Verovatno svako od vas može da se seti nekog drugara iz školskih dana kome su se rugali i nazivali ga različitim pogrdnim imenima samo zato što se na neki način razlikovao od drugih.
Verbalno nasilje je najčešći vid nasilja u školama i zastupljen je i među dečacima i devojčicama, mada devojčice češće koriste reči umesto sile kako bi povredile drugara iz klupe. Ono se odnosi na bilo koji vid upotrebe reči sa ciljem sramoćenja, ruganja ili vređanja drugog. Iako posledice verbalnog nasilja nisu vidljive poput posledica fizičkog (modrice, ogrebotine”¦). Izuzetno je važno da budemo svesni da reči ponekad mogu biti čak snažnije od udaraca i da na vreme prepoznamo kada je naše dete, drug ili učenik izložen ovom obliku nasilja u školi.
Kako vređanje i ruganje mogu uticati na decu i šta možemo učiniti kako bi se problem verbalnog nasilja u školi rešio?
Različita interesovanja, navike, drugačiji stil oblačenja, govora, boja kože samo su neki od razloga zbog kojih deca mogu biti žrtve verbalnog nasilja. Ponekada se dešava da oni koji imaju odličan uspeh i veoma su posvećeni školi bivaju izloženi ruganju i neprihvatanju vršnjaka, pa neretko donedavno odlični učenici namerno počinju da dobijaju loše ocene samo da bi bili prihvaćeni u društvu. Treba da budemo svesni da na podsmevanje i grube reči vršnjaka ne reaguju sva deca isto.
Volela bih da navedem primer dve devojčice, obe odlične učenice, uvek aktivne na časovima i veoma posvećene školi koje su vršnjaci iz odeljenja počeli da nazivaju štreberima i da negoduju i prevrću očima kad god bi se javile da odgovore na nastavnikovo pitanje. Način na koji su pojedini drugovi iz odeljenja počeli da se ponašaju prema jednoj od devojčica nije joj poljuljao samopozdanje, niti je ona na to obraćala pažnju. Uskoro, s obzirom na to da nije pridavala značaj rečima koje su joj upućivali, više nije bila interesantna i prestali su da joj se podsmevaju. Druga devojčica je međutim reagovala drugačije. Želela je da je drugovi iz odeljenja prihvate, patila je što joj se rugaju i namerno je počela da zaboravlja domaći i beži sa časova kako bi se uklopila i kako bi vršnjaci prestali da joj se podsmevaju. Najbolje bi bilo ostati ravnodušan, ali to je nekada teže nego što se čini.
Deca koja su nesigurna i imaju nisko samopoštovanje usled verbalnog nasilja mogu se još više povući u sebe i postati nepoverljiva, teško puštajući druge u svoj svet u kome nema grubih reči i podsmeha. Takva deca mogu odbijati da idu u školu i da učestvuju u aktivnostima zajedno sa vršnjacima. Reči mogu imati ogromnu moć, veću nego što bismo mogli da zamislimo. Ideje, želje i stremljenja deteta koje nema samopouzdanje, poruga ili podsmevanje mogu srušiti u trenu. Vera da može ostvariti svoje zamisli i snove slabi i takvo dete, žrtva verbalnog nasilja, biva obeshrabreno i odbija da prihvati izazove strahujući da nije sposobno da ostvari uspeh. Volela bih da istaknem da su i nastavnici ti koji pored drugova iz škole neretko svojim izjavama omalovažavaju ili obeshrabruju decu.
Sećam se primera jednog nastavnika koji se stalno šalio na račun podebljeg dečaka. Tom dečaku bilo je veoma neprijatno i te neumesne šale podstakle su ga da celo leto trenira i bavi se fizičkom aktivnošću i da se u septembru u školi pojavi znatno mršaviji, ni nalik na onog podebelog dečaka, a sve kako mu se nastavnik više ne bi podsmevao. S druge strane, izjave nastavnika poput onih da pojedini učenici imaju rupe u znanju, ništa ne razumeju, skoro da kažu da su glupi i opaske da im nije jasno kako žele da upišu određene škole i bave se onim što vole i što ih interesuje kada nemaju logiku ili savršeno poznavanje određene materije, mogu pokolebati i one sa već poljuljanim samopouzdanjem učiniti još nesigurnijim. Ne znam da li su pritom svesni da takvim opaskama mogu srušiti snove nekog deteta i srozati mu samopouzdanje.
Deca koja izgledaju drugačije, imaju višak kilograma ili na primer nose naočare, često su izložena podsmehu što vodi ka tome da se osećaju nelagodno u svojoj koži. Kada je reč o deci sa posebnim potrebama, ona su takođe neretko izložena grubim rečima i neprihvatanju vršnjaka. Moj brat je išao u razvojnu grupu redovnog vrtića i deca su njega i njegove drugare veoma lepo prihvatila, izvodila ih napolje i igrala se sa njima. Međutim, prilikom posete jednog vrtića u kome nije bilo razvojne grupe, deca su odmah počela da upiru prstom u njega i da zbijaju grube šale. Luka to tada nije mogao da razume jer je bio mali, ali šta je sa decom koja zaostaju u razvoju ili imaju neki drugi vid hendikepa koja su starija i mogu razumeti ružne reči i razumeti šta upiranje prstom znači?
Mislim da je veoma važno da učimo decu da prihvataju različitost i da se sa svojim vršnjacima koji ne čuju, ne vide, ne mogu da hodaju ili svet vide i razumeju na drugačiji način, prihvate, budu malo strpljiva i poigraju se sa njima. Verujem da su razumevanje i saosećajnost, uopšte posmatrano, izuzetno značajne stvari koje svako od nas treba da teži da probudi u svom detetu. Takođe, reč je o nezaobilaznom koraku koji moramo preduzeti na putu ka školi bez nasilja. Nije potrebno ništa drugo do da dete zamisli da je obulo cipele svog vršnjaka kome se rugaju i podsmevaju, da zakorači u njegov ili njen svet, vidi situaciju iz ugla onog kome su ružne reči upućene i pokuša da shvati kako se to dete oseća. Verujem da bi kada bi svako dete to učinilo, verbalnog nasilja u školama bilo znatno manje.
Izloženost verbalnom nasilju deca različito doživljavaju – pojedini čije je samopoštovanje nisko mogu se povući u sebe, postati depresivni, a nekada su posledice veoma ozbiljne poput samopovređivanja ili čak u nekim slučajevima, tragičnog okončanja života. Roditelji i nastavnici često nisu svesni snage koju reči mogu imati i reaguju tek kada dođe do fizičkog nasilja.
S obzirom na posledice koje omalovažavanje, ruganje, vređanje ili podsmevanje mogu izazvati, važno je da osluškujemo decu, njihova osećanja i potrebe i na vreme prepoznamo ukoliko problem postoji, ali isto tako od velikog značaja je da kao roditelji, nastavnici i deo zajednice preventivno delujemo i pokušamo da sprečimo nove slučajeve verbalnog nasilja u školi.
Kako vi smatrate da to možemo učiniti? Voleli bismo da sa nama podelite svoje mišljenje i ukoliko imate, iskustva sa ovim vidom nasilja u školi.
