Počeci i put ka utemeljenju najvećeg takmičenja sportista sa invaliditetom.
Paraolimpijske igre su najveći internacionalni sportski događaj u kome učestvuju sportisti sa različitim oblicima invaliditeta. Danas se takmiče predstavnici 160 zemalja podeljenih prema obliku invaliditeta u šest različitih kategorija. Proistekle su iz takozvanih Stoke Mandeville igara paraplegičara.
Osnivač ovih igara bio je jedan od najeminentnijih stručnjaka za oštećenja kičme Dr Ludwig Guttmann. Došavši 1944. u Stoke Mandeville bolnicu (Buckinghamshire, Engleska) susreo se sa velikim brojem pacijenata koji su u ratu zadobili povrede kičme i postali nepokretni. Najveći izazov sa kojim se suočio nije bio medicinske prirode. Zapravo, Guttmann je želeo da promeni široko uvrežen stav kako lekara tako i cele društvene zajednice, da se paralizovani pacijenti nalaze u bezizlaznoj situaciji, da budućnost koja ih čeka nije tako svetla i da njihova reintegracija u društvo nije moguća.
Smatrao je da je od suštinskog značaja da pacijentima vrati nadu i samopouzdanje kao i da im pruži program rehabilitacije koji će omogućiti da se kada se osećaju spremnim za to, napuste bolnicu i vrate u svoju zajednicu doprinoseći joj na sebi svojstven način, najbolje što mogu.
Guttmann je isticao važnost promene položaja nepokretnih pacijenata kako ne bi došlo do razvoja različitih infekcija usled ležanja u krevetu, kao i uključivanje u aktivnosti, kako fizičke tako i aktivnosti u kojima će pacijenti razvijati različite sposobnosti i veštine koje će im omogućiti zapošljavanje uprkos nepokretnosti. Ovaj nemački lekar je bio svestan značaja fizičke aktivnosti i vrlo brzo streljaštvo je postalo obavezan deo programa rehabilitacije paraplegičara u Stoke Mandeville bolnici. 28. jula 1948. godine, istog dana kada je održana Ceremonija otvaranja XIV Olimpijskih igara na stadionu Wembley, održano je i takmičenje u mačevanju u kome je učestvovalo 16 pacijenata podeljenih u 2 tima. Guttmann je time želeo da pokaže da takmičenje u sportskim disciplinama ne predstavlja privilegiju zdravih, već da se i ljudi sa invaliditetom takođe mogu takmičiti i uživati u čarima fizičke aktivnosti. Već sledeće godine održan je letnji sportski festival koji je postao poznat kao Stoke Mandeville Games i koji je okupio veći broj takmičara. Broj učesnika i sportova se iz godine u godinu uvećavao i od 1952. godine takmičenje polako dobija internacionalni karakter, učešćem ratnih veterana i pacijenata iz Holandije, Kanade, Egipta, Finske, Australije. Igre paraplegičara, nekada malo takmičenje sa svega 16 učesnika, utrle su put nastanku Paraolimpijskih igara čime je kasnija zamisao doktora Ludwiga Guttmanna da stvori takmičenje sportista sa invaliditetom koje će predstavljati pandan Olimpijskim igrama, ostvarena.
Krajem 1950-ih godina XX veka javila se ideja o održavanju Stoke Mandeville internacionalnih igara izvan Velike Britanije, a s obzirom na to da su XVII po redu Olimpijske igre trebale biti održane 1960. godine u Rimu, odlučeno je da se u istom gradu nedelju dana nakon završetka Olimpijskih igara održe i prve internacionalne igre osoba sa invaliditetom. 400 učesnika iz 21 zemlje (među kojima su i SAD, Jugoslavija, Izrael, Grčka) sa povredama kičme prisustvovalo je ovim igrama, dok su slepi i slabovidi, sportisti sa amputiranim ekstremitetima i sportisti sa cerebralnom paralizom morali sačekati 20 godina dok nisu uvedene i ove kategorije takmičara. Što se disciplina tiče, pored streljaštva uvedeni su i plivanje, stoni tenis, mačevanje, košarka, atletika, jedna vrsta bilijarske igre i petoboj. Takmičenja održano u Rimu kasnije su postala poznata kao prve Paraolimpijske igre.Iako nije prošla bez propusta, organizacija igara za paraplegičare je od velikog značaja i poruka koju je poslala hendikepiranima širom sveta je neprocenjiva o čemu svedoče i sledeće reči:
“Odluka komiteta da se Stoke Mandeville igre s vremena na vreme održe izvan Velike Britanije je došla u pravom trenutku… sve više je ljudi koji su zainteresovani za igre i koji ih prate- posebno ih ima među paraplegičarima širom sveta, koji su često depresivni.”
Specijalno izdanje Korda, posle igara održanih 1960. godine
Iako isprva nepopustljiv kada je reč o uvođenju drugih kategorija u takmičenje, 1976. doktor Guttmann dao je podršku uvođenju kategorija slepih i slabovidih i sportista sa amputacijom, dok je četiri godine kasnije i oboleli od cerebralne paralize dobili šansu da se takmiče. 1980. uvedena je i kategorija “žles autres” kojoj su pripali svi sportisti sa invaliditetom čije stanje nije odgovaralo nijednoj od prethodno navedenih grupa. Konačno, 1996. sportisti sa poteškoćama u učenju uvršteni su u poslednju, šestu kategoriju. Međutim, s obzirom na to da takmičari iz ove kategorije nisu testirani na adekvatan način pre svrstavanja u ovu kategoriju te se ispostavilo da je među pripadnicima jednog od timova bilo zdravih pojedinaca, ova kategorija je izbačena i tek na Paraolimpijskim igrama održanim 2012. godine u Londonu, nakon detaljne istrage i definisanja načina testiranja utvrđene su 3 sportske discipline u kojima je sportistima kojima je prethodno dijagnostikovan neki oblik poteškoća u učenju, dozvoljeno da se takmiče. To su plivanje, stoni tenis i atletika.
Danas, broj učesnika porastao je sa prvobitnih 400 sportista iz 21 zemlje na 4200 učesnika, predstavnika ukupno 164 zemlje. I te brojke nastavljaju da rastu. Broj sportova danas iznosi 20, a već Olimpijskim igrama 2016. godine biće uvedena još dva sporta – Para-Canoe i Para-Triathlon. Važno je istaći razliku između Paraolimpijskih igara i Specijalnih olimpijskih igara. Naime, obe su usredsređene na sportiste sa invaliditetom i organizovane su od strane neprofitnih organizacija, dok se razlike ogledaju u 1. kategorijama invaliditeta 2. kriterijumima i standardima za kvalifikaciju sportista za učešće 3. strukturi organizacija. Specijalne olimpijske igre namenjene su isključivo sportistima sa intelektualnim teškoćama i za razliku od Paraolimpijskih igara čiji takmičari prethodno moraju ispuniti različite kriterijume i određene standarde, sa visoko kvalifikovanim sudijama, u Specijalnim igrama ohrabruje se učešće onih koji žele i mogu da se takmiče u različitim sportovima.
Nekada malo takmičenje vojnika koji su u ratu zadobili povrede kičme i ostali nepokretni, zahvaljujući volji i istrajnosti lekara – prvih organizatora igara, i osoba sa invaliditetom koje su imale veru u svoje sposobnosti i želju da se takmiče i pokažu sebi i svojoj zajednici da i pored invaliditeta mogu da se bave sportom i ostvare svoje snove, danas postoji veliko internacionalno takmičenje koje okuplja sportiste sa invaliditetom čiji uspesi i postignuća motivišu i inspirišu ne samo druge sa sličnim problemima već i ljude širom sveta koji nemaju dodira sa pripadnicima ove nadasve hrabre i borbene zajednice.
Fotografije:Â http://foter.com/
