Donirajte

Da li programi na televiziji mogu negativno da utiču na decu?

by , 27. мар 2015.

Scene nasilja mogu negativno da utiču na dečije ponašanje, baš kao i poruke koje stižu preko reklama, što često niko ne kontroliše.

Koliko vremena dnevno vaša deca i vi provodite ispred TV ekrana? Prema istraživanju iz 2010. godine, mališani u Americi provode oko 4,5 sata dnevno uz male ekrane. Iako se istraživači bave ispitivanjem uticaja gledanja televizije na decu, još od kako je ova naprava izmišljena, i dalje ne možemo da budemo u potpunosti sigurni kakve efekte ima na njihovo ponašanje.

Na primer, roditelji su oduvek bili zabrinuti što njihovi mališani gledaju scene nasilja na televiziji, plašeći se da to može da ostavi negativne posledice na ponašanje dece. Tako je doktor Frederik Verthem, po profesiji psihijatar, postao poznat boreći se protiv iskazivanja nasilja u stripovima. Rezultat te borbe bilo je usvajanje “Stripovskog kodeksa” kao vrste reforme celokupne štamparske industrije. Ironično, pokušaji Verthema da se na isti način izbori i sa televizijskim nasiljem neslavno su se završili. Čak je i u to vreme televizijsko nasilje bilo nešto poput Pandorine kutije, koju se niko nije usuđivao da otvori.

watching-tv-with-sweet-teddy-bear

Da li gledanje scena nasilja na televiziji zaista utiče na dečije ponašanje?

Da li ste culi za čuveni eksperiment sa Bobo lutkom (lutkom na naduvavanje) iz 1961 koji je sproveo Albert Bandura? Albert Bandura je bio profesor psihologije na Stanfordu i pokrenuo je ceo eksperiment sa Bobo lutkom kako bi dokazao da ljudsko ponašanje proizlazi iz društvene imitacije, a ne naslednih genetskih faktora. U pomenutom eksperimentu, učestvovala su deca starosti od 37 do 69 meseci. On ih je rasporedio u tri grupe u kojoj je jedna bila izložena odraslim ljudima koji pokazuju agresivno ponašanje prema Bobo lutki; druga koja je bila izložena odraslim ljudima koji se mirno igraju sa Bobo lutkom, i treća koja je bila kontrolna grupa. Rezultati tog eksperimenta su pokazali da su deca izložena agresivnom modelu u većini slučajeva i sama pokazala agresivno ponašanje prema lutki, za razliku od djece koja su bila izložena pasivnom igranju sa lutkom.

Od te davne 1961. godine, uticaj modela ponašanja na nasilje koje deca kasnije iskazuju bila je, i ostala, kontroverzna tema, kako za istraživače, tako i za roditelje. Nazalost, iz etičkih razloga, koji podrazumevaju da istraživanja na deci nisu moralno prihvatljiva, i dalje se ne zna koji je pravi uticaj na iskazivanje nasilja zbog poruka u medijima. Bez ozbira na to, veza između gledanja televizije i nasilja i dalje je jaka, čak i kada se isključe alternativna objašnjenja.

Druga studija koja je sprovedena u cilju testiranja ovog problema je u rasponu od 17 godina pratila grupu od 707 dece. Zaključci studije su da je gledanje televizije u ranom uzrastu veoma povezano sa kasnijim agresivnim ponašanjem, čak i kada se uzmu u obzir ostali faktori koji takvom ponašanju doprinose, kao što su roditeljsko zanemarivanje mališana, nasilje u komšiluku i prihodi u porodici.

Slične studije ukazale su na vezu između gledanja seksualnih sadržaja na televiziji i kasnijeg kopiranja takvog seksualnog ponašanja. Iako istraživači ne tvrde da su sva deca koja gledaju seksualne sadržaje i nasilje na televiziji sklona da ono što su videla i ponove, potencijalni štetni uticaj gledanja televizije ne može da se zanemari.

Problem je postao još veći imajući u vidu da većina roditelja slabo kontroliše šta njihova deca gledaju na televiziji. Nacionalno istraživanje spovedeno 2010. godine, o vezi između gledanja televizije i ponašanja dece, pokazalo je da je 72% mališana izjavilo kako televiziju mogu da gledaju koliko god žele, dok je 52% njih reklo da imaju slobodu da gledaju šta god hoće na televiziji. Iako je 39% dece izjavilo da moraju da poštuju određena pravila u vezi sa gledanjem televizije, takva pravila su se primenjivala „s vremena na vreme ili ređe od toga“.

little-girl-holding-remote

Sa druge strane, istraživanje medija pokazalo je, takođe, da gledanje televizije može i pozitivno da utiče na decu. Posmatrajući ljude koji se ponašaju i ophode jedni prema drugima na pozitivan način može da utiče na to kako mališani reaguju u sličnim situacijama.

Na osnovu zabrinutosti oko snažnog uticaja koji televizijski sadržaji mogu da imaju na decu, posebno na one najmlađe, američki Kongres usvojio je Zakon o telekomunikacijama 1996. godine. Osim što je to bila najveća reforma telekomunikacionih prava u poslednjih 60 godina, ovaj zakon je uspostavio formalni sistem rangiranja za određeni uzrast kako bi omogućio gledaocima da znaju kada program ima sadržaje koji nisu prikladni za malu decu.

Kakva je situacija sa televizijskim reklamama?

happy-family-watching-TV

Iako dete, u proseku, odgleda više od 40,000 reklama godišnje, istraživanje uticaja koje televizijske reklame imaju na mališane do sada je bilo ograničeno. Prema Rodžeru Dezmondu sa Univerziteta Hartford i Rodu Karvetu sa Morgan Stejt Univerziteta u meta-analizi objavljenoj 2007. godine, reklame mogu da utiču na decu na tri različita načina:

  • Reklame koriste snažne multimedijalne tehnologije kako bi održale pažnju.
  • Mala deca nemaju još uvek razvijene kognitivne sposobnosti da prave razliku između reklama i televizijskog programa.
  • Deca često ne znaju da naprave razliku između onoga što je stvarno i onoga što im se kaže.

Svaki roditelj koji je bio u situaciji da ga dete preklinje da mu kupi najnoviju igračku vrlo dobro zna kolika je zapravo moć reklama.

Međutim nisu sve reklame osmišljene sa ciljem da prodaju određeni proizvod.

Poruke javnih servisa koje su usmerene na edukaciju javnosti ili na promenu određenog ponašanja takođe mogu da utiču na mališane, mada ne nužno na način na koji su nameravali tvorci reklama. Reklame koje se prikazuju tokom sportskih događaja često imaju sadržaje koji su, iako efektni za odrasle, neprikladni za decu.

little-girl-watching-TV-with-her-toys-on-the-floor

Čak i reklame na dečijim televizijskim kanalima kao što su Disney Channel i Cartoon Network mogu povremeno da prikazuju nasilne sadržaje. U nedavnoj studiji, objavljenoj u žurnalu „Psihologija popularne medijske kulture“, Lurdes P. Dejl i njene kolege sa Hartford Univerziteta koristili su sistem kodiranja koji su razvili, kako bi pratili pozitivne i negativne sadržaje u televizijskim reklamama koje se prikazuju na različitim kanalima. Sistem rangiranja obuhvatao je sledeće kategorije:

  • Pozitivni sadržaj –  pozitivni uzori, inspirativne izjave, pozitivne interakcije, pozitivne poruke cele reklame, napredak u istraživanjima i medicinske/zdravstvene prednosti.
  • Negativni sadržaj 
    • Nasilno ponašanje – fizički dokazi o prethodnom zlostavljanju, učestala i otvorena upotreba fizičke snage sa namerom da nasilnik povredi/zastraši nekog drugog, samog sebe, ili neku životinju, ili uništavanje imovine. Sportovi, prirodne katastrofe ili reklamiranje vojske i vojne opreme su isključeni iz ove kategorije.
    • Ponašanje koje izaziva stres – prirodne ili veštački izazvane katastrofe, neočekivane ili potencijalne nesreće, ili grafički prikazano telesno raspadanje.
    • Seksualno ponašanje – diskretna golotinja koja implicira senzualnost, dodirivanje intimnih delova tela, i verbalna ili neverbalna seksualna komunikacija.
    • Negativni uzori – pušenje, alkoholisanje maloletnika, izgovaranje psovki.
two-boys-scared-watching-TV

Studija je bazirana na 12.004 reklama, koje su prikazivane u periodu od 7 sati ujutru do 10 uveče (vikendom i radnim danima) na dvanaest kanala. Drugih 2.433 reklama koje su prikazivane na tri dečija kanala korišćene su radi poređenja. Sve reklame su pažljivo rangirali obučeni ocenjivači kako bi se isključila eventualna pristrasnost. Pored rangiranja reklama, rangiranje programa u toku kojih su se reklame prikazivale takođe je sprovedeno kako bi se uporedili pozitivni i negativni sadržaji.

Možda ne iznenađuje podatak da je MTV emitovao najviše reklama (13,2 odsto uzorka) dok ih je PBS emitovao najmanje (6,2%). Generalno, reklame koje su po oceni prikazivale pozitivni sadržaj činile su 20,2 odsto od ukupnog broja dok je negativni sadržaj zabeležen u 13,7 odsto reklama. Reklame sa ponašanjem koje uzrokuje stres činile su najčešći tip negativnog sadržaja (6,0 odsto), dok je nasilno ponašanje bilo sledeća najčešća kategorija (5,2 odsto). Većina reklama koje su se emitovale na devet opštih kanala studija ocenjene su kao neutralne.

Međutim, u poređenju sa reklamama na dečijim kanalima, istraživači su otkrili da u suštini nema razlike za učestalost prikazivanja negativnih sadržaja ili ponašanja koje uzrokuje stres i nasilje. Reklame emitovane na dečijim kanalima, takođe, su imale značajno više negativnih uzora, nego reklame na opštim kanalima. Istraživači su, osim toga, otkrili jaku vezu između rejtinga televizijskog programa i pozitivnih sadržaja tokom reklama.

adorable-family-watching-tv-in-the-living-room

Ipak, suprotno očekivanjima istraživača, reklame tokom sportskih događaja, u većini slučajeva, nisu prikazivale nasilne ili uznemiravajuće prizore. One su češće prikazivale negativne uzore.(alkoholisanje, guranje drugih ljudi, ili nevezivanje pojasa u kolima).

Generalno, neki kanali su imali daleko više prilika da prikažu neprikladne sadržaje tokom reklama, bez obzira na doba dana ili rejting program. MTV je bio kanal sa najvišim stopama svih tipova negativnih sadržaja, bez obzira na to da li se takav sadržaj emitovao tokom programa ili reklama. Takođe, neprikladan sadržaj je mogao da se prikaže u bilo koje doba dana.

Koliki uticaj neprikladni sadržaj u televizijskim reklamama ima na decu?

girl-changing-TV-channels

Imajući u vidu da su ovakve reklame osmišljene tako da utiču na ponašanje, bilo direktno ili indirektno, iznenađujuće deluje podatak da postoji malo prave kontrole nad tim šta mališani gledaju na reklamama osim rangiranja programa za određeni uzrast od strane same televizijske industrije.

Trenutni federalni propisi u SAD kontrolišu samo količinu reklamnog vremena tokom dečijih programa. Stvarni sadržaj u reklamama prati jedino organizacija poput Children’s Advertising Review Unit (CARU) u okviru Saveta biroa za bolje poslovanje, koji nema stvarnu pravnu vlast nad oglašivačima. Smernice važe samo za reklamiranje koje je direktno usmereno na decu. Međutim, mnogi oglašivači su skloni da prilagode svoje reklame na način koji bi po njihovom mišljenju mogao da privuče gledaoce. Ipak, poruke u njihovim reklamama obično su namenjene za odraslu publiku, a ne za mlađu decu, koja ih možda gledaju.

Osim što roditelji treba da obrate pažnju na to šta njihova deca gledaju na televiziji, posebno kada se radi o kanalima koji su namenjeni odraslima, kao što je MTV, Lurdes P. Dejl i njene kolege savetuju oglašivačima da pokažu veću odgovornost prilikom odlučivanja kakve reklame se puštaju u udarnim televizijskim terminima.

boy-watching-football-match-lying-on-the-floor-in-the-living-room

Stručnjaci za mentalno zdravlje, takođe, treba da upozore roditelje na potencijalne štetne uticaje, koje neprikladni sadržaji, bilo kroz program ili reklame, mogu da imaju na mlađu decu. Uprkos tome što je većina roditelja sklona da televizor koristi kao zamenu za dadilju, gledanje televizije bez nadzora može da bude još opasnije za malu decu nego što roditelji mogu da zamisle.

Da li kontrolišete koje televizijske programe vaše dete gleda? Ako je to slučaj, kako to radite? Da li gledate televiziju sa njima ili im dopuštate da je gledaju bez vašeg nadzora? Da li ste primetili da TV program i reklame utiču na njihovo ponašanje i šta preduzimate po tom pitanju? Kako im objašnjavate razliku između stvarnog sveta i onoga što čuju na televiziji?

[poll id=“11″]

Autor: Dr Romeo Vitelli

Twitter: https://twitter.com/rvitelli

Izvor: PsychologyToday

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE