Šta je zapravo senzorna soba i kakva je njena primena u školama za decu sa teškoćama u razvoju?
Kada sam smišljala temu kojom ću se pozabaviti u narednom tekstu, onako iz radoznalosti pitala sam osmogodišnju sestru da li ima neku ideju. “žPiši o onoj šarenoj sobi sa različitim spravama!”, odgovorila je. Mislila je na senzornu sobu u kojoj je prilikom jedne posete školi za slepe, kratko boravila. Sećam se da je bila oduševljena i da je danima pričala o njoj.
Luka kao i njegovi drugari iz odeljenja dva puta nedeljno imaju terapiju u senzornoj sobi svoje škole, i one su izuzetno interesantne ne samo deci sa teškoćama u razvoju u čijoj se terapiji koriste, već i drugoj deci i mislim da nema deteta koje bi ova neobična prostorija ostavila ravnodušnim. Šta je zapravo senzorna soba i kakva je njena primena u školama za decu sa teškoćama u razvoju? U narednih par pasusa pokušaću da vam pružim odgovore na ova pitanja i upoznam vas sa vidom terapije koji se uspešno koristi u zemljama širom sveta, a u posledenje vreme sve više ustanova u Srbiji dobija ovakve sobe.
Najpre je potrebno reći šta je to senzorna integracija. Ona se prema dr Jean Ayres koja je pedesetih godina prošlog veka počela da se bavi poremećajem senzorne integracije i koja se smatra utemeljivačem kako teorije senzorne integracije tako i prakse, može definisati kao:
Sposobnost sređivanja čulnih utisaka u cilju njihovog smislenog korišćenja.
Senzorna integracija je zapravo organizacija senzacija primljenih putem čula koje dolaze do centralnog nervnog sistema koji treba da obezbedi njihovu obradu i omogući nam da sprovedemo neku aktivnost. Kada mozak nije u stanju da obradi informacije dobijene putem čula kaže se da postoji senzitivno integrativna disfunkcija. Ona se različito ispoljava kod svake osobe i samim tim i tretmani senzorne integracije se razlikuju i prilagođavaju se svakom korisniku ponaosob. Terapija se sprovodi se u senzornoj sobi i zasniva se na stimulaciji čula. Važno je istaći da njeno sprovođenje nije uslovljeno godinama starosti već se može primenjivati kako kod dece tako i kod odraslih. Ovaj vid terapije pogodan je za decu i odrasle sa autizmom, poremećajem koncentracije, osobe sa senzornim oštećenjima, mentalnom i nedovoljnom razvijenošću, govornim poteškoćama, smetnjama u učenju kao i one sa problemima u ponašanju.
Senzorna soba sastoji se od različitih elemenata koji potpomažu stimulaciju čula sluha, vida, dodira i mirisa. Ona predstavlja mesto gde osobe sa poremećajem senzorne integracije mogu da istraže i razviju svoje senzorne veštine, ali i relaksiraju se, oslobode stresa i napetosti. Razvoj senzornih soba počeo je 70-ih godina 20. veka u Holandiji. Prvobitno su osmišljene sa ciljem da omoguće stimulaciju čula, pruže osobama sa posebnim potrebama mir i pomognu im da bolje upoznaju svoje okruženje i stimuluse koji iz njega dolaze. Rad u senzornim sobama sprovode defektolozi koji su prošli specijalnu obuku za ovaj vid terapije, a ono što je važno jeste sam način rada pri kome se korisniku ne zadaju komande već se podstiče i ohrabruje prirodan odgovor na stimuluse iz okruženja. Terapija podseća na igru, međutim svaka aktivnost je pažljivo osmišljena i usmerena ka postizanju samoorganizacije deteta. U zavisnosti od potreba korisnika, koriste se različiti elementi, stimulišu različita čula. Svakome se pruža prilika da samostalno istraži prostor i odabere kutak koji mu najviše prija.
Kako senzorna soba izgleda? Koje elemente u njoj možemo pronaći?
Sobe imaju mekani pod i zidove, strunjače i jastuke a sve sa ciljem stvaranja sigurnog okruženja u kome se dete ne može povrediti. Stvara se bezbedna atmosfera koja detetu ili odraslom pacijentu pruža osećaj sigurnosti i daje mu mogućnost istraživanja same sobe kao i svojih sposobnosti i ograničenja. Elementi mogu biti različiti.
Tu su tube ispunjene vodom kroz koju se loptice različitih boja kreću i zajedno sa mehurićima izazivaju vizuelnu pažnju korisnika. Dodirom tube mogu se osetiti vibracije koje proizvodi, a ukoliko se prisloni na uvo mogu se čuti zvuci koji potiču od mehurića, pa možemo reći da je njihovo dejstvo višestruko. Svetlost u tubama se može menjati i preko tastera koje kontroliše sam korisnik, te se tako pruža i mogućnost interakcije. Kada je reč o vizuelnim elementima, koriste se još i različita optička vlakna koja služe za usmeravanje vizuelne pažnje, a interesantno je da se takav svetlosni snop može i savijati i obmotavati oko delova tela. Zatim tu se mogu naći i svetlosni projektori koji na zidu stvaraju interesantne projekcije, rotirajuća disko kugla koja stvara tačkastu svetlost i različite svetlosne efekte.
Pored vizuelnih, u sobi se nalaze i elementi za auditivnu stimulaciju. Posebno je interesantna vibraciona muzička fotelja prilagodljivog oblika u kojoj se nalazi zvučnik povezan sa muzičkim uređajem. Ležeći na njoj telo korisnika oseća vibracije u ritmu, sluša muziku i sve to doprinosi neobičnom senzornom iskustvu. Meni posebno interesantne su muzičke rukavice. Svaki prst predstavlja posebnu muzičku notu i dodirom bilo koje površine stvara se zvuk. Dete tako samo može stvarati različite melodije, pri čemu može da odabere klavir, gitaru, bubanj ili neki drugi muzički instrument kao i tempo i jačinu zvuka. Često se puštaju zvuci iz prirode poput šuma lišća, a u kombinaciji sa projekcijom na zidu ili pak pravim lišćem doživljaj se upotpunjava.
U mnogim senzornim sobama postoje i vodeni kreveti koji mogu korisniku mogu pružiti masažu različitih delova tela, a moguće je i emitovanje zvuka te korisnik može slušati priču, zvuke iz prirode ili smirujuću muziku. Interesantni su i balanseri koji se koriste za vežbe ravnoteže, različite ljuljaške (sa ili bez vibracije i zvučnih efekata), kao i trampoline. Moj brat Luka je oduvek voleo da se ljulja u parkićima, vozi na stolici na točkiće a od ove godine u učionici ima jednu od ljuljaški sa vibracijom koja svaki njegov dan u školi nesumnjivo čini lepšim. Tek skoro saznali smo da se ljuljaške koriste u terapiji dece sa teškoćama u razvoju i da mogu imati snažan uticaj na sposobnost mozga da obradi i koristi senzorne informacije. Ljuljaške se inače često koriste u radu sa autističnom decom i važni su za njihov sistem za ravnotežu.
Za stimulaciju čula mirisa koriste se različiti raspršivači sa eteričnim uljima kao i mekane loptice koje ispuštaju miris, ali i takozvano “žmirišljavo testo” koje budi dečiju kreativnost i pomaže im da se fokusiraju. Elementi koji se mogu naći u senzornoj sobi su brojni i raznovrsni i svaki od njih ima posebnu ulogu u terapiji senzorne integracije.
Terapija u senzornim sobama je vid terapije koji se sve češće koristi u brojnim ustanovama za decu ometenu u razvoju. Uz pomoć posebno osmišljenih elemenata, obučeni terapeuti mogu dozirati stimuluse za svako čulo u skladu sa potrebama korisnika. Treba istaći da nije reč o metodu lečenja, već metodu koji treba da stimulacijom čula omogući deci i odraslima sa poremećajem senzorne integracije da ispolje svoje uspavane potencijale i postignu emocionalni balans. Boravak u senzornoj sobi pruža deci da razviju senzorne veštine koje će im biti potrebne za kasniji život. Stimulišuća i smirujuća atmosfera stvorena u ovim posebno opremljenim prostorijama omogućava poboljšanje koordinacije, pomaže im da unaprede sposobnosti govora, deluju relaksirajuće na decu koja su stalno u pokretu, a usmeravaju pažnju neaktivne dece. Istraživanja su pokazala da je ovaj oblik terapije naročito koristan za decu sa oštećenim čulom sluha, slepe, a najveći značaj imaju u rehabilitaciji autistične dece. Sprave koje se koriste u senzornim sobama prilično su skupe, međutim na internetu se mogu pronaći i smernice i saveti kako da prostoriju u svojoj kući samostalno opremite stvarima koje nisu tako skupe, a uz pomoć kojih možete stimulisati čula svog deteta.
