Donate Now

Međunarodni dan tolerancije

by , 16th Nov 2014

Danas je Međunarodni dan tolerancije, 16. novembar. Dan kada se ceo svet podseća na to da je potrebno uvažavati tuđe mišljenje, osećanja i uverenja.

Žičana ograda odvajala je naša dva dvorišta. Visoka oko dva metra, rđa se uhvatila skoro svuda. Mala vrata skroz dole u ćošku, pokvarena brava, ali okvir koji je bio odškrinut i svako je mogao kroz njega da prođe. Da dođe na drugu “teritoriju”. Ipak, kroz ta vrata niko nije prolazio.

Jedan teren je bio šljakast, prljav. Na njemu su dečaci uvek završavali partiju fudbala sa crnim patikama, majicama, flekavim farmerkama, pitajući se šta će roditelji reći kad dođu kući. Šljaka je bila prašnjava, svuda se lepila.

Drugi teren je bio betonski. Ne tako nov, ne tako sjajan, ali prilično dobar. Sa rukometnim golovima. Lopta je često letela levo – desno, ali nikad preko ograde.

hands-together

Prvi je bio “naš”, drugi “njihov”. Mi smo išli u osnovnu školu “Stefan Nemanja”, oni su išli u specijalnu školu “Anton Skala”. Nismo se družili, iako nas je skoro sve spajalo, jako malo toga razdvajalo. Bili smo isto godište, imali smo iste snove. Želeli smo da budemo dobri đaci, poznati fudbaleri, da uspemo u životu, da postanemo neko i nešto, da se tate, mame, braća, sestre i drugovi ponose nama.

Ipak, predrasude, stereotipi i strahovi su nadjačali sve drugo. Mališani sa posebnim potrebama su bili jedno, a mi drugo. To je bilo neko nepisano pravilo. Svi su ga poštovali. Obe strane ograde. Bilo je i začikavanja, dobacivanja, grubosti. Ne često, ali dešavalo se. Oni nam na to nikad nisu uzvratili. Samo su gledali i ćutali. Nisu razumeli zašto nikad ne igramo zajednički turnir, zašto ih ne volimo. Bile su to surove devedesete godine, tolerancija nije bila reč o kojoj se govorilo. Učitelji, roditelji i svi oko nas su se više borili da obezbede krov nad glavom, hranu, bila su teška vremena.

puppy-hugging-kitten

Danas, 20 godina kasnije, ograda i dalje postoji. Ista kao nekada. Neki plavi kabl nalazi se oko brave na onim malim vratima u ćošku. I uspomene su ostale, ali sve drugo se promenilo. Počev od nas samih. Deca u “Anton Skali” su prošle godine dobila najlepše školsko dvorište u Beogradu. Imaju najbolje košarkaško igralište. Nove koševe, savršenu podlogu od gume. Nove lopte. I imaju najlepši i najiskreniji zagrljaj. Za sve stare i sve nove drugare.

Njihova kapija je gotovo uvek otvorena, nije zarđala, ofarbana je u zeleno. Dvorište je puno drveća i cveća. Ulaz je iz ulice Petar Čajkovski. Klinci su ovde uvek raspoloženi za partiju basketa ili fudbala. Drugi mališani to znaju. Dolaze da se druže, igraju, upoznaju. Razlike više nisu važne. Važno je da se svi dobro zabavljaju, poštuju, vole, takmiče, smeju. Manje je važno zašto su dobrota, zajedništvo i drugarstvo isplivalo na površinu, bitno je da jesu.

girl-playing-in-the-field

Jedna bitka za toleranciju je dobijena. Trebalo je da prođe dosta vremena, ali siguran sam da je vredelo. Znam da je vredelo. To shvatite kada pogledate u oči ovih mališana. Oči od dece sa obe strane ograde. Sa svih ograda i terena ovog grada, ove države.

Danas je Međunarodni dan tolerancije, 16. novembar. Dan kada stereotipe, predrasude, diskriminaciju treba skloniti u fioku. Neka tamo i ostanu. Svako ima pravo na različitost. Naša prava su jednaka pravima drugih. Nije loše to zapamtiti i svakodnevno imati u vidu. Uvažavajmo tuđa mišljenja, osećanja i uverenja. Ipak, ne razlikujemo se toliko. Zar ne?

No comments

Leave a Reply

    Leave a Reply

    Cookie Policy

    Our website uses cookies to improve your experience.

    AcceptRead More