Donate Now

Odlazak u školu kao nemoguća misija

by , 8th Nov 2015

Put do obrazovanja nije nimalo lak za decu širom sveta. Kako metaforički, tako i doslovno.

Da bi mališani u Indoneziji stigli do škole, moraju svaki dan da pređu reku preko opasnog visećeg mosta. U nekim delovima Kine deca do škole putuju čak pet sati preko planine, dok u Kolumbiji koriste improvizovanu žičaru na visini od 800 metara kako bi prešla reku Rio Negro.  

Već skoro deset godina Ujedinjene nacije ulažu značajne napore da se reše ovakve i slične prepreke mališanima na putu ka znanju i obrazovanju. Za mnoge od njih, svaki odlazak do škole zapravo predstavlja igru života i smrti, budući da to podrazumeva dugačko putovanje, često neprohodnim i vrlo opasnim predelima u kojima su im životi ozbiljno ugroženi.

Prema podacima UNESCO-a, u poslednjih pet godina situacija se znatno pogoršala na ovom planu. Područja u kojima deca žive i u kojima su smeštene njihove škole često su poplavljena, a opasni putevi i sve pomenute poteškoće su jedan od najčešćih razloga zašto se roditelji odlučuju na to da decu ipak zadrže kod kuće. Rešenje je naizgled krajnje jednostavno: potrebno je izgraditi puteve i mostove, kupiti autobuse i angažovati vozače. Ipak, zbog teške finansijske situacije u kojoj se brojne zemlje nalaze, kao i zbog posledica prirodnih katastrofa, mnogobrojnoj deci odlazak u školu nažalost predstavlja gotovo nemoguću misiju.

odlazak u skolu

Slikovit je primer jednog učenika srednje škole za prirodne nauke u Bronksu koji živi u Kvinsu i prelazi jednu od najdužih ruta do škole. Od svoje 14. godine on putuje preko pet sati svakog dana kako bi seo u školsku klupu. Danas ovaj sedamnaestogodišnjak, koji trenutno pohađa 11. razred, na putu do škole mora da prepešači preko jedan i po kilometar da bi stigao do prve od dve različite linije metroa, zatim koristi još dva autobusa kako bi stigao do svog odredišta. Iz tog razloga budi se u pet sati svakog jutra. Učenik se zove Santjago. Majka mu je umrla kada je imao šest godina. Ujutro izlazi iz stana, koji deli sa ocem, tetkom, bakom, dve sestre i rođakom, malo pre šest sati pre podne. Često se dešava da se ne vrati kući pre devet uveče. Ipak, Santjago se trudi da što bolje koristi ovih pet napornih sati putovanja – uglavnom za rešavanje domaćih zadataka i čitanje obavezne lektire. 

Santjago, međutim, često ima problem sa kašnjenjem autobusa i metroa, što dodatno otežava njegov odlazak u školu. Samo prošle zime bilo je nekoliko takvih slučajeva, kada je zbog zamrznutih železničkih pruga na metrou Santjago stigao kući posle ponoći. Sam govori da mu je najviše žao što ne viđa mnogo svoju porodicu i ne stiže da sa njima porazgovara o svakodnevnim temama. Ipak, sve te prepreke nisu pokolebale Santjaga. Naprotiv, on je i dalje istrajan u želji da završi srednju školu i upiše se na fakultet kada diplomira sledeće godine.

Copyright: Concept Photo

Copyright: Concept Photo

Deca u ruralnim područjima Srbije svakodnevno pešače kilometrima do škole. Deca koja žive u zabačenim planinskim predelima i selima u Srbiji takođe imaju dosta težak put do škole. Zovu ih đacima pešacima. Iako je reforma obrazovanja bila na vrhu liste prioriteta vlade u poslednjih nekoliko godina, državi i dalje nedostaju sredstva kako bi izgradila i održavala dovoljan broj škola u neposrednoj blizini mesta stanovanja dece školskog uzrasta. Učenicima koji ne žive u gradovima škola je predaleko i zato moraju da putuju jako dugo do svojih obrazovnih ustanova. Mnogi od njih su primorani da pešače i do deset kilometara samo da bi stigli do škole, što znači da moraju da ustanu i krenu od kuće u ranim jutarnjim časovima. Posle napornog pešačenja i mnogobrojnih obaveza koje ih očekuju u školi, deca moraju da se na isti način vrate kući. Mališani tako jedva da imaju dovoljno vremena da završe domaće zadatke i naspavaju se kako bi imali snage za put do škole koji ih čeka već sledećeg dana.

Učenici koji žive u selu Zang Džaivan u provinciji Hunan na jugu Kine suočavaju se sa verovatno najopasnijom rutom do škole na svetu. Kako bi iz svog sela stigla do škole, deca moraju da koriste neobezbeđene drvene merdevine prislonjene na strmu planinsku padinu. Zbog ovakvog veoma opasnog puta, deca iz ove oblasti su primorana da žive u školi tokom većeg dela godine. Ona često provode nekoliko meseci daleko od svojih domova i retko viđaju svoje porodice. Svaki put kada treba da se vrate kući očekuje ih naporan i zastrašujuć izazov penjanja uz planinu. Onda moraju da se spuste niz merdevine na putu nazad do škole, što je podjednako opasan poduhvat.

Copyright: Mikkel Bigandt

Copyright: Mikkel Bigandt

Težak ciklus putovanja od kuće do škole i nazad koji prelaze mnogi učenici širom sveta ostavlja im malo ili nimalo vremena da uživaju u društvu svojih porodica i prijatelja. Svoje slobodno vreme utroše na prelaženje preterano dugih i često opasnih ruta. Nehumano je i poražavajuće da tako mnogo dece mora da pređe neverovatno težak put do škole kako bi stekla obrazovanje. S obzirom na to što se više pažnje posvećuje ovom globalnom problemu, ohrabruje činjenica da mnoge zemlje sve više rade na tome da škole i obrazovanje postanu lakše dostupni većem broju dece, čak i u najudaljenijim delovima sveta.

Napredak na tom planu je, međutim, spor, i uprkos značajnim pomacima nabolje ovakav cilj je daleko od ostvarenja. Potreban je zajednički i sveobuhvatni plan kako bi se obezbedilo da se edukacija svih mališana širom sveta nastavi, kao i da političari i lideri svake zemlje budu istrajni u rešavanju ovog problema.

No comments

Leave a Reply

    Leave a Reply

    Cookie Policy

    Our website uses cookies to improve your experience.

    AcceptRead More