Korišćenjem pedijatrijskih pregleda kao načina da se mame i tate uključe, istraživači mogu da se posvete svakom detetu bez obavezivanja roditelja da dodatno dovode i odvode svoje mališane.
Proučavajući uticaj siromaštva i stresnih situacija koje ga prate na razvoj dečjeg mozga, istraživači sada rade na tome da otkriju kako takve negativne posledice dovode do pojave bihevioralnih problema i poteškoća u učenju kod ugrožene dece.
Umesto da se bavimo ovakvim pitanjima, stručnjaci za razvoj dece sa Njujork univerziteta Adrijana Veisleder i Alan Mendelson smatraju da je preventivno delovanje ključno i rešenje vide u radu sa roditeljima iz porodica sa niskim primanjima kada svoje bebe i malu decu dovedu na pedijatrijski pregled. Prema navodima iz istraživanja objavljenim u časopisu Pedijatrija, prilikom poseta lekaru stručna lica su u saradnji sa roditeljima kod dece uspela da umanje najozbiljnije prepreke učenju kao što su hiperaktivnost i deficit pažnje.
Nakon što su odabrali majke sa novorođenim bebama koje bi učestvovale u studiji, istraživači su ih podelili u tri grupe. Jedna grupa je bila na standardnom pedijatrijskom pregledu, tokom kojeg je lekar majkama davao osnovne savete i preporuke iz oblasti roditeljstva, npr. da što više čitaju svojoj deci. Druga grupa, osim savetovanja, kući je odlazila sa knjigama, igračkama i edukativnim brošurama, dok je treća radila sa obučenim stručnjakom za razvoj dece oko 30 minuta pre ili posle svakog odlaska kod pedijatra. Specijalista je kamerom nekoliko minuta snimao svaku majku i dete kako čitaju knjige ili se zajedno igraju. Zatim bi porazgovarao sa njom o pozitivnim stvarima koje je za to vreme primenila sa svojim mališanom, i dao joj snimak da ga pogleda kod kuće.
Copyright: Evgeny Atamanenko
Sa navršene tri godine, među decom iz video interaktivne grupe koja su bila u najvećem riziku od problema u ponašanju došlo je do značajnih poboljšanja; čak 50 procenata manje mališana pokazalo je znake hiperaktivnosti u poređenju sa onima koji su bili na standardnom pedijatrijskom pregledu. Rezultati su bili pozitivni, iako ne drastično bolji, za video-grupu u celini.
Unapređivanje dečje sposobnosti koncentracije, regulacije ponašanja i saradnje sa drugim mališanima mogu da doprinesu procesu učenja najmlađih. „Ukoliko deca kontrolišu svoje ponašanje, ne reaguju burno i pažljivo prate nastavu, moći će da nauče mnogo više stvari tokom boravka u školi“, smatra stručnjak za rano obrazovanje Suzan Landri, direktor Instituta za obrazovanje dece, koja nije učestvovala u studiji. „To im pomaže da u školskim klupama postanu dobri učenici“.
Po rečima istraživača, rezultati su pokazali da mogu da se primene finansijski pristupačni oblici intervencije kako bi se obuhvatila šira populacija, uključujući porodice sa kojima je teško uspostaviti kontakt zbog angažovanosti roditelja na nekoliko poslova, ili prekida u telefonskoj komunikaciji.
Korišćenjem pedijatrijskih pregleda kao načina da se mame i tate uključe, istraživači mogu da se posvete svakom detetu bez obavezivanja roditelja da dodatno dovode i odvode svoje mališane ili logističkih zahteva. „Oslanjamo se na praksu koja već postoji između njih i dečjih dispanzera“, zaključuje Veisleder.
Copyright: michaeljung
Dok kućne posete koje pružaju ovakvu jedan na jedan edukaciju o problemima u ponašanju dece mogu da koštaju između 1.500 i 10.000 dolara po mališanu godišnje, troškovi video-programa iznose oko 200 dolara. Osim toga, program kućnih poseta je daleko intenzivniji nego video-metoda Njujork univerziteta, i obuhvata 25 do 30 poseta tokom godine, od kojih svaka traje najmanje sat vremena.
„Porodice kojima pomažemo su neke od najugroženijih u zemlji“, navodi Dejvid Vilis, direktor programa za rani razvoj dece američke federalne agencije HRSA (Health Resources and Services Administration). Kućne posete za njih predstavljaju važan vid podrške, iako se procenjuje da je njima obuhvaćeno samo 1–3 procenta roditelja i njihove dece.
Zato je video interaktivni program koji bi se istovremeno primenjivao izuzetno značajan, s obzirom na to da se fokusira na promociju pozitivnog roditeljstva i pravilan razvoj dečjeg mozga.
Landri veruje da video-intervencija može da se sprovede u gotovo svim dečjim dispanzerima uz minimalne troškove. Njen tim sa Zdravstvenog naučnog centra univerziteta Teksas u Hjustonu radi na tome da omogući kućne posete stručnjaka za razvoj dece dostupnijim, zahvaljujući modernoj tehnologiji kao što je iPad, koji roditelji dobijaju na korišćenje kako bi mogli da sarađuju sa stručnim licima na daljinu.
Ipak, rezultati ovakvih istraživanja ne odnose se samo na ugrožene porodice. Kao pedijatar, Mendelson na prvom mestu savetuje sve roditelje da ne razmišljaju o disciplinovanju i kažnjavanju dece kada se problematično ponašaju već da se više usredsrede na pozitivne stvari.
„Da li isto toliko pažnje posvećujete svom detetu i kada je dobro i poslušno?“, pita Mendelson. Roditelji se loše osećaju i sami sebi značajno otežavaju posao posle negativnih interakcija sa mališanima kada ih kritikuju i kažnjavaju, što se ujedno nepovoljno odražava i na decu.
U dečjoj je prirodi da prave nestašluke. Naša dužnost je da im pomognemo da kontrolišu svoje ponašanje i podržimo njihov proces učenja.
