Donirajte

Empatija se neguje volontiranjem

by , 27. Sep 2019.

„Ideš da volontiraš? Jedva čekaš? Ne razumem te baš, ti od toga nemaš ništa“ – rečenica koju sam više puta čula saopštivši svoju odluku da sam konačno skupila hrabrost i odlučila da se prijavim da budem volonter na kampu prijateljstva „Drugarijada“.

Moja prva pomisao je da „vodimo decu na ekskurziju“. I da, jedva čekam, ali isto toliko sam preplašena. Šta ako nešto ne bude u redu? Šta ako me deca ne prihvate? Još gore – šta ako se neko povredi? Šta ako se jako emotivno vežem za tu decu, što mi inače nije tako strano? Svi postojeći i nepostojeći strahovi izlaze na površinu i glasniji su od tišine u mojoj sobi veče pred polazak i od muzike koju slušam ujutru do mesta okupljanja. Idem u nepoznato, sa nepoznatim ljudima da dočekam nepoznatu decu i vodim ih po poznatom planu na većinom meni nepoznate aktivnosti u smislu da sam se sa žičarom susrela poslednji put pre petnaest godina. Stižem na mesto okupljanja i gasim muziku koju nisam ni čula od strahova koji se preglasno domunđavaju u mojoj glavi i onda BUM – prijatno iznenađenje!

Dok čekamo prevoz počinjemo spontano da se upoznajemo. Iskreno srdačni, komunikativni, strpljivi ljudi sa velikom željom da čuju drugu stranu, da te pitaju ko si i šta sanjaš – kasnije veliki uigran tim volontera.

U jednom tako prijatnom razgovoru sa volonterom koji je već bio deo tima prethodnih godina dobijam najkorisniji savet: „Ne brini, ne misli, samo se upusti“.

I puf, svi oni strahovi sedaju na svoja mesta, u pripravnosti, ali znatno mirniji nego pre toga. Volonteri sa kojima sam „radila“ i provodila vreme su divni ljudi, velikog srca, otvorenih misli, ljudi bez predrasuda, spremni da pomognu, spremni da prihvate novo, drugačije, strano, da rade na inkluziji istog, ljudi bez grama sujete – večita deca u duši. Takve ljude odabrao je zaposlen tim istog sklopa ličnosti i čini mi se da sam po dolasku osetila baš kao da treba da budem tu i neizmerno zahvaljivala na pruženoj prilici.

Glavni moto koje smo moje cimerke i ja spontano smislile bio je: ,,I to je u redu!”

Odnosio se na svaki strah, različitost, prepreku, sumnju, nesigurnost i suzu. Nikada na tako malo prostora nisam videla više ljudi sa toliko empatije.

Jedan strah počinje da mi se vrpolji jer stižu deca – 132 dece, 132 iščekivanja, 132 sna koja želim da čujem. Želim da im pružim najbolje od sebe, da ih naučim sve što znam i mogu da stignem. Naravno, kao i obično u životu, dešava se nešto potpuno suprotno, ja sam šest dana koordinator aktivnosti i pasivni učenik moja 132 mentora. Istina, neki me konstantno „prate“, neki me „uče“ u prolazu.

Obnavljamo bonton i opštu kulturu svakog dana gde god se sretnemo. Uče me šta je zahvalnost, šta je smeh bez razloga, šta je strah i kako se tačno trči ka njemu. Videla sam da strah ume da saplete kao recimo mene u Avantura parku, ali su mi deca objasnila da je najbitnije pokušati i ustati. Uplašila sam se da sam loš primer deci jer sam odustala  kada sam osetila da zaista ne mogu dalje (iako se naš neprevaziđeni animator trudio da mi pomogne).

Međutim opet se desilo suprotno – pošli su za mnom – DA PROBAJU, i znate šta? Oni su uspeli! A ja? Ja sam zbog njihovog uspeha bila najsrećnija osoba na svetu.

Jedan dečak mi je pokazao da je potpuno u redu da budem dobra SAMO u onome što me interesuje, a da ostale stvari pokušam da uradim. Tako je on je bio najbolji na polju nauke. Njegova drugarica iz susedne sobe mi je pokazala kako se tacno deli polovina preostale čokoladice iako stoje još dve neotvorene jer kaže: „Ovako Vam je lepši ukus“.

Kugle, što nisam bila sigurna šta je, su male napravljene planete od novina i semena raznih biljaka. Bilo mi je lepo što su mi cele ruke uprljane temperama. Nekako sam i čelo namazala pa im je to bilo smešno, ali su mi pomogli da operem.

Bila sam ponosna kada mi je devojčica zavila prst koji sam povredila na konac puštajući zmaja (jedina od sve dece!) iskoristivši znanje sa radionice Crvenog krsta. Usput da mi bude lakše, pričale smo o ozbiljnim temama pa mi je objasnila razliku između simpatije i dečka: „Znaš, simpatija je kada TAJ ne zna, a dečko kada zna“.

Moj susret sa žičarom posle petnaest godina nije krenuo najslavnije. Sela sam sa troje dece i pošli smo i ja sam se uplašila, ali u tom trenutku shvatam: „Neko te posmatra!“  Neko gleda u tebe, veruje ti, drži te čvrsto za ruku koja malo podrhtava, kaže od zime, ali znam da nije tako. Nema straha kad su tu deca  – ti si čuvar njihovog straha. Ne smeš da posustaneš kada nešto zaista možeš zbog onog ko te gleda i ide tvojim stopama. Naše putovanje na žičari posle prva tri minuta bila je gotovo najbolja stvar tog dana – pevali smo dečije pesme do vrha, a onda smo ušli u oblak gde se nalazi zamak Frozen kraljevstva (magla je bila nešto gušća tog dana), a ja sam bila sneško Olaf, a mala drhtava ruka kasnije nije želela da siđe sa žičare.

Imali smo tu čast da je ovoj „Drugarijadi“ prisustvovao osnivač Fondacije sa svojom porodicom.

To su veliki, uspešni, nesebični i ljubazni ljudi koji, ne da stoje sa obe noge na zemlji, nego bukvalno sede na jastučićima na podu pored nas. 

Meni su bili primer, pa sam bila jako srećna što su i deca primetila isto to: ,, Jao Tina, pa Novak je kao….kaoooo….MI! Čučimo zajedno! Tako to rade prave zvezde!“

Naši dani na kampu prijateljstva bili su veoma ispunjeni, uzbudljivi i dinamični. Plivanje, slikanje, vajanje, planetarijum, naučni šou, puštanje zmajeva, IT radionica, radionica Crvenog krsta, dan prirode, sportski dan – mnogo lekcija, mnogo truda, mnogo smeha mnogo energije i na kraju umor. I deca, ali i mi smo uveče jedva čekali da legnemo i napunimo bateriju za naredni dan. Kada bi deca legla, mi volonteri imali bismo po još neku tehničku obavezu. U početku mi se činilo da će mi to teško pasti zbog umora, ali slika jednog dečijeg osmeha od tog dana je kataplut pokretač – nema umora kada znaš zbog čega i za koga radiš.

Posle mnogo vremene preplavio me je davno zaboravljen osećaj mešavine umora i velike sreće – toliko sam umorna da jedva čekam da legnem i spavam, a toliko srećna da jedva čekam da ustanem i proživim još jedan veliki dan.

„Ideš da volontiraš? Jedva čekaš? Ne razumem te baš, ti od toga nemaš ništa“ – kao što rekoh često sam čula ovu rečenicu i po povratku imala pravi odgovor. Na početnoj obuci za volontere, stipendistkinje Fondacije, naše velike (po duši) volonterke, Jelena i Nevena dale su jednu kratku formulu D2 = doživi + deli! Doživela sam i želim sa svima da podelim. Duša se leči vremenom provedenim sa decom. Empatija se neguje volontiranjem. Drugarijada je oaza i lečilište osnovnih ljudski vrednosti i bila je čast doživeti to. Bila sam srećna, nasmejana, razigrana, okružena iskrenošću, bezuslovnom ljubavlju, razumevanjem, zagrljajima, bila sam korisna, naučila sam mnogo i stekla sam prijatelje. I za kraj želim da podelim sa vama razgovor koji me je posebno inspirisao:

-Hajde da se igramo na slovo na slovo – dečak iz moje grupe.

-Hajdee – svi mi u glas.

-Pogađaj ti, Tina! Na slovo D!

– Drvo?

– Ne.

– Daska?

– Ne.

– Dušek?

– Ne.

– Uh, ne znam stvarno.

PA ONO ŠTO SI NAS TI NAUČILA – DRUG.

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE