Odlazak u školu kao nemoguća misija

Put do obrazovanja nije nimalo lak za decu širom sveta. Kako metaforički, tako i doslovno.

Da bi mališani u Indoneziji stigli do škole, moraju svaki dan da pređu reku preko opasnog visećeg mosta. U nekim delovima Kine deca do škole putuju čak pet sati preko planine, dok u Kolumbiji koriste improvizovanu žičaru na visini od 800 metara kako bi prešla reku Rio Negro.  

Već skoro deset godina Ujedinjene nacije ulažu značajne napore da se reše ovakve i slične prepreke mališanima na putu ka znanju i obrazovanju. Za mnoge od njih, svaki odlazak do škole zapravo predstavlja igru života i smrti, budući da to podrazumeva dugačko putovanje, često neprohodnim i vrlo opasnim predelima u kojima su im životi ozbiljno ugroženi.

Prema podacima UNESCO-a, u poslednjih pet godina situacija se znatno pogoršala na ovom planu. Područja u kojima deca žive i u kojima su smeštene njihove škole često su poplavljena, a opasni putevi i sve pomenute poteškoće su jedan od najčešćih razloga zašto se roditelji odlučuju na to da decu ipak zadrže kod kuće. Rešenje je naizgled krajnje jednostavno: potrebno je izgraditi puteve i mostove, kupiti autobuse i angažovati vozače. Ipak, zbog teške finansijske situacije u kojoj se brojne zemlje nalaze, kao i zbog posledica prirodnih katastrofa, mnogobrojnoj deci odlazak u školu nažalost predstavlja gotovo nemoguću misiju.

Slikovit je primer jednog učenika srednje škole za prirodne nauke u Bronksu koji živi u Kvinsu i prelazi jednu od najdužih ruta do škole. Od svoje 14. godine on putuje preko pet sati svakog dana kako bi seo u školsku klupu. Danas ovaj sedamnaestogodišnjak, koji trenutno pohađa 11. razred, na putu do škole mora da prepešači preko jedan i po kilometar da bi stigao do prve od dve različite linije metroa, zatim koristi još dva autobusa kako bi stigao do svog odredišta. Iz tog razloga budi se u pet sati svakog jutra. Učenik se zove Santjago. Majka mu je umrla kada je imao šest godina. Ujutro izlazi iz stana, koji deli sa ocem, tetkom, bakom, dve sestre i rođakom, malo pre šest sati pre podne. Često se dešava da se ne vrati kući pre devet uveče. Ipak, Santjago se trudi da što bolje koristi ovih pet napornih sati putovanja – uglavnom za rešavanje domaćih zadataka i čitanje obavezne lektire.  

Santjago, međutim, često ima problem sa kašnjenjem autobusa i metroa, što dodatno otežava njegov odlazak u školu. Samo prošle zime bilo je nekoliko takvih slučajeva, kada je zbog zamrznutih železničkih pruga na metrou Santjago stigao kući posle ponoći. Sam govori da mu je najviše žao što ne viđa mnogo svoju porodicu i ne stiže da sa njima porazgovara o svakodnevnim temama. Ipak, sve te prepreke nisu pokolebale Santjaga. Naprotiv, on je i dalje istrajan u želji da završi srednju školu i upiše se na fakultet kada diplomira sledeće godine.

Deca u ruralnim područjima Srbije svakodnevno pešače kilometrima do škole.  Deca koja žive u zabačenim planinskim predelima i selima u Srbiji takođe imaju dosta težak put do škole. Zovu ih đacima pešacima. Iako je reforma obrazovanja bila na vrhu liste prioriteta vlade u poslednjih nekoliko godina, državi i dalje nedostaju sredstva kako bi izgradila i održavala dovoljan broj škola u neposrednoj blizini mesta stanovanja dece školskog uzrasta. Učenicima koji ne žive u gradovima škola je predaleko i zato moraju da putuju jako dugo do svojih obrazovnih ustanova. Mnogi od njih su primorani da pešače i do deset kilometara samo da bi stigli do škole, što znači da moraju da ustanu i krenu od kuće u ranim jutarnjim časovima. Posle napornog pešačenja i mnogobrojnih obaveza koje ih očekuju u školi, deca moraju da se na isti način vrate kući. Mališani tako jedva da imaju dovoljno vremena da završe domaće zadatke i naspavaju se kako bi imali snage za put do škole koji ih čeka već sledećeg dana.

Učenici koji žive u selu Zang Džaivan u provinciji Hunan na jugu Kine suočavaju se sa verovatno najopasnijom rutom do škole na svetu. Kako bi iz svog sela stigla do škole, deca moraju da koriste neobezbeđene drvene merdevine prislonjene na strmu planinsku padinu. Zbog ovakvog veoma opasnog puta, deca iz ove oblasti su primorana da žive u školi tokom većeg dela godine. Ona često provode nekoliko meseci daleko od svojih domova i retko viđaju svoje porodice. Svaki put kada treba da se vrate kući očekuje ih naporan i zastrašujuć izazov penjanja uz planinu. Onda moraju da se spuste niz merdevine na putu nazad do škole, što je podjednako opasan poduhvat.

Težak ciklus putovanja od kuće do škole i nazad koji prelaze mnogi učenici širom sveta ostavlja im malo ili nimalo vremena da uživaju u društvu svojih porodica i prijatelja. Svoje slobodno vreme utroše na prelaženje preterano dugih i često opasnih ruta. Nehumano je i poražavajuće da tako mnogo dece mora da pređe neverovatno težak put do škole kako bi stekla obrazovanje. S obzirom na to što se više pažnje posvećuje ovom globalnom problemu, ohrabruje činjenica da mnoge zemlje sve više rade na tome da škole i obrazovanje postanu lakše dostupni većem broju dece, čak i u najudaljenijim delovima sveta.

Napredak na tom planu je, međutim, spor, i uprkos značajnim pomacima nabolje ovakav cilj je daleko od ostvarenja. Potreban je zajednički i sveobuhvatni plan kako bi se obezbedilo da se edukacija svih mališana širom sveta nastavi, kao i da političari i lideri svake zemlje budu istrajni u rešavanju ovog problema.