Sugata Mitra, indijski naučnik i profesor edukativne tehnologije, sproveo je niz pedagoških eksperimenata kako bi se pozabavio jednim od najvećih problema današnjeg obrazovanja – činjenicom da edukatori i škole ostaju nedostupni tamo gde su obično najpotrebniji. U prvog fazi istraživanja koje je započeo 1999. godine Mitra je učenicima u Indiji omogućio samostalan pristup internetu, da bi potom prešao na izazovnije eksperimente u Indiji, južnoj Africi i Indiji. Njegova otkrića mogla bi da utiču na metode po kojima se odvija nastava u učionicama širom sveta.

Projekat „Rupa u zidu“

Kako bi pronašao rešenje za obrazovanje dece koja žive u udaljenim, siromašnim oblastima, bez pristupa školama i edukatorima, Sugata Mitra i njegovi saradnici odlučili su se za jednostavan eksperiment, koji su sproveli u jednom siromašnom kvartu u Nju Delhiju. Na spoljnom zidu univerziteta na kome je tada radio napravili su rupu i postavili kompjuter sa internet konekcijom i interfejsom u vidu ekrana osetljivog na dodir. Zid se graničio sa nehigijenskim naseljem u kojem su ljudi živeli u izuzetno teškim uslovima. Skrivena kamera koja je snimala sve što se tokom eksperimenta dešavalo zabeležila je da su mališani, koji gotovo uopšte nisu išli u školu, znatiželjno prišli kompjuteru. Tokom procesa igranja i istraživanja nove naprave deca su ne samo naučila da koriste internet i kompjuter već su takođe podučavala ostale vršnjake stvarima i veštinama koje su savladali. Nakon ponavljanja eksperimenta u drugim ruralnim i urbanim delovima Indije, istraživači su otkrili da deca mogu mnogo toga da nauče samostalno, ako su im dostupni izvori i ako im se omogući da istražuju i bave se stvarima koje ih interesuju, kao i da stiču nova saznanja zahvaljujući razmeni informacija sa ostalim vršnjacima.

Copyright: leungchopan

Novi izazovi samostalnog učenja

Posle uspeha projekta „Rupa u zidu“, veće ambicije istraživača uspostavile su nove limite onoga što su deca mogla da nauče uz pomoć kompjutera. Osmišljen je eksperiment sa grupom dece u jednoj oblasti u Indiji gde su mališani govorili engleski sa jakim akcentom. Ideja je bila da se pomogne deci da u komunikaciji na engleskom ublaže svoj akcenat. Kako bi to sproveli u delo, istraživači su ostavili učesnike sa kompjuterom na čijem interfejsu se nalazio tekst koji su mališani trebali da izgovore. Zbog njihovog jakog akcenta, kompjuter je na monitoru prikazivao samo besmislene rečenice, ostavljajući decu da sama otkriju uzrok problema. Po povratku posle dva meseca istraživači su otkrili da se akcenat dece popravio, dok je govorno-tekstualni softver prikazivao rečenice koje su mališani izgovarali, što dokazuje njihovu sposobnost da savladaju ovakav izazov bez podrške nastavnika.

U narednom, još zahtevnijem eksperimentu, Sugata Mitra je postavio grupi od 26 učenika u Indiji kojima je tamilski jezik maternji zadatak da uz pomoć kompjutera sami izuče biotehnologiju. Niko od dece nije govorio engleski niti je ikada koristio računar, iako je sav materijal bio upravo na engleskom jeziku u vidu podataka i web prezentacija. Pre početka eksperimenta, znanje dece je testirano i procenat tačnih odgovora iznosio je 0%. U naredna dva meseca deca su imala pristup kompjuteru, pod pomenutim uslovima, prepuštena sama sebi, a zatim je ponovo provereno njihovo znanje. Na ponovljenom testu uspeh je bio 30%, što je izuzetno postignuće, uzimajući u obzir sve otežavajuće okolnosti. Nakon dodatna dva meseca, uz pedagoško ohrabrivanje, rezultat se popeo na 50%, što odgovara učinku standardno obrazovane starije dece na maternjem jeziku. Pedagoško ohrabrivanje je ostvareno pitanjima poput „Kako si to uradio?“, „To je sjajno! Možeš li to da uradiš ponovo?“, koja je deci postavljala dvadesetogodišnja devojka koja se igrala s decom i takođe nije znala ni engleski, niti izučavanu oblast.

Unapređivanje metoda i okruženja za samostalno učenje dece

Nakon više nego izuzetnih rezultata koje su eksperimenti postigli, istraživači su osmislili novi projekat u veoma udaljenom kraju Indije kako bi dodatno specijalizovali metodu sa prethodnih ogleda. Trideset dva učenika podeljeno je u manje grupe od po četvoro i svakoj je dodeljen po jedan kompjuter. Grupe su formirane slobodno, razmena učenika između grupa bila je dozvoljena, kao i njihova saradanja. Deca su zatim odgovarala na šest pitanja iz opšteg obrazovanja koristeći izvore na internetu za koje su smatrali da mogu da im pomognu pri davanju tačnih odgovora. Najboljoj grupi bilo je potrebno 20 minuta, a najgoroj 45 minuta da odgovori na zadata pitanja. S obzirom na to da je učesnicima bilo dozvoljeno da zajedno prodiskutuju o pitanjima, mogli su da se sete rešenja sa testa dva meseca po završetku eksperimenta.

Copyright: michaeljung

Budućnost Mitrinog inovativnog modela obrazovanja

Na osnovu svih pomenutih otkrića istraživači su osmislili i pokrenuli projekat „Samoorganizovano okruženje za učenje“. Reč je o učionicama sa šarenim oblačićima na zidovima i enterijerom koji je dizajniran tako da učenicima omogući rad u grupama i učenje ispred velikih kompjuterskih monitora. U slučaju da im je potrebna konsultacija ili ohrabrenje, deca mogu da pozovu u pomoć „Baku oblak“. Na ekranu im se tada javljaju penzionisani nastavnici koji volontiraju u ovom projektu i koji su jedini supervizori mališana. Dodatni eksperimenti u Italiji takođe idu u prilog dokazima da samoorganizovani sistem obrazovanja podstiče decu da uče sopstvenim tempom i koriste svoje metode, oslanjajući se na njihovu urođenu radoznalost i razmenu znanja sa vršnjacima. Mitra je upitao desetogodišnjake u jednoj italijanskog školi da prevedu pitanja sa engleskog na italijanski jezik na tabli i da na njih odgovore. U roku od 20 minuta učenici su pronašli odgovore na pitanja, koje su preveli sa stranog jezika na maternji, uključujući i ona vezana za Pitagorin život i delo. Mitra je tako došao do zaključka da je potrebno da nastavnici tokom predavanja pruže priliku svojim učenicima da usvajaju nova saznanja na način koji njima odgovara i razmenjuju informacije sa svojim vršnjacima kako bi podržali njihovo samostalno učenje u učionici.

The post Sugata Mitra – istraživanje mogućnosti dece za samoobrazovanje appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Kakva je uloga emocija u učionici? Edukator i razvojni psiholog Meri Helen Imordino-Jang u svojoj najnovijoj knjizi „Emotions, Learning, and the Brain: Exploring the Educational Implications of Affective Neuroscience“ govori o tome na koji način emocije utiču na razumevanje gradiva učenika na času i njihov proces učenja.

Poznato je da se proces učenja svakog pojedinca razlikuje iz dana u dan. Tako su učenici nekada više nego zainteresovani i raspoloženi da nauče što više o određenoj temi, dok na nekim drugim časovima deluju odsutno i nemotivisano. Osim toga, đacima posebno teško pada boravak u školskim klupama neposredno pre i posle raspusta. Ovakva promenljiva raspoloženja utiču ne samo na tok predavanja i učenja već i na znanje koje učenici poseduju u datom trenutku. Drugim rečima, učenje predstavlja dinamičan proces koji umnogome zavisi od okruženja i konteksta, zato što emocije određuju kako, šta, kada i zašto ljudi razmišljaju, pamte i uče.

Kao nekadašnji nastavnik prirodnih nauka u srednjoj školi, Imordino-Jang zainteresovala se za ulogu emocija u učenju kada je na jednom od njenih predavanja pokrenuto osetljivo pitanje rasne pripadnosti u učionici. Koristeći naučna saznanja u diskusiji vezanoj za evolutivne osobine ljudi kao što je različita pigmentacija kože, iznenadilo ju je da se tokom časa rasna tenzija umanjila, a probudio etnički ponos među učenicima različitog rasnog i socio-ekonomskog porekla. Osim toga, primetila je da su učestvujući u diskusiji učenici počeli da se interesuju za prirodne nauke, kao da su uvideli relevatnost naučnih obrazloženja za njihov svakodnevni život.

Naučno shvatanje uticaja emocija na razmišljanje i učenje prošlo je kroz veliku transformaciju u poslednjih nekoliko godina. Revolucija u neuronauci u protekle dve decenije opovrgla je ranije tvrdnje da emocije sprečavaju učenje, otkrivajući umesto toga da su emocije i kognitivne funkcije podržane od strane nezavisnih neuronskih procesa. Neurobiološki je praktično nemoguće da ljudi pamte, kompleksno razmišljaju ili donose razumne odluke bez emocija. Mozak je metabolički veoma skupo tkivo, pa evolucija ne bi dozvolila raspiranje energije i kiseonika na razmišljanje o stvarima koje za ljude nemaju nikakav značaj ni vrednost. Jednostavnije rečeno, razmišljamo samo o nama važnim temama. Zbog toga postaje jasno zašto su učenici pomenutu lekciju doživeli tako lično i ozbiljno. Oni su otkrili da nauka može da im pomogne da razumeju pitanja rasne i etničke različitosti i identiteta sa kojima se svakodnevno susreću, na način koji je za njih relevantan.

Ovakav uvid – da duboko razmišljamo samo o stvarima do kojih nam je stalo – značajan je za obrazovanje i pedagogiju. On otvara pitanje kako, kada i zašto učenici uče sa razumevanjem ili samo mehanički ponavljaju informacije i obavljaju ono što se od njih traži. To takođe pokreće teme kako tehnologija, kultura i društveni odnosi oblikuju učenje, i kako nastavnici mogu da shvate i produktivnije iskoriste emocije učenika u učionici. Kako bi predavanje na času moglo da motiviše učenike za učenje sa razumevanjem i praktičnu primenu znanja u svakodnevnom životu, potrebno je da se pronađu načini na koje mogu da se dodatno iskoriste emocionalni aspekti učenja u obrazovanju.

Copyright: Pressmaster

Emocije poseduju dimenziju koja je relevantna za obrazovanje. Složene emocije kao što su zainteresovanost, inspiracija ili rezigniranost ne odnose se na neposrednu fizičku realnost (stvari koje nas okružuju u datom trenutku), već na ranija iskustva i razmišljanje o onome što bi potencijalno moglo da se dogodi u budućnosti, kao i na korišćenje veština kojima smo ovladali. Čak i kada se radi o školskim predmetima koji se tradicionalno smatraju racionalnim, kao što su fizika ili matematika, duboko razumevanje zavisi od uspostavljanja emocionalnih veza između koncepata. Tako je u studiji upotrebom fMRI skenera otkriveno da kada matematičari vide jednačinu koju smatraju lepo i elegantno formulisanom, oni aktiviraju istu emocionalnu regiju mozga koja je u funkciji i kada se divimo delu nekog slikara ili kada smo svedoci moralne lepote, kao što je saosećanje prema drugima. Takvi rezultati ukazuju na to da se učenje sa razumevanjem svodi na pomaganje učenicima da povežu matematičke pojmove sa svojim emocionalnim, subjektivnim i prethodnim relevantnim iskustvima.

Razumevanje uloge koju emocije imaju u procesu učenja uključuje mnogo više od identifikovanja toga kako se učenik oseća u određenoj situaciji kako bi se stvorilo okruženje za učenje koje strateški manipuliše njegovim reakcijama. Na primer, davanje slatkiša detetu kako bi bilo motivisano da dolazi na časove matematike neće izazvati radost i zainteresovanost mališana za učenje tog predmeta. Shvatanje emocija takođe se tiče načina na koje učenici i nastavnici proživljavaju svoje emocionalne reakcije i toga kako emocije pokreću njihovo razmišljanje i ponašanje, bilo svesno ili nesvesno. Emocije nisu dodatak koji se razlikuje od kognitivnih sposobnosti. Umesto toga, emocije kao što su zainteresovanost, anksioznost, ushićenost postaju deo same veštine. To je jedan od razloga zbog kojih anksioznost može toliko da oslabi uspeh učenika na testu, zbog kojih interesovanje može da izazove dugoročnu želju za proučavanjem određene teme, zbog kojih deca imaju toliko poteškoća da neke stvari uče sa razumevanjem jer se ne sećaju da su ikada takvo znanje koristila izvan učionice, i zbog kojih će davanje slatkiša detetu učiniti da ono zavoli dolazak na čas, ali ne i učenje onoga što se u učionici predaje.

The post Zašto su emocije važne za učenje appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Dokazano je da tehnologija, ukoliko se pravilno koristi, pozitivno utiče na dečji razvoj i proces učenja. Njena primena edukatorima otvara vrata ka inovativnijim i kvalitetnijim obrazovnim metodama koje im omogućavaju da unaprede sticanje novih saznanja i svojim učenicima stvore okruženje za aktivno učenje. Teaching Strategies, organizacija koja razvija programe ranog obrazovanja i procene znanja koji se najviše koriste u predškolskim ustanovama u SAD, pre nekoliko meseci objavila je rezultate svog najnovijeg istraživanja, koji pokazuju da velika većina vaspitača ima pristup nekoj vrsti tehnologije u učionicama, kao i da su sigurni u svoje sposobnosti da je koriste na adekvatan način. Studija je razmatrala primenu tehnologije u predškolskom obrazovanju, anketirajući više od 800 vaspitača širom zemlje, koji su iznosili svoje stavove o tehnologiji, kao i kako i koliko često je koriste u nastavi.

Više od 100.000 edukativnih aplikacija koje su dostupne nastavnicima i preko osam milijardi dolara investiranih u obrazovnu tehnologiju prošle godine od strane škola u Americi jasan su pokazatelj kolika je zapravo njena primena u ovoj oblasti. I dok se razgovori na temu korišćenja tehnologije u obrazovne svrhe fokusiraju uglavnom na srednje škole i univerzitete, malo je poznato na koji način se ona koristi u predškolskim ustanovama kako bi se poboljšao kvalitet nastave i proces učenja mališana i olakšalo vaspitačima da izgrade bolju komunikaciju i saradnju sa decom tokom ključnog perioda njihovog razvoja.

Copyright: Syda Productions

Istraživanje koje je spoveo Teaching Strategies potvrdilo je da veliki procenat vaspitača koristi tehnološke uređaje u nastavi kao što su iPad i tableti (80%), računari (51%) i interaktivne table (45%). Čak 90% edukatora izjavilo je da imaju pristup tehnologiji u učionicama i da je efikasno primenjuju, dok je 88% njih koristi najmanje jednom nedeljno.

Prednosti korišćenja tehnologije u nastavi

Edukatori su isticali veću aktivnost dece na času, mogućnost stvaranja okruženja za individualno učenje i uvođenje dodatnih resursa u učionice kao najveće prednosti koje tehnologija može da pruži u njihovoj oblasti. Po rečima Kai-Lia Berka, dugogodišnjeg vaspitača i izvršnog direktora Teaching Strategies, „ključ za uspešno učenje i rano obrazovanje dece leži u interakciji i komunikaciji između deteta i vaspitača“. Berk takođe ističe da „primena tehnologije omogućava vaspitačima da lakše uoče i iskoriste prilike kako bi dodatno podržali razvoj i učenje svakog mališana ponaosob i unapredili svoju nastavnu praksu u cilju postizanja boljih rezultata, prilagođavajući se individualnim potrebama učenika“. Učesnici ankete navodili su da tehnologiju koriste za različite aplikacije kako bi isplanirali lekcije, vodili evidenciju o uspehu dece tokom nastave, vršili procenu njihovog znanja i komunicirali sa roditeljima o napretku njihovih mališana. Osim toga, online alatke kao što su različiti kursevi motivišu vaspitače da nastave profesionalno da se usavršavaju i dodatno razvijaju određene veštine kroz module ili vežbe koje prelaze tempom koji njima odgovara.

Copyright: jfk image

Otkrića studije ukazuju na to da integrisanje različitih vrsta digitalnih resursa za planiranje nastave i njeno svakodnevno sprovođenje u vrtićima osnažuje vaspitače da pozitivno utiču na proces učenja svakog mališana.

Veći pristup i dodatna podrška vaspitačima za korišćenje tehnoloških uređaja

Od anketiranih vaspitača, 96% njih izjavilo je da su zadovoljni načinom na koji trenutno koriste prednosti tehnologije u ranom obrazovanju dece i izrazili želju za korišćenjem dodatnih uređaja u nastavi. 92% vaspitača takođe veruje u svoje sposobnosti pravilnog korišćenja tehnologije. Ipak, istraživanje ukazuje i na potrebu da se unapredi pristup tehnologiji i tako omogući njena šira i veća primena u predškolskom obrazovanju. Prema rezultatima ankete, edukatori smatraju da je za njihovo efikasnije korišćenje tehnologije neophodan unapređen pristup internetu (35%), unapređen pristup uređajima (57%), kao i pristup visokokvalitetnim digitalnim resursima kao što su aplikacije i softveri.

The post Primena tehnologije u predškolskom obrazovanju appeared first on Novak Djokovic Foundation.

The post TED razgovori: Naučimo decu da kodiraju! appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Kada je nekadašnja šampionka u tenisu Jelena Genčić počela da trenira Novaka Đokovića, u to vreme dečaka od pet godina, koristila je neke neuobičajene metode. Novak je tako morao da uči „najmanje“ dva strana jezika. Ipak, to nisu bili jedini zadaci koje je imao van teniskog terena. Takođe je slušao klasičnu muziku i čak recitovao poeziju Puškina svom treneru. Dugo vremena sam se pitao zašto je Jelena insistirala na tim stvarima. U trenutku kada Đoković dolazi do velikog preokreta u petom setu, bio sam skeptičan da li bi Puškin mogao da bude magičan odgovor za kojim svi tragamo.

Genčićeva je tvrdila da je razlog primene takvih tehnika da Novaka učine boljom osobom kao i dobrim teniserom. U jednom intervjuu, koji je dao posle osvajanja Australian Opena ove godine, Đokovića su zamolili da otkrije tajnu svog uspeha. Pošto je gotovo nemoguće ograničiti se na samo jednu komponentu, Novak je odgovorio veoma konstruktivnim savetom. Osvrnuo se na to koliko je teško ljudima da razdvoje privatno od profesionalnog. Istakao je koliko je važno da svako od nas odredi i razreši lične probleme i nedoumice kako bismo mogli da pružimo svoje najbolje partije na svim životnim poljima.

Editorial Credit: Leonard Zhukovsky / Shutterstock.com

Iz sličnih razloga koje je navodila Genčićeva mnogi edukatori uvode učenje o duhovnim vrednostima u programe ranog obrazovanja. Iako takvo učenje možda neće povećati spremnost mališana za polazak u školu, ono doprinosi boljoj polaznoj osnovi dece na putu ka uspehu.

Šta predstavlja duhovnost?

Među istraživačima ne postoji konačan dogovor o pravljenju razlike između duhovnosti i religioznosti. Duhovnost se obično definiše kao verovanja, navike i iskustva koja oblikuju način života i razmišljanja, a koja ne moraju da budu podržana religioznim ritualima, tradicijom i doktrinom. Čovek od roditelja nasleđuje veru, ali sam čini svestan izbor praktikujući duhovnost u potrazi za odgovorima o sebi, svetu i značenju života.

Iako mnogi naučnici smatraju da je duhovnost razvojni proces, ne postoji njihovo jedinstveno mišljenje o tome kako se taj proces odvija. Neki od njih veruju da se rađamo sa duhovnim kapacitetima koji se podstiču (ili ne) kroz interakciju sa roditeljima, nastavnicima i/ili kulturom kojoj pripadamo. Drugi misle da se duhovni razvoj odvija po fazama dok usaglašamo svoja uverenja sa onim što osećamo i radimo.

Kako bi se utvrdilo da li svi ljudi na isti način razvijaju svoju duhovnost, Institut za istraživanje na čelu sa Piterom Bensonom, stručnjakom za pozitivan razvoj mladih, sarađivao je sa naučnicima širom sveta u cilju proučavanja duhovnih i religioznih verovanja i praksi mladih ljudi. Institut za istraživanje preuzeo je definiciju duhovnosti iz naučnog rada objavljenog 2003. godine u časopisu „Primenjena nauka razvoja“:

Duhovni razvoj je proces izgradnje unutrašnjih ljudskih kapaciteta za uzdizanjem iznad sebe samog, kada je „ja“ integrisano u nešto veće i sveto. To je razvojni „motor“ koji pokreće traganje za moralnim putevima, smislom života, unutrašnjim mirom, osećajem lične sreće i zadovoljstva i humanošću. Ovaj proces odvija se kako unutar tako i izvan verskih tradicija, verovanja i praksi.

Copyright: Pressmaster

Oko 7.000 mladih ljudi od 12 do 25 godina iz Australije, Kameruna, Kanade, Indije, Tajlanda, Ukrajine, Velike Britanije i SAD učestvovalo je u studiji sprovedenoj u vidu anketa, fokusnih grupa i detaljnih intervjua. Uzorak predstavlja širok spektar obrazovnih i socio-ekonomskih profila, i obuhvata pripadnike različitih veroispovesti, uključujući i one koji su se deklarisali kao ateisti.

Naučnici su kod svih učesnika studije uočili isti proces duhovnog razvoja koji prevazilazi granice kultura i religija i koji nužno ne podrazumeva praktikovanje vere. Osim toga, gotovo 64 odsto uzorka pokazao da mladi ljudi aktivno tragaju za duhovnošću, ne sledeći striktno put vere, dok je više od polovine njih izjavilo da su svoj duhovni identitet spoznali u poslednje dve godine. Svoju duhovnost razvijali su pre svega gradeći pozitivne i harmonične odnose sa ljudima iz svoje okoline i zajednice kroz ljubazno ophođenje i pomaganje, otkrivajući smisao života, pristupajući stvarima otvorenog uma i srca i usklađivanjem svojih uverenja sa delima. Otkrića studije takođe pokazuju da bi većina mladih cenila priliku da istraži svoju duhovnost u sigurnom i stabilnom okruženju, oslobođenom predrasuda.

Kako se učenje o duhovnim vrednostima može primeniti u obrazovanju dece i mladih?

Mnogi smatraju da je jedina svrha škole i obrazovanja razvoj kognitivnih sposobnosti. Ipak, pravi edukatori reći će da svaki učenik predstavlja jedinstveni sklop razmišljanja, emocija, uverenja, porodičnih i duhovnih vrednosti, kulture, socio-ekonomske sredine, kao i da svi ti faktori direktno utiču na njegov proces učenja. Ukoliko je duhovnost zaista univerzalni proces, na koji način nastavnici podstiču njen razvoj u učionicama, gde postoji jasna razdvojenost države i crkve? Možda deluje iznenađujuće, ali mnogi nastavnici verovatno to već sprovode u delo iako toga nisu ni svesni.

Copyright: Monkey Business Images

Ukoliko iskoristimo prethodno navedenu definiciju duhovnosti, onda nastavnici koji:

• pružaju svojim učenicima priliku da steknu različita znanja i iskustva upoznajući ih sa umetnošću, muzikom, prirodom kao i sa velikim ljudima i značajnim misliocima pomažu im da se povežu sa nečim većim od njih samih

• svoje đake uče socijalnim veštinama kao što su zahvalnost, saosećanje, empatija, altruizam pomažu im da razviju pozitivne odnose sa ljudima iz svog okruženja

• nastoje da povežu stvari koje predaju na času sa životom svojih učenika, kao i da upoznaju i podstaknu njihova interesovanja i pasije, pomažu im da pronađu svoj smisao i svrhu postojanja na ovom svetu

• u nastavni plan i program uvode učenje o pomaganju zajednici, pružaju priliku učenicima da daju doprinos društvu u cilju postizanja većeg dobra

Iz tog razloga verujem da programi koji neguju i podstiču duhovni razvoj ličnosti mogu da budu konstruktivan aspekt ranog obrazovanja. Učenje o duhovnim vrednostima pružiće ljudima od najranijeg detinjstva snažan moralni kompas i pomoći će im, kako je Jelena Genčić svojevremeno isticala, da „postanu bolji ljudi“.

The post Da li učenje o duhovnim vrednostima treba da postane deo ranog obrazovanja? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Manja grupa dece u vrtiću sedi oko vaspitača na tepihu i sluša ga pažljivo. Nakon što im je u slikovnici pokazao žutu boju, vaspitač deci zadaje zadatak da pronađu što više stvari te boje u učionici. Mališani se ubrzo vraćaju sa različitim žutim predmetima. Pre nego što deca izgube interesovanje za ovu aktivnost, vaspitač preusmerava njihovu pažnju na drugi kraj prostorije gde se nalazi sto, uz pitanje: „Šta je još žuto? Nacrtajte ili napravite vaše omiljene predmete koji su žute boje“.

Nastavne metode u školama i vrtićima značajno su se promenile. Sve više edukatora koristi prethodno ilustrovani pristup, koji je orijentisan na decu, za razliku od tradicionalnih metoda podučavanja, gde nastavnik ima glavnu ulogu. Osnovna ideja ovakvog pristupa je da se postavljanjem pravih pitanja, pametnim navođenjem i davanjem učenicima vremena da razmisle pre nego što daju odgovor poveća njihova zainteresovanost za materijal koji se obrađuje na času. Osim toga, deca se podstiču da svoje znanje podignu na viši nivo.

Blumova taksonomija obrazovnih ciljeva

Školski psiholog Bendžamin Blum prvi je istraživač koji je pokušao da ustanovi hijerarhiju koja objašnjava faze učenja od najelementarnijih do najkomleksnijih, tvrdeći da deca mogu da unaprede svoje veštine učenja kada imaju zadatak da odgovore na pitanja nastavnika koja zahtevaju kritičko razmišljanje. Tako je 1956. razvio taksonomiju obrazovnih ciljeva, koja bi vaspitačima i nastavnicima omogućila da organizuju i testiraju svoje nastavne ciljeve pomoću šest različitih nivoa učenja i kognitivnih procesa: znanje, razumevanje, primena, analiza, sinteza i evaluacija. Deca počinju da funkcionišu na „konkretnom“ nivou znanja, koje se može definisati kao sposobnost prisećanja ili pamćenja činjenica, a da se one nužno i ne razumeju. Potom sledi faza razumevanja kao sposobnost shvatanja i tumačenja naučenih činjenica. Na sledećem nivou mališani su u stanju da „primenjuju“ ono što su naučili u novim i konkretnim situacijama. Nakon toga deca mogu da „analiziraju“ ono što znaju, odnosno da raščlane informacije na sastavne elemente, npr. ispitivanjem međuodnosa i ideja. U najvišim fazama – „sintezi“ i „evaluaciji“, Blum smatra da su deca u stanju da formulišu rešenje i grade nove strukture od postojećih znanja i veština, kao i da prosuđuju o vrednostima nekog materijala u odnosu na datu svrhu.

Copyright: spass

Prema Blumovoj hijerarhiji, svaki nivo zavisi od sposobnosti učenika da izvrši prethodni nivo ili prethodne nivoe (faze). Na primer, učeniku koji primenjuje znanje (faza 3) neophodno je da raspolaže određenim informacijama (faza 1) i u isto vreme razume te informacije (faza 2). Blum je smatrao da je učenje proces i da je uloga nastavnika da pokuša da podstakne proces razmišljanja učenika i približi ga, što je moguće više, nivoima sinteze i evaluacije. Nastavnici koji žele da unaprede svoje testove ili diskusiju na času otkriće da će sastavljanje njih prema Blumovom modelu učiniti njihov zadatak mnogo jednostavnijim. Takođe će garantovati grupu pitanja na svim kognitivnim nivoima i navesti učenike da koriste neophodno kritičko razmišljanje.

Primena revidirane Blumove taksonomije u nastavi

Tokom 1990-ih Blumovi sledbenici Anderson i Krejtvol izvršili su reviziju njegove taksonomije kako bi je prilagodili i učinili relevantnom za učenike i nastavnike 21. veka. Prema ovoj reviziji, sinteza – shvaćena kao kreiranje novog, rangirana je iznad evaluacije – kao sposobnosti upoređivanja različitih rešenja s obzirom na dati set kriterijuma.

Koncept taksonomije je da sa svakim narednim nivoom učenja pitanja gradacijski postaju sve teža. Na taj način pitanja višeg reda zahtevaju dublje razmišljanje i omogućavaju deci da prošire svoje znanje i perspektivu o raznim stvarima i temama, kao i da unaprede svoje misaone procese.

Copyright: Oksana Kuzmina

Zahvaljujući Blumovoj taksonomiji, roditelji i vaspitači mogu lako da prate napredak koji su postigli predškolci. Potrebno je samo da se usredsrede na sposobnost mališana da odgovore na pitanje narednog nivoa učenja. Prema Nacionalnoj asocijaciji za obrazovanje dece ranog uzrasta, deca uzrasta od tri godine su konkretni mislioci. To znači da su njihov govor i razmišljanje linearni i fokusirani na ono što se fizički nalazi pred njima. Starija deca, sa druge strane, imaju sposobnost da se pomere na hijerarhijskoj lestvici do faza koje omogućavaju apstraktne načine razmišljanja. Mnogi mališani sa četiri godine učestvuju u igri uloga i aktivnostima koje razvijaju maštu. Tako drveni štap koji su pronašli napolju postaje viljuška ili kašika. Na taj način predškolci bi mogli da odgovaraju na komplikovanija pitanja nego mlađa deca.

Prilikom primene tehnike postavljanja pitanja koja prati Blumovu taksonomiju u predškolskim ustanovama, primećeno je da su neki trogodišnjaci i većina mališana sa četiri godine u stanju da prate apstraktne koncepte razmišljanja uključujući analiziranje, evaluaciju i stvaranje. NAEYC navodi da roditelje i vaspitače ne treba da brine ukoliko sva deca ne mogu da odgovore na zahtevnija pitanja. Mališani se razvijaju različitim tempom i zato je nekima možda potrebno više vremena da razviju apstraktnije nivoe razmišljanja.

Postavljanje pitanja deci van učionice

Roditelji kod kuće takođe mogu da podstaknu razvoj veština razmišljanja i učenja kod svoje dece na isti način kao što to čine njihovi vaspitači i nastavnici. U tom smislu, dobra polazna osnova je da roditelji prate i vode evidenciju o tome koliko često su njihovi mališani u prilici da odgovaraju na različita pitanja, kao i da li im se postavlja prava kombinacija pitanja u pogledu zastupljenih nivoa razmišljanja. Osim toga, važno je da deca imaju dovoljno potrebnih informacija kako bi mogla na njih da odgovore. Korisno je da se mališanima posle čitanja određene priče postave osnovna pitanja kao što su: Ko? Gde? Kada? Kako? Takva pitanja mogu da se ispišu na karticama i zalepe na stranice knjige, koja će deci služiti kao podsetnik. Osim toga, deca mogu da se ohrabre da odgovaraju na teža pitanja kako bi ostvarila napredak. Ipak, nikako ne budite obeshrabreni ukoliko deca nisu u stanju da tačno odgovore na komplikovanija pitanja. Njihovi odgovori i dalje mogu da vas iznenade.

The post Blumova taksonomija: Koja pitanja podstiču razmišljanje kod dece? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

The post Ted razgovori: Divan način da učimo decu o kompjuterima appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Porast kriminalnih aktivnosti kao što su ubistva, pljačke, iznude, razbojništvo ili nasilno ponašanje jedan je od najvećih problema sa kojim se savremeno društvo suočava. Kao reakcija na takvo stanje, vlade zemalja širom sveta rade na obezbeđivanju dodatnih resursa i finansijskih sredstava namenjenih za sprovođenje korektivnih mera i izgradnju institucija koje imaju za cilj suzbijanje kriminala i njegovih posledica. Sa druge strane, primetno je da se sve manje investira u obrazovanje, a posebno u rano obrazovanje i razvoj dece. Skromnija izdvajanja iz budžeta pre svega pogađaju obrazovne ustanove, zbog preovladavajućeg društvenog stava da su bezbednost i zaštita dece i odraslih jedan od najvažnijih prioriteta. Ipak, mnogi kreatori politika zanemaruju činjenicu da će veće ulaganje u programe ranog obrazovanja i obrazovanja generalno doprineti ne samo smanjenju stope kriminala u budućnosti i uštedi novca već i dobrobiti i blagostanju društva u celini.

Kvalitetno obrazovanje u borbi protiv kriminala

U proteklom periodu sprovedena je serija istraživanja kako bi se utvrdilo da li obrazovanje zaista smanjuje rizik da deca tokom odrastanja počine kriminalna dela. Jedna od studija pratila je mališane starosti od 3 i 4 godine koji su do punoletstva pohađali neki obrazovni program. Otkriveno je da su oni koji nisu učestvovali u predškolskom programu i koji su tako propustili priliku za rani razvoj imali 70% veće šanse da budu privedeni za počinjeno krivično delo do svoje 18. godine. To pokazuje da su rano obrazovanje i razvoj ključni za mentalno zdravlje i pravilan razvoj dece, kao i da doprinose sprečavanju mališana da se otisnu u svet delinkvencije i kriminala u kasnijim uzrastima.

Copyright: Rawpixel.com

Tokom prve tri godine života deca razvijaju kognitivne sposobnosti i obrasce ponašanja, od kojih mnogi čine osnovu njihove buduće ličnosti. Pre svega, mališani uče veštine rešavanja problema i konfrontacije. Zato je u tom periodu njihovog života važno da borave u bezbednom okruženju za učenje koje doprinosi da razviju sigurne po druge i nenasilne metode suprotstavljanja. Ukoliko dete ima poteškoće da sarađuje i burno reaguje, a pohađa predškolski program, biće okruženo vaspitačima koji mu pomažu da kanališe svoje frustracije i negativnu energiju u produktivne aktivnosti koje će ga naučiti kako da kontroliše svoj bes i nezadovoljstvo.

Uz odgovarajući pristup vaspitača i kvalitetno rano obrazovanje gradi se osnova za intelektualni i emotivni razvoj najmlađih sve do odraslog doba. Ukoliko dete, sa druge strane, raste u nasilnom i zlostavljajućem okruženju, i nema pristup nekom obliku edukativne podrške, njegove šanse da postane maloletni delinkvent i potencijalni kriminalac znatno su veće.

Suočavanje sa problemom kriminaliteta

Kada je reč o prevenciji kriminala, prvu liniju odbrane u većini slučajeva čine reaktivne mere protiv kriminala ili serije kriminalnih dela. Tako bi usled sve veće zastupljenosti bolesti zavisnosti u mnogim sredinama prvobitan odgovor za rešavanje tog problema bila primena oštrih kazni i sankcija kako bi se obeshrabrila zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Ukoliko se ovakva metoda ne pokaže dovoljno efikasnom, sledeći korak je pronalaženje načina da se ograniči pristup takvim supstancama, što je još jedna preventivna mera koja se fokusira na sprečavanje aktivnosti umesto na motiv koji do nje dovodi.

Copyright: SpeedKingz

Nasuprot tome, uključivanjem većeg broja dece u rano obrazovanje i skretanjem pažnje na mere ranog razvoja mališani će potencijalno biti manje motivisani i skloni da počine kriminalna dela kako odrastaju. Fokus na obrazovanju pomaže da se obezbedi trajnije rešenje za problem sa kriminalom, s obzirom na to da se mentalitet potencijalnih počinilaca kriminalnih radnji potpuno menja pod uticajem obrazovanja i vaspitanja.

Značaj podsticajnog porodičnog okruženja i pozitivnih uzora

Kao jedan od razloga za porast kriminala među onima koji bi trebalo da budu deca a ne počinioci krivičnih dela navodi se porodično okruženje na rubu egzistencije, u kojem najmlađi ostaju bez moralnog kompasa i neophodne pažnje i podrške. Roditelji su zbog borbe za puko preživljavanje okrenuti poslu, a deca prepuštena ulici i društvu vršnjaka, koji na njih imaju veći uticaj od porodice. Usled odrastanja u okruženju materijalne oskudice i narušenih moralnih vrednosti, sve više mladih kreće putem kriminala. U prevenciji maloletničke delinkvencije važno mesto imaju obrazovne ustanove, čija se uloga pored vaspitanja i obrazovanja dece ogleda u prepoznavanju ranih znakova kriminalnog ponašanja i odgovarajućem reagovanju na njih. Osim toga, one pružaju izuzetnu pomoć roditeljima, koji bi ličnim pozitivnim primerom, održavanjem dobrih odnosa i komunikacije sa svojom decom, kao i kroz uključenost u njihove školske i vanškolske aktivnosti stvorili adekvatno porodično okruženje u kojem najmlađi mogu da rastu i razvijaju se na najbolji način.

Copyright: VGstockstudio

Obezbeđivanjem visokokvalitetnih obrazovnih programa tokom ranog razvoja (predškolsko do osnovne škole) pa sve do završetka srednje škole deca se motivišu da nastave da se školuju i budu spremnija za izazove koji ih očekuju na radnom mestu. Umesto pooštravanja zakona kako bi se ljudi sprečili da počine krivično delo, stvaranjem mogućnosti za obrazovanje i potrebnu obuku oni mogu da se ohrabre da postanu produktivni članovi društva.

Obrazovanje je uvek bilo i uvek će biti najefikasniji način za rešavanje ozbiljnih problema. Ono se suprotstavlja neznanju i pomaže u stvaranju društva bez predrasude, koje prihvata i poštuje svakog pojedinca. Sticanje novih znanja i veština kroz proces obrazovanja najbolja su garancija da će deca izrasti u prave ljude sa pravilnim vrednosnim sistemom, koji mogu značajno da doprinesu unapređenju društva u kome žive umesto da se nađu sa druge strane zakona.

The post Značaj obrazovanja kao preventivne mere za suzbijanje kriminala appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Ipak, kada je o reč o primeni moderne tehnologije u obrazovanju, vaspitači i nastavnici imaju važnu ulogu da pronađu pravi balans kako bi sa jedne strane omogućili mališanima da nauče i razviju veštine koje su im potrebne za snalaženje u digitalnom svetu, ali i da nastave da istražuju i koriste svoju maštu kao što su to činile ranije generacije. Predstavljamo vam nekoliko tehnoloških trendova koje ledukatori širom Amerike primenjuju u vrtićima i školama:

Virtualna komukacija

Copyright: Andrey_Popov

Zahvaljujući video chat programima kao što su Skype i Google Hangouts obrazovanje najmlađih poprimilo je novi, savremeniji oblik. Deca u predškolskim ustanovama i školama širom sveta koriste takve programe kako bi se povezali jedni sa drugima, razmenili informacije, knjige i ostale materijale, i upoznali se sa svojim vršnjacima koji žive u drugim zemljama. Iako Skype i Google Hangouts nisu pravljeni specijalno za obrazovanje, postoje i druge alatke, kao što je ePals Global Community, koje su osmišljene baš u tu svrhu.

Video chat i virtualna komunikacija takođe unapređuju i obrazovanje dece sa posebnim potrebama uvođenjem virtualnih učionica koje omogućavaju nastavnicima da značajno pomognu mališanima u procesu učenja kroz individualan pristup i interakciju „licem u lice”.

Online knjige

Copyright: Mladen Davidovic

Ograničen izbor literature za decu više ne predstavlja prepreku za pružanje kvalitetnog obrazovanja, s obzirom na to da je danas mnoštvo knjiga u elektronskoj formi dostupno na internetu. E-knjige ne zauzimaju prostor, zahvaljujući pristupu preko digitalnih uređaja, i donose značajne uštede u školskom budžetu zbog niže cene u odnosu na svoje tradicionalne verzije. Disney Story Central u ponudi ima na desetine odličnih elektronskih knjiga za decu koje su samo na jedan klik udaljene od vaspitača i nastavnika.

Uključivanje roditelja u proces obrazovanja dece

Copyright: Syda Productions

Iako su mnogi roditelji na radnom mestu dok su njihova deca u vrtiću i školi, nove tehnologije omogućavaju edukatorima da uključe mame i tate u obrazovanje svojih mališana. Aplikacije kao što su Class Dojo pružaju vaspitačima i nastavnicima mogućnost da brzo i lako stupe u kontakt sa roditeljima, aplouduju fotografije i videomaterijale sa nastave, ili im pošalju izveštaje sa ažuriranim informacijama. Oni takođe mogu da koriste Class Dojo kako bi pratili ponašanje dece tokom dana i informisali o tome roditelje koji su na poslu. Preko aplikacije moguće je nagraditi mališane koji su dobri i slušaju kada se uče nove stvari dodeljivanjem bodova, a zatim podeliti to sa roditeljima koji će pohvaliti i dodatno ohrabriti takvo ponašanje kod kuće. Dobra vest je da će Class Dojo za vaspitače i nastavnike ostati besplatan.

Podsticanje dečje mašte

Copyright: Sunny studio

Iako su mnogi ubeđeni da tehnologija negativno utiče na sposobnost mališana da izraze svoju kreativnost i maštu, neke alatke zapravo podstiču decu da ovakve veštine praktično primenjuju. Jedna od njih je Storybird, aplikacija koja omogućava deci da sama osmisle svoje priče zajedno sa ilustracijama. Na taj način Storybird ne samo da pomaže najmlađima da unaprede veštine čitanja i pisanja već takođe podstiče njihovu kreativnost i razmišljanje o jedinstvenom toku priče kako bi pronašli odgovarajuće slike u skladu sa tekstom. Osim toga, vaspitači mogu da im se pridruže kako bi zajedno napravili biblioteku e-knjiga čiji su pisci i ilustratori deca. Preko 400.000 edukatora i pet miliona mališana trenutno koristi Storybird, mada se očekuje da će njihov broj nastaviti da raste s obzirom na to da tehnologija postaje sve važniji deo ranog obrazovanja.

Aplikacije za tablete

Copyright: Syda Productions

Dok je u nekim predškolskim ustanovama dozvoljeno da deca donose svoje tablete od kuće, druge su u mogućnosti da im obezbede takve uređaje u učionicama. Upotreba tablet aplikacija u cilju unapređenja kvaliteta ranog obrazovanja porasla je u proteklih nekoliko godina. Postoje stotine besplatnih aplikacija koje su osmišljene za korišćenje u nastavi. Ipak, među omiljenima su ABCya, aplikacija koja doprinosi razvoju jezičkih veština mališana, kao i Spelling the States, zabavna kviz igrica. Ovakve aplikacije pomažu deci da aktivno učestvuju u procesu saznavanja novih stvari, kao i da učenje dožive na zabavan i interesantan način.

Edukativni sajtovi

Copyright: Syda Productions

Umesto da zadatke sa osnovnim računskim operacijama rešavaju na tabli, današnja deca mogu da uče sabiranje i oduzimanje preko online testova na jednom od mnogih edukativnih sajtova. Sajtovi kao što su XtraMath i Math Magician pružaju mališanima mogućnost da nauče nove matematičke koncepte sopstvenim tempom u manje stresnom i zahtevnom okruženju. Nastavnici mogu da prate njihov napredak na osnovu izveštaja, a onda označe potencijalne probleme i oblasti koje treba unaprediti.

Å ta vi mislite o primeni savremene tehnologije u predškolskom obrazovanju? Podelite sa nama svoje komentare i iskustva.

The post Moderna tehnologija i rano obrazovanje dece appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Postoji jednostavna metoda koja roditeljima pomaže da povećaju šanse svog deteta za uspeh u školi. Aktivnost koja će ga ne samo oduševiti i zabaviti,  već i način kako da da kvalitetno provedete vreme zajedno. Tajna se krije u tome da izdvojite bar 15 minuta svakog dana, otvorite knjigu i čitate naglas svom mališanu .

Skrivene prednosti čitanja naglas deci

Dok danas zahvaljujući modernoj tehnologiji deca lako koriste elektronske verzije knjiga na svojim tabletima i kompjuterima, nekada su njihovi vršnjaci nosili težak ranac prepun udžbenika na povratku iz škole, koje su otvarali kako bi iz njih pročitali potrebne lekcije i rešili domaće zadatke. Ipak, dok napredna tehnologija zasigurno štedi prostor i vreme, i ne opterećuje kičmu najmlađih učenika, ne postoje naučni dokazi da pomaže deci da zapamte i razumeju informacije tokom procesa učenja.  Zato sve više istraživača ukazuje na vraćanje dobroj, staroj knjizi i čitanju naglas, kao metodi koja promoviše veštine učenja, čitanja i pisanja najmlađih.

 Zašto je čitanje naglas važno?

U okviru nacionalne kampanje „Read Aloud“ skrenuta je pažnju na alarmantan podatak da skoro svako drugo dete koje kreće u predškolsko ne zna osnove čitanja i pisanja kao i da nije ovladalo jezičkim veštinama koje su potrebne za uspeh u školi. Na osnovu rezultata studija sprovedenih u oblasti obrazovanja, istraživači su uvereni da roditelji koji čitaju naglas svojoj deci mnogo efikasnije doprinose pripremi mališana za boravak u školskim klupama, razvijajući im pozitivan stav prema knjigama, od roditelja koji ne praktikuju takvu aktivnost. Jednostavan ritual kao što je čitanje priča ne predstavlja samo način da se najmlađi umire ili zabave već takođe nosi sa sobom brojne benefite: deca će ovladati većim fondom reči, brze i lakše će naučiti da čitaju i pišu, i odrastaće u prave ljubitelje knjiga i vrsne samostalne čitaoce.

Članak u medicinskom časopisu „Archives of Disease in Childhood“ iznosi zaključak da roditelji koji čitaju naglas svojoj deci podstiču razvoj jezičkih veština dok se ujedno stvara posebna veza između mališana i odraslog koji mu čita, što im osigurava zajedničke teme za razgovor.

Copyright: gpointstudio

Studije pokazuju da je period od rođenja do treće godine ključan za razvoj govora. Deca često učetvorostruče broj reči koje znaju između prvog i drugog rođendana. Sa druge strane, neki mališani će čuti 30 miliona manje reči sa navršene četiri godine nego njihovi vršnjaci kojima su roditelji naglas čitali priče. Prema aktivistima nacionalne kampanje “Read Aloud”, čitanje je jedina aktivnost koja deci pomaže da prošire svoj vokabular, razviju ljubav prema čitanju, maštaju o ljudima i mestima  koje nisu upoznali i videli,  unaprede veštine slušanja i razumevanja teksta, i kreativnije razmišljaju. Sajt kampanje citira studije koje su otkrile da deca predškolskog uzrasta koja nemaju širok rečnik ne znaju da čitaju podjednako dobro kao ostali učenici iz razreda do kraja prvog razreda. Osim toga, takva deca takođe su u riziku za 80% da ne dostignu potreban nivo čitanja do završetka četvrtog razreda. Dugoročno posmatrano, učenici koji lošije čitaju imaju četiri puta veće šanse da napuste školu pre mature.

Čitanje naglas deci u praksi

Uprkos ovakvim rezultatima istraživanja , mnogi roditelji i nastavnici uopšte ne čitaju naglas deci kod kuće odnosno u školi ili to čine veoma retko. To stvara okruženje u kojem mališani ne mogu da razviju svoj puni potencijal kada je reč o raznovrsnom vokabularu, dok mnogima od njih čak nedostaju ključne jezičke veštine kao što su korišćenje fraza i celih rečenica. Izveštaj koji je objavio „Federal Interagency Forum on Child and Family Statistics“ otkriva da samo 64% porodica svaki dan čita svojim predškolcima. Taj broj pada ispod 50% u porodicama sa niskim primanjima. Statistički podaci takođe pokazuju da deca koja odrastaju u siromašnim domaćinstvima teže dolaze do materijala za čitanje. Veoma je važno da se ovakav trend promeni, s obzirom na činjenicu da je broj reči koje dete zna kada krene u predškolsko jedan od ključnih faktora koji može da predvidi uspeh mališana u budućnosti.

Copyright: Olesia Bilkei

Nastavom u učionicama dominira oralna komunikacija. Predavanje se odvija na osnovu razgovora pre nego čitanja. To znači da su deca sa bogatim rečnikom u prednosti zato što razumeju većinu onoga o čemu nastavnik govori, dok učenici sa slabijim vokabularom imaju poteškoća da prate nastavu.

Kako da roditelji odgaje dete koje voli da čita

Roditelji mogu pozitivno da utiču na jezički razvoj i usvajanje čitalačkih navika kod svojih mališana praktikovanjem jednostavne aktivnosti; tako što će čitati knjige naglas deci od najranijeg uzrasta. Troškovi čitanja mogu da budu zaista simbolični zahvaljujući bibliotekama. Potrebna je samo dobra volja i želja da se sa najmlađima provede kvalitetno vreme kako bi se ovakva aktivnost sprovela u delo. Osim toga, istraživanja pokazuju da je 15 minuta čitanja naglas deci od najranjeg uzrasta sasvim dovoljno kako bi proširila svoj vokabular i stekla nova znanja i veštine na duže staze.  15 minuta svakog dana narednih pet godina čini 27,375 minuta odnosno 480 sati čitanja i slušanja. Za to vreme mališani mogu da razviju veštine čitanja i pisanja, obogate maštu, nauče mnogo novih reči i pojmova kao i da bolje i kreativnije razmišljaju. Ipak, dok se ti dugoročni pozitivni benefiti ne ostvare, podelite radost uživanja u dobroj knjizi sa svojim detetom odmah. Udobno se smestite na kauč ili fotelju i uplovite zajedno u čaroban svet priča i bajki dok vas kroz neverovatne avanture vode njegovi omiljeni junaci.

The post Zašto je važno čitati naglas deci od najranijeg uzrasta? appeared first on Novak Djokovic Foundation.