Učenje predstavlja dinamičan proces koji umnogome zavisi od okruženja i konteksta, zato što emocije određuju kako, šta, kada i zašto ljudi razmišljaju, pamte i uče.
Kakva je uloga emocija u učionici? Edukator i razvojni psiholog Meri Helen Imordino-Jang u svojoj najnovijoj knjizi „Emotions, Learning, and the Brain: Exploring the Educational Implications of Affective Neuroscience“ govori o tome na koji način emocije utiču na razumevanje gradiva učenika na času i njihov proces učenja.
Poznato je da se proces učenja svakog pojedinca razlikuje iz dana u dan. Tako su učenici nekada više nego zainteresovani i raspoloženi da nauče što više o određenoj temi, dok na nekim drugim časovima deluju odsutno i nemotivisano. Osim toga, đacima posebno teško pada boravak u školskim klupama neposredno pre i posle raspusta. Ovakva promenljiva raspoloženja utiču ne samo na tok predavanja i učenja već i na znanje koje učenici poseduju u datom trenutku. Drugim rečima, učenje predstavlja dinamičan proces koji umnogome zavisi od okruženja i konteksta, zato što emocije određuju kako, šta, kada i zašto ljudi razmišljaju, pamte i uče.
Kao nekadašnji nastavnik prirodnih nauka u srednjoj školi, Imordino-Jang zainteresovala se za ulogu emocija u učenju kada je na jednom od njenih predavanja pokrenuto osetljivo pitanje rasne pripadnosti u učionici. Koristeći naučna saznanja u diskusiji vezanoj za evolutivne osobine ljudi kao što je različita pigmentacija kože, iznenadilo ju je da se tokom časa rasna tenzija umanjila, a probudio etnički ponos među učenicima različitog rasnog i socio-ekonomskog porekla. Osim toga, primetila je da su učestvujući u diskusiji učenici počeli da se interesuju za prirodne nauke, kao da su uvideli relevatnost naučnih obrazloženja za njihov svakodnevni život.
Naučno shvatanje uticaja emocija na razmišljanje i učenje prošlo je kroz veliku transformaciju u poslednjih nekoliko godina. Revolucija u neuronauci u protekle dve decenije opovrgla je ranije tvrdnje da emocije sprečavaju učenje, otkrivajući umesto toga da su emocije i kognitivne funkcije podržane od strane nezavisnih neuronskih procesa. Neurobiološki je praktično nemoguće da ljudi pamte, kompleksno razmišljaju ili donose razumne odluke bez emocija. Mozak je metabolički veoma skupo tkivo, pa evolucija ne bi dozvolila raspiranje energije i kiseonika na razmišljanje o stvarima koje za ljude nemaju nikakav značaj ni vrednost. Jednostavnije rečeno, razmišljamo samo o nama važnim temama. Zbog toga postaje jasno zašto su učenici pomenutu lekciju doživeli tako lično i ozbiljno. Oni su otkrili da nauka može da im pomogne da razumeju pitanja rasne i etničke različitosti i identiteta sa kojima se svakodnevno susreću, na način koji je za njih relevantan.
Ovakav uvid – da duboko razmišljamo samo o stvarima do kojih nam je stalo – značajan je za obrazovanje i pedagogiju. On otvara pitanje kako, kada i zašto učenici uče sa razumevanjem ili samo mehanički ponavljaju informacije i obavljaju ono što se od njih traži. To takođe pokreće teme kako tehnologija, kultura i društveni odnosi oblikuju učenje, i kako nastavnici mogu da shvate i produktivnije iskoriste emocije učenika u učionici. Kako bi predavanje na času moglo da motiviše učenike za učenje sa razumevanjem i praktičnu primenu znanja u svakodnevnom životu, potrebno je da se pronađu načini na koje mogu da se dodatno iskoriste emocionalni aspekti učenja u obrazovanju.
Emocije poseduju dimenziju koja je relevantna za obrazovanje. Složene emocije kao što su zainteresovanost, inspiracija ili rezigniranost ne odnose se na neposrednu fizičku realnost (stvari koje nas okružuju u datom trenutku), već na ranija iskustva i razmišljanje o onome što bi potencijalno moglo da se dogodi u budućnosti, kao i na korišćenje veština kojima smo ovladali. Čak i kada se radi o školskim predmetima koji se tradicionalno smatraju racionalnim, kao što su fizika ili matematika, duboko razumevanje zavisi od uspostavljanja emocionalnih veza između koncepata. Tako je u studiji upotrebom fMRI skenera otkriveno da kada matematičari vide jednačinu koju smatraju lepo i elegantno formulisanom, oni aktiviraju istu emocionalnu regiju mozga koja je u funkciji i kada se divimo delu nekog slikara ili kada smo svedoci moralne lepote, kao što je saosećanje prema drugima. Takvi rezultati ukazuju na to da se učenje sa razumevanjem svodi na pomaganje učenicima da povežu matematičke pojmove sa svojim emocionalnim, subjektivnim i prethodnim relevantnim iskustvima.
Razumevanje uloge koju emocije imaju u procesu učenja uključuje mnogo više od identifikovanja toga kako se učenik oseća u određenoj situaciji kako bi se stvorilo okruženje za učenje koje strateški manipuliše njegovim reakcijama. Na primer, davanje slatkiša detetu kako bi bilo motivisano da dolazi na časove matematike neće izazvati radost i zainteresovanost mališana za učenje tog predmeta. Shvatanje emocija takođe se tiče načina na koje učenici i nastavnici proživljavaju svoje emocionalne reakcije i toga kako emocije pokreću njihovo razmišljanje i ponašanje, bilo svesno ili nesvesno. Emocije nisu dodatak koji se razlikuje od kognitivnih sposobnosti. Umesto toga, emocije kao što su zainteresovanost, anksioznost, ushićenost postaju deo same veštine. To je jedan od razloga zbog kojih anksioznost može toliko da oslabi uspeh učenika na testu, zbog kojih interesovanje može da izazove dugoročnu želju za proučavanjem određene teme, zbog kojih deca imaju toliko poteškoća da neke stvari uče sa razumevanjem jer se ne sećaju da su ikada takvo znanje koristila izvan učionice, i zbog kojih će davanje slatkiša detetu učiniti da ono zavoli dolazak na čas, ali ne i učenje onoga što se u učionici predaje.