Donirajte

Psihološka otpornost i njen razvoj kod najmlađih

by , 10. мај 2016.

Psihološka otpornost se zasniva na kombinaciji odnosa koji pružaju podršku, razvijanje veština adaptiranja i pozitivna iskustva. Naučiti kako da se nosimo sa pretnjama našem fizičkom i društvenom blagostanju na koje možemo da utičemo od presudnog je značaja za razvoj otpornosti.

Smanjivanje posledica hroničnog stresa ne samo da je ključno za zdrav razvoj dece već i za napredak i blagostanje društva u celini. Ipak, ne osećaju svi mališani dugotrajne štetne posledice negativnih ranih iskustava. Neki od njih pokazuju psihološku otpornost – rezilijentnost, pozitivnu adaptaciju odnosno sposobnost da se održi ili povrati mentalno zdravlje nakon suočavanja sa raznim izazovima i teškim okolnostima. Proučavanje i bolje razumevanje kako neka deca uspešno prevazilaze stresne situacije, nastavljaju da se razvijaju bez značajnih poteškoća i postaju zreli, uspešni i zadovoljni ljudi može mnogo da doprinese u kreiranju strategija i programa koji pomažu većem broju najmlađih da dostignu svoj puni potencijal.

Copyright: Evgeny Atamanenko

Copyright: Evgeny Atamanenko

Šta je psihološka otpornost?

Psihološka otpornost može vizuelno da se predstavi kao klackalica ili vaga sa tasovima. Pozitivna iskustva i veštine adaptiranja na novonastale okolnosti na jednoj strani prave kontratežu stresnim situacijama na drugoj. Otpornost se uočava onda kada se zdravlje i razvoj deteta kreću u pozitivnom smeru, čak i kada je negativna strana opterećena različitim štetnim faktorima. Osim toga, položaj klackalice takođe zavisi i od biološkog faktora odnosno gena. Neki geni proizvode proteine u mozgu koji mogu da uvećaju ili ublaže posledice negativnih iskustava, dok su neki geni mnogo osetljiviji na uticaje iz okoline, što može da odredi način na koji ljudi reaguju u stresnim situacijama. Prepoznavanje svih faktora koji mogu da pomere klackalicu u pozitivnom pravcu ključno je za osmišljavanje efikasnijih strategija radi promovisanja zdravog razvoja uprkos životnim problemima i nedaćama. Kada se pozitivna iskustva akumuliraju i deca nauče veštine prevazilaženja poteškoća koje im pomažu da kontrolišu stres, klackalica je nagnuta ka pozitivnim ishodima. U tome se sastoji suština otpornosti.

Bez obzira na izvor stresa, zajednički faktor svih mališana koji uspešno prevazilaze stresne situacije je bar jedan stabilan odnos sa roditeljem, starateljem, nastavnikom, trenerom ili nekom drugom odraslom osobom iz okruženja koja detetu pruža podršku. Takav odnos u ranom detinjstvu od velikog je značaja za adekvatan razvoj rezilijentnosti. Odrastanje u toploj i podržavajućoj sredini kod deteta stvara osećaj sigurnosti. Time mu se šalje poruka da je vredno i voljeno, kao i da je svet sigurno mesto u kome je moguće ostvariti dobrobit. Sa druge strane, nestabilnost porodičnih odnosa rađa nesigurnost. Hladna porodična sredina, zlostavljanje ili zanemarivanje dete stavljaju u kontekst bespomoćnosti i rađaju sliku o sopstvenoj inferiornosti, kao i uverenje da stvari ne mogu da se kontrolišu.

Copyright: Photographee.eu

Copyright: Photographee.eu

Iako se svi rađamo sa određenim potencijalom za prevazilaženje stresnih situacija, rezilijentnost nije urođena sposobnost. To je veoma dinamičan sistem koji se stalno menja pod uticajem individualnih faktora i faktora iz okruženja. Drugim rečima, otpornost je konstantan proces prilagođavanja novonastalim uslovima koji se sastoji u sticanju sve veće i šire kompetencije za reagovanje na stres. Individualne karakteristike pojedinca kao ni društveno okruženje samo ne mogu da proizvedu pozitivan ishod za mališane koji proživljavaju dugoročan toksični stres. Kombinacija odnosa koji pružaju podršku, razvijanje veština adaptiranja i pozitivna iskustva čine osnovu psihološke otpornosti.

Okolnosti u kojima psihološka otpornost dolazi do izražaja

Naučiti kako da se nosimo sa pretnjama našem fizičkom i društvenom blagostanju na koje možemo da utičemo od presudnog je značaja za razvoj otpornosti. Nije svaki stres štetan. U životu svakog deteta postoje brojne mogućnosti za proživljavanje stresnih situacija koje mogu da se kontrolišu, i uz podršku odraslih ovakav stres postaje „pozitivan“ jer dete tako stiče iskustva i veštine potrebne za njegovo prevazilaženje. Kao rezultat toga vremenom postajemo sve fleksibilniji i sposobniji da se nosimo za životnim preprekama i problemima, kako fizičke tako i psihološke prirode. Ipak, ukoliko se negativne okolnosti ne protumače kao prilika da nešto naučimo i krenemo dalje, kao i bez postojanja odnosa koji pružaju podršku, stres može da se pretvori u toksični i pomeri klackalicu ka negativnim ishodima.

Otpornost može da se razvije u bilo kom trenutka života, ali najbolje je početi od ranog uzrasta. Ljudi nikada potpuno ne gube sposobnost da unaprede veštine rešavanja problema, prevazilaženja poteškoća i prilagođavanja novim izazovima. Ipak, mozak i ostali biološki sistemi najlakše se adaptiraju u ranom detinjstvu, i razvoj koji se odvija u prvim godinama života postavlja temelj za širok spektar rezilijentnog ponašanja. Iako se otpornost oblikuje tokom života akumulacijom iskustava – loših kao i dobrih – i kontinuiranim razvojem adaptivnih veština koje su povezane sa takvim iskustvima, ono što se izgradi u ranom detinjstvu može da bude najznačajnije, mada nikada nije kasno da otpornost počne da se razvija.

Copyright: Sunny studio

Copyright: Sunny studio

Osobine koje čine psihološku otpornost mogu da se osnaže u bilo kog uzrastu. Redovna fizička aktivnost i vežbe za smanjenje stresa kao i programi koji aktivno razvijaju izvršne funkcije mozga i veštine samokontrole unapređuju sposobnosti dece i odraslih da se suoče, prilagode, pa čak i spreče stresne situacije. Roditelji koji ovladaju takvim veštinama znaju da oblikuju pozitivan stav i ponašanje kod svoje dece, i tako otpornost sledeće generacije podignu na viši nivo. Najčešći okidači toksičnog stresa u porodicama i lokalnim zajednicama na koje može da se utiče su siromaštvo, kriminal, mentalna oboljenja, bolesti zavisnosti, diskriminacija i nasilje.

Strategije koje grade unutrašnje kapacitete dece i odraslih daju najbolje rezultate onda kada su integrisane u okviru komplementarnih politika kako bi se smanjio teret stresa na porodicama. Tako kućne posete u cilju edukacije mladih roditelja kako da ostvare pozitivnu interakciju sa decom mogu da budu usklađene sa terapijama za lečenje bolesti zavisnosti ili mentalnih oboljenja, kao i visokokvalitetnim ranim obrazovanjem i brigom o deci.

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE