Pitajte svoju decu koja su njihova prava i verovatno ćete dobiti vrlo domišljate odgovore. Deca vole da se igraju rečima, a još važnije vole da se igraju značenjima. Iako njihovi odgovori deluju bezazleno, i nekima samo zabavno, za one koji dobro slušaju oni sadrže velike i ozbiljne uvide o onome što je deci važno.
Na pitanje šta je pravda, dete je odgovorilo: „Pravda je ono što se stavi na tortu pa je posle mnogo slađa“. Bez sumnje, u pravednom svetu sve je slađe. U takvom svetu deca bivaju pitana da izraze svoje mišljenje i osećanja, a to je način da jednako sa odraslima učestvuju i donose odluke o pitanjima koja ih se tiču. Poput deteta, u svom istraživanju naprava kakve su digitalne tehnologije, krenula sam od igre rečima i značenjima.
Reč naprava u svojoj osnovi krije reč prava.
Takav uvid naveo me je na razmišljanje – da li su digitalne tehnologije samo naprave ili su naprave čije nas korišćenje neminovno vodi pitanju prava.
Sa pojavom i sve većim korišćenjem tehnologija, naša stvarnost postala je veća za još jednu, virtuelnu dimenziju. Međutim, da li su se naša prava i odgovornosti proširile na datu dimenziju? Pitanje korišćenja različitih digitalnih uređaja uvek me je vraćalo etičkom pitanju: da li se i na koji način u virtuelnom svetu uvažavaju prava deteta? U čijim rukama leži agensnost, pravo i odgovornost? Da li su digitalne tehnologije naprave koje podržavaju ostvarivanje prava deteta? Ili se ona na čudan način gube u beskonačnom virtuelnom prostranstvu? Na koji način se prava dece u virtuelnom prostoru ugrožavaju?
Konvencija o pravima deteta predstavlja najznačajniji međunarodni dokument koji je usvojen na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 1989. godine.
Ove godine, u novembru mesecu, biće obeleženo trideset godina od njenog usvajanja. Od tog važnog trenutka do danas kontekst u kom deca odrastaju se u mnogome promenio. Međutim, Konvencija nije dokument koji nas samo na pravnoj osnovi obavezuje na obezbeđivanje uslova za ostvarivanje svih prava deteta. Konvencija nas takođe poziva da promišljamo o specifičnosti konteksta u kom deca odrastaju i važnosti ostvarivanja i zaštite njihovih prava u datom kontekstu.
Uvažavanje deteta i njegovih prava nije naša dobra volja, već obaveza i dužnost, bez obzira na profesiju i poziv. Copyright: Ilike
Međutim, da li je i na koji način Konvencija o pravima deteta primenljiva i obavezujuća u virtuelnom prostoru?
Na koji način se, u takvom kontekstu, obezbeđuju uslovi za ostvarivanje i zaštitu prava deteta?
Komitet za prava deteta, kao vrhovno telo koje tumači odredbe Konvencije, otklonio je svaku sumnju da sva definisana prava važe i u digitalnom kontekstu. Ipak, čini se da je razmatranje ovog pitanja i više nego neophodno. Zato se preuzimaju brojne inicijative poput predloga Digitalne konvencije ili Strategije Saveta Evrope koje prepoznaju i uvažavaju prava deteta u digitalnom okruženju. Ovim inicijativama istaknuto je da deca treba da budu u mogućnosti da na siguran način koriste tehnologije i budu osnažena da učestvuju i izraze sebe u digitalnom prostoru, uz uvažavanje svih prava definisanih Konvencijom.
Virtuelni prostor pruža neslućene mogućnosti za učestvovanje i ostvarivanje prava dece. Međutim, pitanje učestvovanja sa sobom povlači pitanje dostupnosti i zaštite.
Na globalnom nivou, trećinu od ukupnog broja korisnika interneta čine deca. Uprkos toj činjenici, mnoga deca nemaju pristup vituelnom prostoru, pogotovo u nerazvijenim i zemljama u razvoju. Takođe, međunarodne i globalne digitalne politike u svom fokusu nemaju decu, već odrasle. Zato pomenuta dokumenta i inicijative pozivaju na definisanje jasne zakonske regulative koja bi štitila prava dece u digitalnom prostoru i koja bi u fokusu imala decu, a ne odrasle.
Dokumenta i druge inicijative su polazna osnova za nešto mnogo važnije -promenu u nama samima koja se ogleda u zajedničkom angažovanju u pružanju podrške deci da istražuju digitalni prostor i suočavaju se sa potencijalnim rizicima koje on donosi.
Uvažavanje deteta i njegovih prava nije naša dobra volja, već obaveza i dužnost, bez obzira na profesiju i poziv.
Zato kada govorim o deci, a posebno kada sa njima razgovaram, činim to sa punim uvažavanjem svega onoga što ona imaju da kažu, način na koji to čine, ono što jesu i što će tek postati. Samo u zajedničkom naporu da radimo na i promišljamo o pravima deteta, digitalnom kontekstu i odrastanju otelotvoruje se težina reči uvažavanje sopstvenih prava i prava drugih, postojanja obaveza i dužnosti koje važe u svakom kontekstu pa i u virtuelnom.
U čemu se onda ogleda smisao naših naprava od prava? Digitalne tehnologije, ne nose prava deteta, ona leže u dečjim rukama koje ih koriste i smislu koji im pridodaju. Da završim ovaj tekst, poslužiću se rečima profesorki Livingston i Tird: „Moraćemo da se krećemo izvan trenutnog shvatanja deteta, digitalnog i prava, i počnemo da se igramo – kao što bi deca to uradila – sa mogućnostima koje ovi termini otvaraju kada se o njima pokrene dijalog i mogućnošću da to može da se pokaže konstruktivnim kako za decu, tako i za širu javnost“.
