Ručak na šporetu, kuća u neredu, a Vi umorni i ne znate šta prvo da počnete da radite. Još usred tog haosa, Vaše dete ima napad ljutnje jer želi da se baš u tom trenutku igrate sa njim. A Vi? Dođe Vam da izađete iz sopstvene kože i da oglasite da danas niste kod kuće i da ste negde otputovali.
Svakome od nas su poznate takve situacije – kada se zbog opterećnosti brzinom svetlosti pojave neprijatna osećanja koja nas teraju da često odreagujemo prema detetu na način kojim posle obično nismo zadovoljni. Šta raditi u takvim situacijama? Da li treba iskaliti svoju ljutnju na detetu i zatvoriti ga u sobu da se smiri? Da li zahtevati i jasno reći da ste Vi vrhovni donosilac odluka u Vašoj kući? Ili ipak dozvoliti detetu da ono samo donose odluku kako ćete reagovati takvim situacijama iako ne ume da se ponaša po Vašim kriterijumima?
Takođe šta raditi sa tom „spodobom“ zvanom osećaj krivice?
Taj osećaj je kao neki progonitelj zbog kojeg se neki i doživotno zaklinju da više sebi nikada neće dozvoliti da se nešto slično ponovi. Ali što se više zaklinjemo, češće nas život vrlo brzo demantuje, pa u sledećoj sličnoj situaciji obično ponavljamo taj isti način regovanja na neprihvatljivo ponašanje dece.
Neki roditelji se posle tih reakcija izvinjavaju deci, neki se i zaplaču sa gorkim ukusom u ustima i sa pitanjem: “Bože, da li od sebe pravim klovna i čijim život se ja to igram?”
Pošto ništa nije jednostavno, na to se dodaje i specijalni začin u obliku naših mama, tata, tetaka, svekrva, koji su gosti sa detetove strane i koji imaju razumevanje za dete. Sve te situacije onda oni dosole raznim dijagnozama – da smo prolupali i da sa nama ozbiljno nešto nije u redu.
Važno je da razumemo šta se dešava u tim situacijama u našem mozgu.
Aktivira se deo mozga u kome se procesuiraju emocije i pali sirena za stres.
Kad se sirena za stres upali, luči se hormon stresa koji blokira rad kontrolnog centra u prednjem delu mozga. Time se ograničava naša sposobnost da logično i pažljivo razmišljamo o datoj situaciji i tada najčešće ne možemo da sagledamo moguće posledice našeg delovanja. Umesto toga, postupamo po instinktu i nepromišljeno reagujemo, jer ne sagledavamo posledice.
Tada smo skloni da vičemo, udarimo, prosipamo, padamo, vređamo, i etikatiramo. U takvim situacijama se pojave i prosuđivačke misli:
“Nećeš ti meni da pametuješ, ja sam te rodila i ja ću donosite odluke. Zna se ko je glavni u ovoj kući!”
“Vidi ti ovo derište misli da je jači od mene. Nisam te ja rodila da se ti meni ponašaš na taj način!”
Šta možemo da učinimo u takvim situacijama?
Da bismo mogli da čujemo sopstvena osećanja, kao i osećanja dece u tim situacijama i da shvatimo koje potrebe stoje iza neprihvatljivog ponašanja deteta, neprijatnih osećanja i prosuđivačkih misli, treba da dozvolimo da radi naš kontrolni centar. A naš kontrolni centar može da radi samo kada je naša sirena za stres isključena. Znači, pre nego što reagujemo treba da sačekamo da se sirena za stres ugasi. Samo tako ćemo sprečiti sebe da kažemo ili uradimo nešto zbog čega ćemo se kasnije kajati.
Kada isključimo sirenu za stres, to nam omogućava da donosimo odluke koje su u skladu sa našim dugoročnim ciljevima koje imamo za naše dete.
Prosuđivačke misli pojačavaju našu ljutnju i one u stvari oblikuju naše emocije, i one nas navode na neprimerene reči i neadekvatne reakcije, koje nisu u skladu sa našim dugoročnim ciljevima i vrednostima koje želimo da razvijamo. Zato je važno da imamo pecaljku za misli i da ih jednom udicom pecamo da bi bili svesni tih misli. Kada ih upecamo, a to nije lak proces jer one se roje brzinom svetlosti, treba da prepoznamo koje naše potrebe stoje iza tih prosuđivačkih misli. To su potrebe koje ima svaki roditelj i one su potpuno legitimne, a najčešće su to potrebe za razumevanjem, uvažavanjem, zaštitom deteta i podsticanjem njihovog razvoja. Najbolju reakciju možemo planirati tek onda kada prepoznamo misli i kada otkrijemo potrebe koje stoje iza tih misli.
Verovatno mislite da je to nemoguća misija. Ali da Vas ohrabrimo – to jeste težak zadataka, ali je moguć!
Kada reagujemo samo iz onoga što mislimo, ljutnja se ponaša kao mala vatra, koja vrlo brzo preraste u veliki požar.
A kada razumemo potrebe koje stoje iza tih misli, otvaramo mogućnost da reagujemo na način kojim ćemo vaspitavati naše dete, a ne dresirati.
A verujem da vi hoćete da vaspitavate, a ne da dresirate!
Primena neke strategije samoregulacije će nam pomoći da nam se sirena za stres ugasi i da smirimo naš um i telo. Praktikujući tu strategiju, mi umirujemo naš emocionalni mozak. Posle određenog vemena osećaćemo se bolje i možemo da razmišljamo jasnije. Zato je bitno da u tim situcijama naučimo da malo “oladimo”. Jer kada “oladimo” imamo vremena da promislimo i tada se u delu mozga koji je za to zadužen, informacije srede i mi onda možemo da izaberemo konstruktivan način delovanja.
Koje su to tehnike samoregulacije?
-
Brojite do 10!
Ova tehnika nam dopušta da razmislimo umesto da nepromišljeno reagujemo u datoj situaciji. Kada primenimo ovu strategiju, iz centra mozga u kome se procesuiraju emocije šalju se informacije delu mozga koji je zadužen za racionalno razmišljanje da se umiri, a to nam omogućava da donesemo racionalnu odluku.
-
Dišite
Usmerite se na disanje. To pomaže smirivanju vašeg tela, usporava srčane otkucaje i izoštrava fokus. Koncentrisanje na disanje podstiče bolje funkcionisanje mozga.
-
Prihvatite svoj stres
Napravite svoj alat za merenje stresa i kada ste u ovoj situaciji obeležite na kom ste nivou. Prihvatanje stanja u kome ste je prvi korak da izađete konstruktivno iz opisane situacije. Tada se najčešće otvaraju alternative kako da iz te situacije izađete na konstruktivni način.
-
Prevedite “moram” u “želim”
Malo stvari se u životu mora! A šta želite? Da budete smireni i da nađete način kako da završite ovo što ste počeli, a da se pri tome osećate dobro i Vi i oni koje volite oko Vas.
-
Recite sebi nešto ohrabrujuće.
-
Napravite pauzu za sebe i skuvajte kafu ili čaj.
-
Setite se svoje omiljene pesme koja vam vraća svu potrebnu energiju.
-
Uradite nekoliko vežbi – ispravite leđa, čučnite-ustanite, i tako nekoliko puta!
-
Izađite na vazduh ili u šetnju.
-
Vrištite u jastuk, udarite ga, pa na kraju zagrlite jastuk.
Kada oluja prođe, obično u roditeljima ostaje osećaj krivice što nisu drugačije odreagovali. A mogli su, samo nisu vežbali! Zato je važno da se roditelji naoružaju strpljenjem i da polako ali sigurno pronađu sopstvenu strategiju samoregulacije ili usvoje neku sa našeg spiska koja će ih umiriti u situacijama kada se emocije ustalasaju.
Na taj način nećete moći da zaustavite talas, ali ćete naučiti da plivate kada se talasi pojave. Bolje ćete se osećati u roditeljskoj ulozi i imaćete više razloga da sebe posipate šećerom, a ne solju. Nadam se da je bolje da se ušećerite, nego da se presolite!
Smiljana Grujić je programski menadžer Fondacije Novak Äoković, a po struci je psiholog i psihoterapeut. U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama.
Smiljana vodi projekat, Podrška Ne Perfekcija koji pruža podršku roditeljima dece od 0-6 godina.
