Rezultati serije školskih eksperimenata u kojima je deci omogućen pristup internetu bez nadzora edukatora otkrivaju da učenje koje đaci samostalno organizuju, vođeni svojom prirodnom radoznalošću i sledeći vlastita interesovanja, dok ujedno razmenjuju znanje koje su stekli sa svojim vršnjacima, ima veliki potencijal da preoblikuje obrazovni sistem u mnogim zemljama u bliskoj budućnosti.
Sugata Mitra, indijski naučnik i profesor edukativne tehnologije, sproveo je niz pedagoških eksperimenata kako bi se pozabavio jednim od najvećih problema današnjeg obrazovanja – činjenicom da edukatori i škole ostaju nedostupni tamo gde su obično najpotrebniji. U prvog fazi istraživanja koje je započeo 1999. godine Mitra je učenicima u Indiji omogućio samostalan pristup internetu, da bi potom prešao na izazovnije eksperimente u Indiji, južnoj Africi i Indiji. Njegova otkrića mogla bi da utiču na metode po kojima se odvija nastava u učionicama širom sveta.
Projekat „Rupa u zidu“
Kako bi pronašao rešenje za obrazovanje dece koja žive u udaljenim, siromašnim oblastima, bez pristupa školama i edukatorima, Sugata Mitra i njegovi saradnici odlučili su se za jednostavan eksperiment, koji su sproveli u jednom siromašnom kvartu u Nju Delhiju. Na spoljnom zidu univerziteta na kome je tada radio napravili su rupu i postavili kompjuter sa internet konekcijom i interfejsom u vidu ekrana osetljivog na dodir. Zid se graničio sa nehigijenskim naseljem u kojem su ljudi živeli u izuzetno teškim uslovima. Skrivena kamera koja je snimala sve što se tokom eksperimenta dešavalo zabeležila je da su mališani, koji gotovo uopšte nisu išli u školu, znatiželjno prišli kompjuteru. Tokom procesa igranja i istraživanja nove naprave deca su ne samo naučila da koriste internet i kompjuter već su takođe podučavala ostale vršnjake stvarima i veštinama koje su savladali. Nakon ponavljanja eksperimenta u drugim ruralnim i urbanim delovima Indije, istraživači su otkrili da deca mogu mnogo toga da nauče samostalno, ako su im dostupni izvori i ako im se omogući da istražuju i bave se stvarima koje ih interesuju, kao i da stiču nova saznanja zahvaljujući razmeni informacija sa ostalim vršnjacima.
Copyright: leungchopan
Novi izazovi samostalnog učenja
Posle uspeha projekta „Rupa u zidu“, veće ambicije istraživača uspostavile su nove limite onoga što su deca mogla da nauče uz pomoć kompjutera. Osmišljen je eksperiment sa grupom dece u jednoj oblasti u Indiji gde su mališani govorili engleski sa jakim akcentom. Ideja je bila da se pomogne deci da u komunikaciji na engleskom ublaže svoj akcenat. Kako bi to sproveli u delo, istraživači su ostavili učesnike sa kompjuterom na čijem interfejsu se nalazio tekst koji su mališani trebali da izgovore. Zbog njihovog jakog akcenta, kompjuter je na monitoru prikazivao samo besmislene rečenice, ostavljajući decu da sama otkriju uzrok problema. Po povratku posle dva meseca istraživači su otkrili da se akcenat dece popravio, dok je govorno-tekstualni softver prikazivao rečenice koje su mališani izgovarali, što dokazuje njihovu sposobnost da savladaju ovakav izazov bez podrške nastavnika.
U narednom, još zahtevnijem eksperimentu, Sugata Mitra je postavio grupi od 26 učenika u Indiji kojima je tamilski jezik maternji zadatak da uz pomoć kompjutera sami izuče biotehnologiju. Niko od dece nije govorio engleski niti je ikada koristio računar, iako je sav materijal bio upravo na engleskom jeziku u vidu podataka i web prezentacija. Pre početka eksperimenta, znanje dece je testirano i procenat tačnih odgovora iznosio je 0%. U naredna dva meseca deca su imala pristup kompjuteru, pod pomenutim uslovima, prepuštena sama sebi, a zatim je ponovo provereno njihovo znanje. Na ponovljenom testu uspeh je bio 30%, što je izuzetno postignuće, uzimajući u obzir sve otežavajuće okolnosti. Nakon dodatna dva meseca, uz pedagoško ohrabrivanje, rezultat se popeo na 50%, što odgovara učinku standardno obrazovane starije dece na maternjem jeziku. Pedagoško ohrabrivanje je ostvareno pitanjima poput „Kako si to uradio?“, „To je sjajno! Možeš li to da uradiš ponovo?“, koja je deci postavljala dvadesetogodišnja devojka koja se igrala s decom i takođe nije znala ni engleski, niti izučavanu oblast.
Unapređivanje metoda i okruženja za samostalno učenje dece
Nakon više nego izuzetnih rezultata koje su eksperimenti postigli, istraživači su osmislili novi projekat u veoma udaljenom kraju Indije kako bi dodatno specijalizovali metodu sa prethodnih ogleda. Trideset dva učenika podeljeno je u manje grupe od po četvoro i svakoj je dodeljen po jedan kompjuter. Grupe su formirane slobodno, razmena učenika između grupa bila je dozvoljena, kao i njihova saradanja. Deca su zatim odgovarala na šest pitanja iz opšteg obrazovanja koristeći izvore na internetu za koje su smatrali da mogu da im pomognu pri davanju tačnih odgovora. Najboljoj grupi bilo je potrebno 20 minuta, a najgoroj 45 minuta da odgovori na zadata pitanja. S obzirom na to da je učesnicima bilo dozvoljeno da zajedno prodiskutuju o pitanjima, mogli su da se sete rešenja sa testa dva meseca po završetku eksperimenta.
Copyright: michaeljung
Budućnost Mitrinog inovativnog modela obrazovanja
Na osnovu svih pomenutih otkrića istraživači su osmislili i pokrenuli projekat „Samoorganizovano okruženje za učenje“. Reč je o učionicama sa šarenim oblačićima na zidovima i enterijerom koji je dizajniran tako da učenicima omogući rad u grupama i učenje ispred velikih kompjuterskih monitora. U slučaju da im je potrebna konsultacija ili ohrabrenje, deca mogu da pozovu u pomoć „Baku oblak“. Na ekranu im se tada javljaju penzionisani nastavnici koji volontiraju u ovom projektu i koji su jedini supervizori mališana. Dodatni eksperimenti u Italiji takođe idu u prilog dokazima da samoorganizovani sistem obrazovanja podstiče decu da uče sopstvenim tempom i koriste svoje metode, oslanjajući se na njihovu urođenu radoznalost i razmenu znanja sa vršnjacima. Mitra je upitao desetogodišnjake u jednoj italijanskog školi da prevedu pitanja sa engleskog na italijanski jezik na tabli i da na njih odgovore. U roku od 20 minuta učenici su pronašli odgovore na pitanja, koje su preveli sa stranog jezika na maternji, uključujući i ona vezana za Pitagorin život i delo. Mitra je tako došao do zaključka da je potrebno da nastavnici tokom predavanja pruže priliku svojim učenicima da usvajaju nova saznanja na način koji njima odgovara i razmenjuju informacije sa svojim vršnjacima kako bi podržali njihovo samostalno učenje u učionici.
