Program „Podrška, ne perfekcija“ uspešno se realizuje u saradnji sa našim partnerima Generali osiguranjem Srbija i The Human Safety Net. Ovo su utisci Nevene, Katarine, Dragane, Jasne i Gordane, koje su pohađale radionice u Šapcu.
Nevena Jovičić
Porodica Jovičić
Moje ime je Nevena Jovičić. Moju porodicu čine suprug Milan, ćerka Nikolina i naš sin Nikola. Nikolina kaže da ima „dve tate” pošto je ona dete iz mog prvog braka, a Nikola iz mog sadašnjeg braka.
Program „Podrška, ne perfekcija” počela sam da pohađam na predlog Nikolinine vaspitačice iz predškolske ustanove. Smatram da mi kao ljudi nismo savršeni i da do kraja svog života treba da radimo i unapređujemo sebe. Za mene je svaka radionica bila značajna jer sam čula korisne savete i usvojila nova znanja. Izdvojiću: ja poruke, pohvale, način nagrađivanja, brigu o sebi, kontrolu besa, nedolično ponašanje, uticaj elektronskih uređaja. Skoro sve sam i nabrojala jer, kao što rekoh, sve mi je bilo korisno.
Program je, po mom mišljenju, već savršen, ja ga ne bih menjala. Jedino što bih promenila je to da bude obavezan i da svako u našoj državi mora da ga odsluša pošto je svakako besplatan, a jako korisan. Svakom roditelju bih preroručila program, a preporuka je i da budu redovni i da pažljivo slušaju. Sve u svemu, samo reči hvale.
Katarina Rapkić
Porodica Rapkić
Nekada davno i za vreme Nemanjića, sokolarstvo je bila plemenita veština lova sa pticama grabljivicama. Tako i naša porodica živi tim duhom vremena i pored tate Semiza (37), mame Katarine (35), sina Mateja (6) i ćerke Aurore (3) zajednicu čine i naše ptice grabljivice kojih imamo osam, četiri kučeta i jedan afrički jež.
Kada smo dobili naša dva anđela, nismo shvatali roditeljstvo tako teškim. Kako su deca rasla, tako su se i njihova ponašanja menjala, a samim tim i izazovi u roditeljstvu su bili neizvesni. Od kako sam na društvenim mrežama počela da pratim Novaka Đokovića i njegovu fondaciju poželela sam da budem među roditeljima koji imaju tu čast da prisustvuju programu „Podrška, ne perfekcija”.
Saznavši da će program početi, radovala sam se narednom periodu jer sam znala da ću baš tamo naći odgovore na sva moja pitanja! Tako je i bilo! Kroz deset divnih radionica u prijatnom ambijentu, sa odličnom facilitatorkom i ostalim učesnicima, počeli smo zajedno da rešavamo naše svakodnevne i različite probleme sa kojima se mi kao roditelji susrećemo.
Za mene kao majku ono što je ostavilo najveći uticaj je to da smo i mi tu, da i mi postojimo! Postati roditelj ne znači da moramo sebe da zapostavimo, niti partnerski odnos – ako smo mi srećni i ispunjeni tako ćemo zračiti i našoj deci.
Sin je pametno, mirno dete koje voli da se mazi i smeje, ali kako je seka došla postao je ljubomoran i ljut. Nikako nije mogao da shvati da ih mama voli podjednako. Uočila sam dosta promena kada sam počela aktivnije da ga slušam, da ga podržavam u njegovom istraživanju, ali ono najbitnije JA poruke su bile ključne za rešavanje velikog dela problema. Ćerka je skroz drugačija, ali kad nije po njenom, histerija, plač i naleti besa su bili česti. Tehnika gde mi kao roditelji uvažavamo dete kao odraslu osobu i njena osećanja, dovela je do toga da smo time rešili ovaj problem, uz malo više podrške i ljubavi.
Zahvalana sam programu „Podrška, ne perfekcija” što mi je dao neophodne alate da postanem još bolji roditelj, a pre svega bolja verzija sebe!
Kao što ptica ulovi plen u letu, tako sam i ja ulovila bogato znanje koje će mi služiti da svoju decu izvedem na pravi put i da budem ponosna na njih i sebe šta smo sve skupa postigli. Srdačno svima preporučujem da se upuste u ovu pustolovinu jer će svako naći rešenje kako da izađe iz postojećeg problema i zapamtiti da nije strašno ako nije sve savršeno!
Dragana Marković
Porodica Marković
Prvo da vam predstavim svoju porodicu: mama Dragana (30), tata Nemanja (29), ćerka Teodora (6) i sin Teodor (2). Odluku da idemo na radionicu donela sam iz razloga što smo i muž i ja imali jako teško detinjstvo. Zato što želim da naša deca imaju prelepo detinjstvo i da odrastaju u zdravoj porodici, želimo da im pružimo sve ono što nama nije pruženo. Zato nam je ovaj program bio idealan. Svaka radionica je imala nešto posebno, iz svake radionice smo poneli nešto što će nam mnogo značiti kroz dalji život. Svima bismo preporučili da dođu na svih deset radionica jer je ovaj program nešto što bi svako trebalo da doživi i da primeni. Mi smo vam jako zahvalni na programu „Podrška, ne perfekcija” jer je nama jako značajan.
Jasna Nikolić
Porodica Nikolić
Naša porodica je tradicionalna, ali rado usvaja i savremene pristupe roditeljstvu. Sara (10) je duhovita, nežna balerina. Despot (5) uvek pruža tople reči i male snažne zagrljaje. Oni su prava deca, čiste duše i najlepših osmeha.
Radionica „Podrška, ne perfekcija” bila je korisna za nas. Prvi razlog je facilitator – baš kao i naša porodica – spoj savremenog i tradicionalnog. Dugogodišnje iskustvo u radu, ali sa mnogo savremenih principa, bezuslovna podrška, posećenost, dostupnost. Jelena Đoković je sarađivala sa mojom omiljenom autorkom knjiga Šafali Sabari i tu su nam se ukusi poklopili.
Radionice u Šapcu su bile zabavne, korisne, dinamične, primenljive. Značaj je ogroman. Na radionicama se dobijaju besplatni alati za rešavanje svakodnevnih izazova u roditeljstvu. Roditeljima koji nisu pre radili na sebi ovo može biti smernica da se upuste u rad. Nama su radionice svakako podrška i provera znanja da li smo na pravom putu.
Ljudi smo, nismo savršeni. Mi smo tu da preuzmemo odgovornost, da ih štitimo, verujemo u njih, podržimo, da naša deca odrastaju u porodici u kojoj im je prijatno da budu to što jesu. Greške su prihvatljive i nesavršenosti normalne. Neuspeh je samo korak na putu do uspeha.
U našem roditeljstvu se ne radi o savršenstvu. Reč je o povezanosti.
Gordana Pavličić
Porodica Pavličić
Moje ime je Gordana Pavličić, imam 30 godina i po zanimanju sam profesorka razredne nastave. Moja priča o roditeljstvu nije u potpunosti uobičajena. Moja lavovska borba za dobijanje titule MAMA trajala je dugih šest godina. Posle mnogo uspona i padova, baš na moj rođendan, rodila sam Helenu, moju snagu, moj ponos, moju pobedu. Od tog trenutka kreću svakodnevne male bitke u kojima se često ne zna pobednik – Helena ili tata i ja.
I nakon mnogo pročitanih knjiga o odgajanju dece, mnogo odslušanih teorija o roditeljstvu, mnogo korisnih i manje korisnih saveta iz okruženja, vrlo često smo se nalazili u situaciji da nismo bili sigurni kako pravilno postupiti i šta je najbolje za dete a šta za nas u datom trenutku. Onda sam čula za program „Podrška, ne perfekcija”, na koji sam se prijavila zbog već pomenute težnje da u svakom segmetnu mog života postanem najbolja verzija sebe, a posebno kada je majčinstvo u pitanju. Sam naziv i koncept programa me je veoma zainteresovao.
Iskreno, na početku nisam bila u potpunosti ubeđena u tvrdnju da će se svako od učesnika iz radionice u radionicu toliko oslobađati i sticati poverenje u facilitatotku i ostale učesnike da slobodno podeli i najličnije trenutke koje doživljava sa svojim detetom. Međutim, ta tvrdnja se ispostavila kao potpuno tačna. Iskustva drugih roditelja kao i saveti facilitatorke vrlo su primenljivi i od velike su mi pomoći u pronalaženju najboljeg načina za prevazilaženje svakodnevnih situacija. Brz tempo života i mnogo naizgled neodložnih obaveza nas često navode da zaboravimo da je svaki trenutak koji provedemo sa našim detetom od velike važnosti u njihovom odrastanju.
Nakon svake radionice osećala sam se lepše, bolje i sposobnije da se suočim sa situacijama koje me čekaju. Naučila sam da se smirim, da ne reagujem impulsivno i da bolje razumem emocije i potrebe moje devojčice. Naučila sam da budem apsolutno prisutna tokom naših zajedničkih aktivnosti. Naučila sam kako pravilno da pohvalim i pokudim dete. Naučila sam da brinem o sebi i našem partnerskom odnosu. Naučila sam još mnogo drugih stvari, ali najbitnije je da sam shvatila da nije potrebno da moje dete bude perfektno u svakom pogledu. Naučila sam da podrška koju svakodnevno pružamo svom detetu zapravo i vodi do perfekcije, jer svako je dete perfektno na svoj način.
Hajnalka Biro Križan
Porodica Križan
Moje ime je Hajnalka, imam 39 godina, građevinska sam inženjerka i majka. Odrasla sam u Adi, u Vojvodini, u mađarskom jezičkom okruženju. Moj suprug Zoltan ima 43 godine, takođe je građevinski inženjer, otac, rođen u Subotici.
Naša zajednička priča počela je pre 14 godina sasvim slučajnim susretom na Građevinskom fakultetu u Subotici. Nakon venčanja radili smo se u Gornjem Milanovcu, ali smo po završetku projekta morali da menjamo prebivalište. Naš posao uključuje rad na terenu što sa sobom nosi mnogo putovanja i čestih selidbi.
Zahvaljujući raznim projektima obišli smo mnoge delove Srbije, upoznali različite predele, običaje i ljude. Međutim, ovakav način života nije bio povoljan za osnivanje porodice. U nama su se javile brojne sumnje, neizvesnosti i strahovi o tome kako ćemo se snalaziti u struci, istovremeno doživljavajući čuda roditeljstva daleko od svoje porodice, bez ikakve pomoći.
Put nas je doveo i do Šapca, a pre dve godine stigla nam je kćerkica Kinga. Njen dolazak u naš život bila je ogromna radost i velika promena. Iz dinamičnih i napornih svakodnevnih aktivnosti prešla sam u monotoni, tiši i usamljeniji svet, pun izazova i briga. Nakon Kinginog prvog rođendana vratila sam se na posao, a ona je krenula u vrtić. O programu sam čula od vaspitačice, što me odmah zainteresovalo, pa sam se i prijavila.
Smatram da je ovakva vrsta obuke neophodna jer je uloga roditelja mnogo kompleksnija nego bilo koja druga profesija. Biti dobar roditelj zaista je prava umetnost, koju učimo u praksi bez prethodne obuke.
Nažalost, zbog ograničenog broja mesta, nisam mogla da se uključim u grupu, i potpuno bih odustala od učešća da naša facilitatorka nije lično poslala poziv posle nekoliko meseci, kako nam je i obećala na prvom sastanku. Njen stav me zaista iznenadio i oduševio.
Za mene je program prvenstveno doneo povezivanje i sticanje novih poznanstava u novom, nepoznatom gradu. Bilo je divno čuti iskustva drugih roditelja i stručnjaka, kako ne bismo morali sve da prolazimo sami. Zahvalna sam za svaku priču svakog roditeljskog para, jer su me dirnule i pružile mi snagu. Danas mnogo svesnije posvećujem pažnju svojoj porodici, i to dugujem ovom programu.
Po mom mišljenju, svaki roditelj žudi za pažnjom, podrškom i pomoći, jer samostalnost je teška. Ovaj program stvara okruženje koje nudi podršku, pomoć i savete onima koji ga pohađaju i toplo ga preporučujem svakom roditelju da ga iskusi.
