Sportisti sa invaliditetom: kako da se osete prihvaćeno?

Danijel Sardžent razgovara sa Eli Vulfom, direktorom Projekta za sport i razvoj na Braun univerzitetu,o problemima sa kojima se suočavaju sportisti sa invaliditetom, Zimskim Paraolimpijskim igrama, i o budućnosti prilagodljivih sportova

Eli Vulf kombinuje istraživanja, politiku i praksu, kako bi doprineo unapređenju sporta, inkluzije i ljudskih prava širom sveta. Eli ne samo da je ostvareni sportista (bio je član američkog fudbalskog paraolimpijskog tima 1996. i 2004. godine), nego je proveo veći deo života radeći na povećanju svesti u vezi sa sportistima sa invaliditetom, i poboljšanju njihovog statusa.

Vulfova posvećenost ovom pitanju omogućila mu je da pruži podršku inkluziji sportista sa invaliditetom u važnim instancama kao što su Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom, Vrhovni sud i Ministarstvo za obrazovanje u SAD. Eli je trenutno direktor Inicijative za inkluziju u sportu na Institutu za ljudski-orijentisani dizajn, odnosno direktor Projekta za sport i razvoj na Braun univerzitetu. Eli je diplomirao na ovom univerzitetu i trenutno piše doktorat na nemačkom sportskom univerzitetu u Kelnu.

Pomogli ste u organizaciji i promovisanju Međunarodnog dana sporta za razvoj i mir, koji se svake godine tradicionalno obeležava 6. aprila. Kakvi su vaši utisci o učešću Novaka čokovića u toj inicijativi?

Bilo je divno videti Novaka čokovića kako preuzima ulogu lidera i pokaže kolika je moć sporta. Mislim da je svojim zalaganjem pokazao da je duboko posvećen ciljevima o kojima je govorio, veoma se angažovao po ovom pitanju i dao je značajan doprinos. Za sportiste je važno da inspirišu ostale da se uključe u sport i njegov razvoj, a Novak je upravo to učinio.

Doprineli ste i da sport bude deo Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom. Kako se pitanje invaliditeta uzdiglo na nivo politike?

Teme za Međunarodni dan sporta za razvoj i mir osmislila je Kancelarija UN zadužena za sport za razvoj i mir, a jedan od pet osnovnih principa bio je upravo invaliditet. Opšta je strategija da se pitanje invaliditeta uključi u širi sportski kontekst. Danas, kada gledate na sport kao fenomen koji se konstantno razvija i raste, vidite i invaliditet kao deo tog sistema. Predstavljanje invaliditeta na takav način bio je presudan korak napred. Važno je fokusirati se na inkluziju svih sportista sa i bez invaliditeta. Prilagodljivi sportovi nisu izdvojeni, već su deo istih takmičenja i sistema. Pojedini elementi Konvencije su pomogli da se taj efekat prenese na globalnom nivou. Ona je postavila model koji se zasniva na osnaživanju, a ne na sažaljenju.

Kako ste zadovoljni izveštavanjem medija sa ovogodišnjih Zimskih Paraolimpijskih igara u Sočiju?

Paraolimpijske igre u Londonu bile su veliki korak napred što se medijskog izveštavanja tiče, a slično je bilo i u Sočiju. Američki mediji su obezbedili preko 50 sati prenosa preko TV mreže NBC, što je predstavljalo korak u pravom smeru. To je doprinelo širenju svesti o sportistima sa invaliditetom. Ukoliko niste u prilici da se sa takvim sportistima sretnete uživo ili da ih pratite na televiziji, ostaju vam samo pretpostavke i stereotipi. Pritom, uključivanje sportista i bivših paraolimpijaca u prenose, specijalne emisije i priloge, takođe je dobar način da se dopre do većeg broja gledalaca. Daću vam jedan primer: hokej na sankama i skijanje su uvek interesantni za gledanje. NBC je čak prekinuo redovni program, kako bi uživo emitovao finale hokeja na sankama. Međutim, smatram da ima prostora za još veću i, dodao bih prefinjeniju, medijsku pokrivenost. Za velike TV stanice bi bilo dobro da imaju više izveštača na Igrama, kako bi gledaocima preneli lepe i zanimljive priče u vezi sa sportistima sa invaliditetom.

Koje inicijative ste u skorije vreme podržali kako biste širili svest o sportistima sa invaliditetom?

Postoji projekat koji je uzeo maha u poslednjih nekoliko meseci, a radi se o uključivanju svih sposobnosti sportista u pokret “Sport za sve”. “Sport za sve” je pokret koji MOK promoviše dugi niz godina, ali još uvek nije zvanično uključio sve kategorije sportista. “Sport za sve” je u prilici da obuhvati Paraolimpijske igre, Specijalnu Olimpijadu, Olimpijadu za gluve, kao i prilagodljive sportove na profesionalnom i početnom, rekreativnom nivou. “Sport za sve” treba da ostane aktuelan i da se razvija u skladu sa promenama koje se dešavaju. U programima lokalnih zajednica često se navodi kako su oni otvoreni za sve, ali oni, pre svega, moraju da dopru do dece sa invaliditetom. Cilj je da se porodicama prenese poruka o inkluziji, kako bi mladi sportisti osetili da su dobrodošli u različitim okruženjima.

Koji su izazovi u stvaranju i širenju svesti o sportistima sa invaliditetom?

Poslednjih 14 godina radio sam u nevladinom sektoru, i kao predavač, i susretao sam se sa brojnim preprekama. Iskustvo u vezi sa napretkom ženskog sporta pokazuje nam da, ako želimo rezultate, moramo da nastavimo da zagovaramo inkluziju i da govorimo o problemima koji na tom polju postoje. Jedna od najvažnijih stvari koje možemo da učinimo to je da se sportisti sa invaliditetom osete kao deo sistema, kao neko ko pripada celini. Takođe, jasno je da ceo taj pritisak za daljim napretkom može donekle da ugrozi sve što je do sada postignuto. Međutim, ukoliko različiti međunarodni sportski organi nisu obavešteni o problemima, ako ne znaju da ti problemi postoje, onda oni neće ni podržati konkretna poboljšanja koja će uticati na globalne i lokalne programe. Zato, iako izazovi postoje, neophodno je govoriti o tom pitanju, i delovati. Bilo je napretka do sada na celokupnom planu, ali je važno ne pomiriti se sa “odvojenim, ali jednakim” sistemom podele na Olimpijske i Paraolimpijske igre. Cilj je fokus na inkluziji i kako proizvesti taj ključni trenutak razumevanja problematike, i preneti poruku koja dovodi do stvaranja i širenja svesti kod što šire javnosti.

Kako vidite budućnost adaptivnih sportova?

“Bilo bi divno videti razvoj sportova kao što su košarka u invalidskim kolicima ili sedeća odbojka, u kojima sportisti sa ili bez invaliditeta mogu zajedno da učestvuju. To bi mogla da bude prilika za sve sportiste da budu deo rekreativnih, klupskih ili univerzitetskih timova. Napredak tehnologije je, takođe, važan za budućnost prilagodljivih sportova. Jedno od poteškoća jesu finansije, odnosno kako pokriti troškove, ali kako sve više ljudi koristi specijalnu opremu, to će biti lakše za sportiste sa i bez invaliditeta da učestvuju u ovakvim sportovima. Kao što deca nose štap za hokej ili lakros, sportisti sa invaliditetom bi imali svoja kolica. Cilj je da se stvori okruženje u kom će svi moći ravnopravno da se bave sportom, bez obzira da li imaju invaliditet ili ne. Fokus upravo treba da bude na brisanju granica između sportista sa i bez invaliditeta.