Značaj rane interakcije za pravilan razvoj dečjeg mozga

Deca se razvijaju u okruženju socijalnih odnosa koji započinju u okviru porodice i nastavljaju se u zajednici.

Od najranijih dana mališani prirodno teže interakcijama koje se odvijaju kroz oblike ponašanja kao što su tepanje, mimika, izgovaranje reči, na šta odrasli odgovaraju izgovaranjem glasova i gestikulacijom, te se tako proces vraća i nastavlja kao u teniskom ili odbojkaškom meču, zbog čega naučnici ovakvu interakciju opisuju kao „serve and return“ (serviraj i vrati).

S obzirom na to da su ovakvi interaktivni odnosi istovremeno ključni i očekivani, njihovo odsustvo predstavlja ozbiljnu pretnju dečjem razvoju i blagostanju. Zdrava arhitektura mozga zavisi od čvrste osnove izgrađene na osnovu iskustava koje dete stiče preko svojih čula i stabilnog i brižnog odnosa sa odraslima koji reaguju na njegove signale. Tokom interakcije sa detetom roditelji podstiču rast i razvoj sinaptičke mreže. Sinapse se ojačavaju kroz ponovljena iskustva, i put kojim se one razvijaju predstavlja strukturu i način na koji dete uči. Kada se jedan od tih puteva ne upotrebljava, on se prekida, dok sinapse koje su stalno aktivne postaju trajne.

Ukoliko su odgovori odraslih prema detetu nejasni, neadekvatni ili ne postoje, arhitektura mozga koji se razvija se narušava, što može negativno da se odrazi na fizičko, mentalno i emocionalno zdravlje najmlađih. Deca urođeno nastoje da uspostave interakciju sa svojim roditeljima i starateljima. Ukoliko se takva interakcija zanemari, dečji mozak detektuje pretnju po svoj razvoj i blagostanje, zbog čega se aktiviraju sistemi bioloških odgovara na stres. Kada su takvi sistemi aktivni duži vremenski period, stres postaje toksičan, što zajedno sa početnim nedostatkom interakcije vodi do mnogostrukih i značajnih negativnih posledica. Na taj način konstantno odsustvo „serve and return“ interakcija deluje na zdrav razvoj kao „dupli udarac“: ne samo da mozak ne dobija potrebnu pozitivnu stimulaciju već je preplavljen potencijalno štetnim hormonima stresa, usled aktiviranja fizioloških odgovora na stres.

U zavisnosti od nivoa neresponzivne brige odraslih, posledice se kreću u rasponu od onih korisnih koje  stimulišu razvoj – kada je zanemarivanje blago i sporadično – do katastrofalnih po fizički, kognitivni i socijalno-emotivni razvoj dece. Naučnici su identifikovali četiri vrste neresponzivne brige u cilju rane identifikacije zanemarivanja i neophodne intervencije u takvim slučajevima: povremeno odsustvo reakcije, hronično nedovoljna stimulacija i teško zanemarivanje bilo u porodici ili institucionalnoj sredini (jasle, vrtić, škola).

Povremeno odsustvo reakcije, kada odrasli ne mogu konstantno da odgovore na potrebe deteta, iako inače neguju topao i brižan odnos sa mališanom, zapravo je konstruktivno jer pomaže detetu da uoči razliku između „sebe“ i „drugih“, što je korak ka većoj nezavisnosti i jačanju kapaciteta za rešavanje problema. Ipak, ostali oblici neresponzivne brige kratkoročno i dugoročno ugrožavaju blagostanje deteta, što vodi do problema kao što su usporeni razvoj, slabije sposobnosti izvršnih funkcija i povećan rizik od mentalnih poremećaja i kardiovaskularnih bolesti kasnije tokom života.

Posledice teškog zanemarivanja mogu da se manifestuju na različite načine. Odsustvo „serve and return“ interakcija remeti način na koji dečji mozak obrađuje i analizira informacije, zbog čega se povećava rizik od poremećaja pažnje, kao i emocionalnih, kognitivnih i bihevioralnih poremećaja. Osim toga, menja se tok bioloških odgovora na stres, zbog čega zanemarena deca često pate od anksioznosti, depresije, kardiovaskularnih bolesti i drugih hroničnih zdravstvenih smetnji kasnije u životu.

Zanemarivanje je povezano i sa značajnim rizikom od emocionalnih problema i interpersonalnih konflikata, uključujući viši nivo negativnih raspoloženja i osećanja, lošiju kontrolu impulsa i poremećaje ličnosti, kao i niži nivo entuzijazma, poverenja i samopouzdanja. Takođe, kod takve dece javljaju se i problemi u učenju i lošija postignuća u školi, uključujući deficit u izvršnim funkcijama i regulaciji pažnje, manju inteligenciju, lošije veštine čitanja i nizak procenat onih koji su završili srednju školu.

Postoji izražena potreba za ponovnom procenom raspodele resursa za sistem dečje zaštite i unutar njega, kao i za većim ulaganjima u razvijanje i implementaciju programa zasnovanih na rezultatima istraživanja, fokusiranih na karakteristične potrebe dece koja se suočavaju sa značajnim zanemarivanjem.

Koordinacija među stručnjacima iz različitih oblasti je ključna. Potrebno je da socijalni radnici budu u toku sa najnovijim naučnim otkrićima o ranom razvoju, kao i da sarađuju sa istraživačima kako bi osmislili najbolji plan za reagovanje. Zbog činjenice da zanemarivanje deteta često nastaje istovremeno kada i ostali problemi, kao što su problemi sa mentalnim zdravljem i bolesti zavisnosti roditelja, saradnja između stručnih lica i odraslih koji brinu o mališanima može da doprinese identifikaciji ugrožene dece. Takođe, četiri vrste neresponzivne brige koje su naučnici definisali mogu da se upotrebe kako bi se utvrdila ozbiljnost situacije kao i kada je potrebno i neophodno intervenisati. Tako teško zanemarivanje, bilo u porodici ili institucijama, stvara osnov za izmeštanje deteta iz takve sredine, dok hronično nedovoljna stimulacija često zahteva samo edukaciju i pružanje podrške roditeljima kako bi se izborili sa svojim problemima i bili u stanju da na adekvatan način odgovore na potrebe mališana.

Nauka o ranom razvoju govori o tome da mala deca koja su doživela značajno ograničenu uzvratnu reakciju staratelja mogu da pretrpe spektar negativnih posledica po fizičko i mentalno zdravlje koje dovode do dalekosežnijih smetnji u razvoju nego otvoreno fizičko zlostavljanje. One uključuju usporen kognitivni i fizički razvoj, umanjene izvršne funkcije i veštine samoregulacije, kao i poremećaje fizioloških odgovora na stres. Samo u Americi je zabeleženo da zanemarivanje čini 78% svih slučajeva zlostavljanja dece, daleko više od fizičkog zlostavljanja (17%), seksualnog zlostavljanja (9%) i psihičkog zlostavljanja (8%) zajedno. Uprkos ovako ubedljivim dokazima, zanemarivanju dece u javnosti se poklanja mnogo manje pažnje nego fizičkom ili seksualnom zlostavljanju, uz pristup daleko manjem broju usluga u cilju očuvanja i zaštite mentalnog zdravlja.

Negativne posledice zanemarivanja mogu da se preokrenu i umanje zahvaljujući odgovarajućim i blagovremenim intervencijama. Ipak, izmeštanje deteta iz nedovoljno responzivnog okruženja samo po sebi ne garantuje pozitivne rezultate. Terapijska intervencija i značajna podrška neophodne su u slučajevima suočavanja mališana sa ozbiljnim zanemarivanjem, kako bi se ublažili negativni efekti i olakšao oporavak.