centru stalno rastućeg tržišta ličnih podataka.
Šerenting je jedan izazova tzv. „digitalnog roditeljstva” odnosno kako pronaći balans između prava roditelja da dele fotografije svoje dece i prava dece na privatnost i zaštitu ličnih podataka.
Da li roditelji/staratelji mogu da podele fotografije svoje dece na internetu a da ne ugroze njihovu privatnost? Odgovor je DA!
Postoji više načina za deljenje fotografija deteta na internetu, bez ugrožavanja njegove privatnosti. Kao prvo, dete na fotografijama može da bude „maskirano”, odnosno sakrivenog lica i očiju (npr. sa naočarima za sunce, kapom i sl.). Dete može biti fotografisano sa leđa, sa udaljenosti koja će ga učiniti neprepoznatljivim, mogu se pokazati samo određeni delovi njegovog tela, sa akcentom na okruženju a ne na samom detetu. Drugi način je da se fotografija digitalno obradi, tako što se lice deteta pokrije, npr. smajlijem ili emotikonom, ili pak zamagli, preboji ili zamuti (društvene mreže nude korisnicima ovakve mogućnosti), i na taj način onemogući otkrivanje detetovog identiteta.
Mame i tate, sledeći put kada se nađete pred odlukom da li da objavite fotografiju svog deteta u javnom prostoru, zapitajte se zašto to činite i da li će od toga vaše dete imati više koristi ili štete. Ne zato što vas na to obavezuje bilo koja konvencija ili zakon, već zato što vam je najviše stalo do dobrobiti sopstvenog deteta, kako u sadašnjosti, tako i u budućnosti. Zar ne?!
O autoru: Dobrinka Kuzmanović je doktor psiholoških nauka. Bavi se razvojem i obrazovanjem dece i mladih, radi sa studentima psihologije, ali i kao istraživač na brojnim domaćim i međunarodnim projektima koji se tiču dece i njihovog korišćenja digitalne tehnologije. Autorka je više publikacija iz ove oblasti, kao i prvog digitalnog vodiča (na srpskom jeziku) za bezbedno korišćenje interneta u dečjem uzrastu. http://dobrinkakuzmanovic.weeb
