Između bogatih i siromašnih u Americi vlada sve veći jaz. Dok prvi uživaju u luksuznim putovanjima, najboljoj brendiranoj odeći i nekontrolisano troše novac, sa druge strane su porodice koje jedva uspevaju da obezbede krov nad glavom, toplu odeću i punu trpezu. I jedni i drugi imaju mališane koji se približavaju uzrastu kada će se sa ostalim vršnjacima naći u učionici. Tada sledi potraga za najboljim vrtićem i školom.
Tokom tog procesa, dok se roditelji sa niskim primanjima bave upoređivanjem i procenjivanjem raznih opcija kako bi utvrdili koliko im je kvalitetno obrazovanje dostupno, oni imućniji lako izdvajaju značajna finansijska sredstva za neznatno bolje obrazovne ustanove i programe od državnih. Drugim rečima, platežna moć roditelja diktira vrstu obrazovanja koje će dete moći da dobije.
U cilju stvaranja jednakih mogućnosti za obrazovanje, vlada SAD odlučila je da ulaže u univerzalni sistem ranog obrazovanja za svu decu, nezavisno od ekonomskog statusa njihovih roditelja.
Ideja je da mališani zajedno provode vreme u igri, druženju i učenju, što donekle uliva nadu u građenje boljeg i harmoničnijeg odnosa među ljudima, koji neguje različitost. Na tome se zasniva princip „jednakosti“, po kojem svi, bez obzira na svoju finansijsku situaciju, uživaju istu vrstu podrške i pomoći od strane države, kako bi se postigao krajnji cilj – stvaranje društva obrazovanih pojedinaca.
Copyright: Billion Photos
Univerzalno rano obrazovanje u Americi – argumenti za i protiv
Američki predsednik Barak Obama 2013. godine predložio je ambiciozan nacionalni plan za opšte predškolsko vaspitanje koje bi se finansiralo novim akcizama na cigarete. Obraćajući se naciji rečima „budućnost vašeg deteta ne treba da zavisi od toga kolika vam je plata“, kao i „moramo da učinimo sve što je u našoj moći kako nijedno dete ne bi zaostajalo ni korak za ostalim vršnjacima“, cilj ovakvog predloga bio je da se rano obrazovanje obezbedi za sve mališane uzrasta od četiri godine. Na osnovu tri studije koje su sprovodene širom zemlje šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, deca koja pohađaju predškolsko imaju veće šanse da završe srednju školu, otplate stambene kredite, budu dobri roditelji, imaju ušteđevinu, i voze dva automobila nego oni koji ne idu u vrtić.
Osim toga, manja je verovatnoća da će takvi mališani jednog dana biti korisnici socijalne pomoći, patiti od bolesti zavisnosti, ići u večernje škole, odati se kriminalu i naći se iza rešetaka. Iz tog razloga, na osnovu rezultata istraživanja, svaki dolar uložen u univerzalno rano obrazovanje donosi uštedu državnoj kasi od tri do sedam dolara po glavi stanovnika.
Iako je Obamin predlog naišao na odobravanje i dobio podršku mnogih, takođe je bio na meti oštre kritike koja dovodi u pitanje takozvane dugoročne benefite univerzalnog ranog obrazovanja. Osim toga, još veća polemika vodi se oko suštinske promene pristupa obrazovanju od ravnopravnog tretmana do univerzalnosti, čime bi se dodatno opteretila ionako skromna finansijska sredstva koja vlada izdvaja za obrazovanje.
Copyright: Goran Bogicevic
Kontraargumenti ističu da dete ima pravo na pomoć od strane države ukoliko ga ekonomski uslovi ograničavaju da dobije kvalitetno obrazovanje. U slučaju dobrostojećih roditelja, koji svojim mališanima mogu da priušte sve obrazovne pogodnosti, državna sredstva je bolje preusmeriti na decu iz ekonomsko ugroženih grupa.
Državno finansiranje ranog obrazovanja mora da se zasniva na inverziji, tj. što je ekonomski status deteta veći, to je manji iznos vladinih sredstava za obrazovanje koje dobije i obrnuto. Protivnici univerzalnog obrazovanja takođe tvrde da „fer“ ne znači dati svakom detetu istu stvar, već ono što mu je potrebno.
Tri ugla obrazovanja
Obrazovanje se često predstavlja kao zlatni trougao koji čine kvalitet, raznovrsnost i ravnopravnost. Dok bi univerzalno rano obrazovanje uspešno, ili se bar tako pretpostavlja, ojačalo prva dva kraka trougla, treći bi i dalje ostao teško dostižan cilj.
Ciljnu grupu predškolskih programa koje finansira država moraju da čine „neprivilegovana“ deca odnosno mališani iz siromašnih porodica, oni kojima engleski nije maternji jezik, ili oni koji žive u ugroženim zajednicama/oblastima.
Ulaganje u besplatno obrazovanje dece po univerzalnom principu značilo bi oduzimanje sredstava za obrazovanje korisnicima kojima su prevashodno namenjena i koji na njih polažu apsolutna prava. Kako bi se učvrstio treći krak, vlada mora da upotrebi princip „afirmativne akcije“, u kojoj će sporiji sprinteri u trci dobiti vetar u leđa kako bi mogli ravnopravno da se takmiče sa onima koji imaju bolju startnu poziciju. Drugim rečima, veće mogućnosti moraju da se obezbede za one najugroženije.
Kranji zadatak modernog obrazovanja ne treba da bude dodavanje vode u okean, već navodnjavanje „pustinje“ neprivilegovanih.
