• Imam sina od 9 godina, neće da uči, stalno radi stvari koje ne sme, neće da poslusa kad mu se priča šta ne sme da radi, šta ne sme da uzima, sve uradi suprotno od onog što mu se kaže, kao da tera neki inat.

Ovakvo ponašanje je jako frustrirajuće za vas i sigurna sam da vam nije lako. Što više podstičete sebe da isključite sopstvenu sirenu za stres u ovim sitaucijama, veća je verovatnoća da ćete reagovati na način koji će vam omogućiti da vidite šta se dešava sa detetom u situacijama kada dete ispoljava ponašanje koje vi karakterišete kao neprihvatljivo.

Svako dete je drugačije, ima svoju ličnost i temperament i uči različitom brzinom.

Kada ste nezadovoljni ponašanjem vašeg deteta, može vam pomoći da se zapitate šta podstiče dete da se ponaša na način na koji se ponaša. Koja osećanja i potrebe dete pokušava da iskaže. Iako tako može delovati, dete ne pokušava da vas razljuti – dete se ponaša tako kako se ponaša jer ne dobija nešto što mu je potrebno od vas kao roditelja, a što mu je jako važno i ima nezadovoljene potrebe koje stoje u osnovi ponašanja koje ispoljava.

Možda mu treba više strukture u odnosu sa vama, ili podrške za svakodnevne aktivnosti koje su pred njim, možda želi sam da odabere šta je za njega najbolje pa mu treba razumevanje za to.

Pomozite detetu da izrazi svoja osećanja, tako što mu možete reći: “Čini mi se da ti je važno da završiš ono što si započeo, i želiš sam da izabereš kada ćeš nešto raditi. Da li sam te dobro razumela?

Na ovaj način se stavljate u poziciju deteta i tako možete otkriti šta je detetu važno u datoj situaciji. Ako ga okrivljujete, upozoravate, etiketirate da ne treba tako da se ponaša, to je manje konstruktivno u situacijma kada dete ispoljava neprihvatljivo ponašanje. Mnogo je delotvornije da mu nudite izbor, da pokušate da razumete šta mu treba u datoj situaciji, nego da mu naređujete, pretite, vičete.

Postoji jedan način koji se pokazao kao dosta dobar u situacijama kada želite da utvrdite ponašanje koje vam je važno da podržite kod vašeg deteta. Dogovorite se sa detetom za koje ponašanje će biti nagrađeno. Objasnite mu da će, svaki put kada se tako ponaša, dobiti nalepnicu, novčić koji označava njegov uspeh. Dogovorite se koliko takvih znakova će morati tokom jedne nedelje da sakupi da bi dobio veliku nagradu. Velika nagrada može da bude nešto što dete želi i što ga motiviše. Zajedno treba da donesete odluku o nagradi.

Kada god primetite to ponašanje, uvažite ga davanjem nagrade. Potrebno je da zajedno vodite evidenciju. Kada prikupite tokom nedelje dogovoreni broj nalepnica, nagradite ga velikom nagradom. Kada ponašanje preraste u naviku, postepeno prestanite da ga nagrađujete i pređite na neko drugo ponašanje koje predstavlja izazov. Fokusirajte se samo na jedno ili dva ponašanja istovremeno.

• Beba ima 18 meseci, voli da se igra i druži sa drugima, ali kada je u pitanju hrana ili piće, samo od mene (majke) želi da uzme. Npr. kada je žedna, uzme flašicu i donosi mi da joj dam da pije, a ako sam u tom trenutku u kupatilu, vodi tatu do vrata od kupatila i objašnjava da otvori i da dođe do mene da bi pila vodu, neće ni od tate da uzme vodu. Čak ni čokoladu, to uzme od drugih i donese meni da joj ja dam ili ako sam prisutna čeka dozvolu. Šta da radim, jer ako je ostavim sa tatom na kratko dok moram da završim obaveze ili sa babom i dedom, ona neće da jede ni da pije dok ne dođem kući? Šta mi je činiti?

Razumem da vam je teško i da vas frustrira što vaša devojčica ne dozvoljava da je hrane i druge bliske osobe u okruženju – i što se dešavaju situacije u kojima je potrebno da odustanete od vaših potreba, da biste zadovoljili njene. Dodatno vas opterećuje što se radi o potrebi koju joj mogu zadovoljiti druge bliske osobe, pa se pitate o čemu se radi.

Mislim da treba da budete pre svega zadovoljni, jer ponašanje vašeg deteta govori da vaše dete zna da ste vi tu za nju i za ono što njoj treba, a vaše redovno reagovanje koje ste praktikovali, ako sam dobro razumela, doprinelo je da vaše dete sa vama ima odnos poverenja i sigurnosti. Sigurna sam da dete u ovoj situaciji uči važnu lekciju, mada znam da nije lako sve to ispratiti.
Pretpostavljam da ono što biste voleli da naučite dete je da može da se osloni i na druge bliske osobe u okruženju za potrebe koje ima, da bude samostalnije. U ovoj rečinici sam definisala dugoročni cilj koji dete treba da nauči.

Kada definišite dugorični cilj, sledeći korak je da razmišljate šta sve možete raditi na dnevnom nivou da se približite ostvarivanju dugoročnog cilja.

Šta možete činiti da dete bude samostalnije i da ga samim tim i hrani ponekad neko drugi?
Želim da napomenem da je važno da ne zaboravite da poznate osobe zadovoljavaju detetetovu potrebu za sigurnošću. Do sada ste vi to radili i devojčica je povezala da je hranjenje povezano sa mamom. Naravno, polako i strpljivo, dete će vremenom naučiti da hranjenje bude povezano i sa drugim osobama.
Samo je važno da vi u tom procesu ostanete smireni. Samo kada ste u tom stanju, možete učiti dete različitm stvarima. Potrebno je da budemo povezani sami sa sobom, sa detetom i da ne dozvolimo da izađemo iz “sopstvenih cipelica”.
Opisano stanje je prolazno, vaša devojčica je napravila šablon za odnos sa vama, strpljenjem i posvećenošću vremenom će naučiti da su i drugi tu za stvari koje su joj potrebne.

Smiljana Grujić je autor i menadžer programa Podrška, NE perfekcija koji osnažuje roditelje u najbitnijoj životnoj ulozi.

• Dečak ima 6 godina, i zadnjih par meseci mnogo nemirno spava. Dete neprestano capće, škripi zubima, kao da jede u snu i grabi vazduh da diše. Interesuje nas šta bi mogao biti razlog te promene. 

Škrgutanje zubima se najčešće pojavljuje u periodu kada niču mlečni ili stalni zubi, a nestaje po njihovom potpunom izbijanju. Roditelji ga obično ne primećuju jer je zastupljeno tokom spavanja. Mislim da bi dete trebalo da odvedete kod stomatologa da mu pregleda zubiće, kao i kod pedijatra da bi se iskuljučili neki eventualni problem koji mogu da budu uzrok ove pojave.

Jedan deo dece koji odrasta sa određenim tenzijama koje prate njihovu svakodnevnicu, gde dete ne zadovoljava svoje psihološke potrebe može dovesti do poremećenog spavanja, pa i škrgutanja zubima, jer dete unutrašnju tenziju koju oseća razrešava u snu.

The post Psiholog Smiljana Grujić odgovara na pitanja roditelja appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Dvadeset peti septembar 2016. godine”¦ dan koji je promenio sve: naša Iris je ugledala svetlost dana. Puni nade, očekivanja, strepnje… krenuli smo zajedno u novu avanturu za sve nas – roditeljstvo. Od prvog dana, Iris je postala centar našeg sveta, centar naših života. Vreme je nestvarno brzo prolazilo i došlo je vreme da gopođa mama krene na (novi) posao, a Iris u vrtić. Nakon samo par meseci mama opet menja posao, Iris kreće u vrtić, a ja sam zbog posla prvo putovao svaki dan u Novi Sad, a zatim u Beograd.

Najveća promena u našim životima, u odnosu na naše dete, nastala je kad je gospođa mama krenula da radi po smenama. Na svu sreću, ja sam ubrzo posle toga počeo da radim u Kovačici. Pred nama je bio veliki izazov kako uskladiti sve obaveze oko posla, kuće, dodatnog  posla kojim se bavimo porodnično i, naravno, deteta. Zbog stila života koji diktira 21. vek, ostajalo nam je sve manje vremena za ono što je najvažnije – Iris. Zbog  toga, ali i zbog svih drugih obaveza, dolazilo je do stresa, napetosti, nezadovoljstva… Verovali smo da smo dobri roditelji, ali kao da je nešto falilo.

A to nešto je pronašla moja dopunjujuća  polovina, kad me jednog dana pitala da li sam video na sajtu vrića u koji ide naše dete, najavu za seminar „Podrška, NE perfekcija“.  Plan nam je bio da seminar pohađamo oboje, ali zbog njenog posla to nije bilo moguće, pa je odluka bila vrlo laka – Ići će tata!

U početku je bio jako čudan osećaj, pošto sam bio jednini tata u grupi, pored mama i bračnih parova. Još čudnije je bilo pričati o nečem tako intimnom, o roditeljstvu, sa ljudima koje ne poznajem.

Taj osećaj sam jako brzo prevazišao, priznajem! Neverovatan je bio osećaj dolaziti na radionice, bukvalno sam jedva čekao sledeću, grupa je bila sjajna, facilitator najbolji. Teme seminara su bile svima nama jako dobro poznate, često bolne. Prolazili smo teme koje interesuju svakog roditelja, dobijali smernice, ali i savete od ostalih učesnika. Gospođa mama je jedva čekala da dođem kući, da joj sve ispričam, da zajedno radimo domaći. Povezali smo se bolje i snažnije, puno toga zajedno naučili, puno toga primenili u praksi.

Kovačica je prvo mesto u Srbiji koje je dobilo svoj Centar za roditelje, 30. septembra 2021. Radionice programa „Podrška, NE perfekcija“ će se održavati u ovom Centru kada epidemiološka situacija to dozvoli.

Program ima lekovito dejstvo na psihu roditelja zato što tu naučite da nas, sve zajedno, iste muke muče i da ne postoje savršeni roditelji, niti to treba da bude naš cilj.

Glavni cilj našeg života trebalo bi da bude da budemo dobri ljudi, da onaj ko odlazi na spavanje bude bolji od onoga koji se tog jutra probudio.

Novak Аoković Fondacija je meni i mojoj porodici upravo pružila priliku za to!

Novi ciklus programa „Podrška, NE perfekcija“ počinje 25. novembra. Ukoliko ste zainteresovani da postanete deo mreže prepoznatljive po uvažavanju i međusobnom razumevanju, možete se prijaviti putem sledećeg linka. 

The post „Ići će tata”¦” – Priča tate Ivana Barće, polaznika programa „Podrška, NE perfekcija“ appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Dok sa nestrpljenjem iščekujemo otvaranje novih Centara u kojima će se organizovati radionice za roditelje i staratelje u gradovima širom Srbije, uz pomoć naših partnera Generali Osiguranje Srbija i The Human Safety Net, delimo sa vama iskrenu priču mame Ljiljane Babić iz Pančeva – polaznice programa „Podrška, NE perfekcija“. Priča je u originalnom, neizmenjenom formatu, napisana čistog srca i sa puno ljubavi. 

Suprug i ja se dugo poznajemo, više od 23 godine. Poznajemo se odlično, u pogledu, dodiru, najbolji smo prijatelji. Između nas sve je uvek išlo lako, zabavno, nezaboravno, uzbudljivo, lepršavo i bezbrižno: obrazovanje, karijera, putovanja, druženja, sve je bilo savršeno. Bili smo uporni i vredni i bez posebnih poteškoća smo ostvarivali svoje vizije i ciljeve. Potom smo se venčali i poželeli da postanemo roditelji, da se naša ljubav umnoži, da postanemo porodica.

Razvod je bila česta tema u mojoj porodici, a meni je oduvek bila želja da se niko ne razvede, da se ja nikada ne razvedem i pažljivo sam birala.

Bum! „Ne možete prirodno da ostanete u drugom stanju, jedina opcija je vantelesna oplodnja“. Problem je u meni. Nakon toga je usledila junačka borba, sa osećajem krivice, neuspelim pokušajima, upitima da li je tako suđeno da bude i do kada ova borba sa hormonima, nadanjima, usponima i padovima uopšte ima smisla. Ipak, istovremeno je u meni gorela želja i sumanuto me je gurao nagon da postanem majka.

Nakon četvrtog pokušaja ostala sam trudna. Slavlje, veselje, zovi sve, javimo svima. Kako će da se zove? Ona ili on? Kako će da izgleda soba? Gde će da se obrazuje? Pa ja ću da imam porodicu, to će biti moja, samo moja porodica i nikome je neću dati! I opet – bum! Ruši se svet koji nije ni postojao u stvarnosti, samo u mojim mislima. Plod se ne razvija. Padam, jedva se držim, davim se u suzama neostvarenih očekivanjima. Idemo dalje, dižem glavu, vraćam se u novu normalu. Pokušajmo još jednom! I još jednom. Ostajem trudna! Ovaj put ćutim, ćutim sama, sakrivena od svih. Nema očekivanja, planova. Čekam otkucaje srca, čekam double test, čekam genetsku analizu, čekam 5. mesec. Imam zdravog dečaka! Čekam kraj 6. meseca – nije dobro serklaž, čekam 7. – mesec prezrela posteljica, čekam 8. mesec – jedva hodam, ne hodam – puzim, sve me boli. Čuvam se, čuvam ga, još malo, još malo da poraste. I, evo ga 9. mesec. Ne želim da znam šta će doći nakon trudnoće, tu je samo logistika za sve, ko šta treba da uradi. Ne želim da gradim svet koji ne postoji. Ne još uvek.

Rodio se veliki, lep, glasan dečak sa ocenom 10/10! I onda se stvorio novi svet o kojem svesno nisam želela da imam pojma, a koji nosi potpuno novu dimenziju. Gde sam ja u tom svetu? Jel sam to ja? Gde je mleko, gde je moje telo, čije su moje grudi, ko je moj muž? Ko se ovde rodio: mama ili dete? I tata se rodio. To nije onaj čovek od pre! Ja ništa ne znam, ne razumem, ne snalazim se, nisam se dovoljno spremila i to me plaši. Sada saam odgovorna za ovo biće do kraja svog života.  Hvata me panika, aaaaa! I tako dan za danom, mesec za mesecom, godina prva, godina druga, još malo pa treća. Neki delovi mene su se vratili, neki smanjili, ali ipak ja nisam više ista osoba i to nikada više neću biti. A gde smo tu nas dvoje koji smo se sve ove godine beskrajno voleli i družili, a posle hrabrili i borili, koja je naša zajednička uloga i kako da dođemo ponovo do nas? Gde da nađem odgovore na sva ova pitanja?

Jedna od ključnih poruka koje je Ljiljana izvukla na radionicama programa „Podrška, NE perfekcija“: Nema važnije uloge u životu nego odgajati dete, jer upravo deca od nas naprave pravog čoveka.

Kako u  životu ništa nije slučajno, baš u periodu kada sam mislila i osećala potrebu za nekim savetom i podrškom u roditeljstvu, videla sam poziv za radionicu „Podrška, NE perfekcija“ Novak Аoković Fondacije. Malo smo se informisali o ovom programu roditelljstva i smatrali smo da je ovo sjajna inicijativa i da odgovara našim potrebama. Glavni cilj nam je bio da  proverimo da li smo mi kao roditelji na dobrom putu i kako da nađemo naš zajednički.

Tokom radionice sam shvatila da je moj sin jedno srećno dete, da većinu metoda već primenjujemo i bila sam ponosna. Razmena iskustava sa ostalim roditeljima je dragocena jer uvidite da su neke stvari koje su nas jako zabrinjavale u stvari sasvim normalne i deo svakodnevnice svih roditelja. Naročito su mi pomogle diskusije koje su me navele da shvatim da bi suprug i ja trebalo da  imamo više vremena za nas, bez griže savesti. Kao i da osvestim da imam sklonost da preterujem u stvarima koje sama nisam imala kao dete jer potičem iz disfunkcionalne porodice. Rasla sam samo sa majkom, otac nije želeo da se rodim. Od očuha, koji mi je bio otac, kojeg sam obožavala, majka se razvela. I otac se posle razveo sa mojom maćehom. Razvod je bila česta tema u mojoj porodici, a meni je oduvek bila želja da se niko ne razvede, da se ja nikada ne razvedem i pažljivo sam birala.

Svaka radionica mi je bila kao terapija, primere sam doživljavala jako emotivno i lično, sa knedlom u grlu, suzdržavala sam suze, a opet imala potrebu da svoja iskustva podelim sa grupom, da budem „živi“ primer da neke stvari ne treba raditi i treba bolje shvatiti. Ušla sam ponovo u ulogu deteta, čučnula i spustila se da vidim svet koji vidi dete, moj sin, sva naša deca, ali i ja. Jer to dete sam još uvek ja, sa potrebom da budem nečije dete, sa oba roditelja, gde me oni vide, obraćaju pažnju na mene, vole me i poštuju pre svega i najviše što sam nastala od njih. Koliko je u stvari teško kada si dete, mali-veliki čovek u malom telu sa jasno razvijenom svešću i velikom potrebom da budeš prihvaćen i shvaćen, a još uvek nesposoban da se izraziš na „pravi način“ kako to društvo očekuje.

Ljiljana sa suprugom i ostalim učesnicima na jednoj od radionica programa Podrška, NE perfekcija.

Odjednom sam shvatila da sam na radionicama bila u ulozi deteta, a ne roditelja. Razrešila sam velike nesuglasice sama sa sobom i osigurala temelje da svoje dete odgajam zdravo i bez nedoumica da li radim pravu stvar. Slike i iskustva iz mog detinjstva uticala su u stvaranju ličnosti kakva sam danas. Detinjstvo je ključna polazna tačka u kreiranju individue sa svim svojim osobenostima. Naša deca su već formirani ljudi po pitanju emocija, pravde, ljubavi i pažnje. Na nama je da to usmerimo na pravi način. Nas dvoje kao osnova smo nulta tačka postojanja naše porodice. Mi smo temelj, osnova, baza i moramo da čuvamo naše utočište, od nas samih sve zavisi.

Hvala facilitatorki Aleksandri i timu na predivnim uputstvima i savetima kako da odgajimo zdrave, srećne i uspešne ljude! Savet koji mi se najviše dopao je da našu decu grlimo i ljubimo što više – dok možemo, dok su tako mali. Srećno, dragi roditelji i staratelji! Nema važnije uloge u životu nego odgajati dete, jer deca od nas naprave pravog čoveka.

Sa željom da podrži sve pojedince koji utiču na rani razvoj deteta, Novak Аoković Fondacija od 2017. godine sprovodi program „Podrška, NE perfekcija“ koji okuplja roditelje i staratelje, koji dobro razumeju jedni druge zato što imaju slične svakodnevne brige. U okviru 10 radionica  koje vode obučeni facilitatori, učesnici obrađuju teme vezane za odgajanje dece uzrasta do 6 godina, razmenjuju iskustva, obogaćuju svoja znanja o roditeljstvu i razvijaju međusobnu mrežu podrške. U saradnji sa partnerima Generali Osiguranje Srbija i The Human Safety Net, naša Fondacija će u naredne tri godine proširiti uticaj programa „Podrška, NE perfekcija“ na još 2200 roditelja i skoro 4400 dece širom Srbije tako što će, u saradnji sa predškolskim ustanovama, otvoriti Centre za roditelje u sledećim mestima: Baču, Kragujevcu, Jagodini, Nišu, Å apcu, Smederevu, Pančevu, Kovačici, Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu, Valjevu i Novom Pazaru. 

The post Grlimo i ljubimo svoju decu što više – dok možemo, dok su tako mali appeared first on Novak Djokovic Foundation.

1. Uključite dete u pripreme za putovanje

Montesori pedagogija veruje da kada zadovoljimo detetove potrebe, razvoj i samoizgradnja dolaze spontano. Veliki segment ranog detinjstva pripada upravo svakodnevnom životu, za koje dete pokazuje veliko interesovanje. Dete ima potrebu da bude ravnopravan član porodice i da na taj način zadovolji svoje razvojne potrebe i razvija samostalnost i samopouzdanje.

Uključite dete u pakovanje! Neka i ono oseti uzbuđenje i takozvanu »putnu groznicu«. Pozovite ga da sa vama pripremi spisak stvari, i samo odabere neke krpice koje će nositi. Uključite ga u sve faze pakovanja – odabir odeće, pranje i sušenje kupaćih kostima, izbor igračaka koje će poneti za igru na plaži. Idite zajedno u kupovinu. Nacrtajte sve rekvizite za plažu. Predškolsko dete može sa vama i da pakuje stvari u kofer! Posmatrajte ga kao ravnopravnog člana porodice i uvažite njegovu ulogu u pripremama. Dete će se osećati dobro, jer će učestvovati, biti uključeno i uvaženo, a istovremeno će vežbati svakodnevne aktivnosti u kući.

2. Geografija se daje prvo šaci

Putovanja su idealna za učenje geografije. Na letovanju će vaše dete verovatno biti u drugoj državi, upoznaće decu iz drugih zemalja, videće drugačije predele, čuti različite jezike. Pre nego što otputujete, razgovarajte o tome gde idete. Razgovarajte o drugim državama, drugim jezicima, drugačijim običajima i drugačijoj arhitekturi. Ovo naročito zanima starije predškolce, ali sami ćete primetiti kada pričate o nečemu da li je i koliko to zanimljivo vašem detetu.

Za pripremu koristite Montesori materijale – Montesori globus, Montesori mape-slagalice, Montesori klasifikacione kartice, itd. Ako nemate originalne Montesori materijale na raspolaganju, možete koristiti obične globuse, slagalice i mape, u skladu sa interesovanjem svog deteta.

Montesori globus se preporučuje deci od 4 godine, a specifičan je po tome što prikazuje kontinente i vodene površine u različitim bojama. Dete ima priliku da opipava globus, pa čulo dodira učestvuje u usvajanju osnovnog znanja.  Na taj način uči i sa drugim mapama – slagalicama pojedinačnih kontinenata.

Mališane možete upoznavati putem kartica ili modela i sa oblicima kopna i vodenih površina – ostrvo, zaliv, rt, moreuz, jezero, more, reka.

3. Flora i fauna

Odlazak na more velika je tema i divan povod za priču o morskim životinjama i morskim biljkama. Kao pripremu za letovanje možete koristiti klasične Montesori materijale – kartice (npr. sa ribama) i umanjene realistične figure morskih životinja – kitove, delfine, hobotnice, školjke, ribe.

Ponesite na more figurice morskih životinja i knjige koje menjaju boju u vodi. Nabavite obavezno i tematsku knjigu sa temom mora, kao što je »Ana i Filip istražuju NA MORU« Kreativnog centra.

Briga o biljci kod kuće ili u maloj bašti takođe su lep način za suživot i upoznavanje sa faunom. Postoje i slagalice koje najmlađe upoznaju sa osnovnom anatomijom životinja i struktruom biljke – na primer, cvet, list, žaba. Sve što detetu prikazuje stvaran svet, odličan je izbor – i pre i posle letovanja.

4. Istorija je učiteljica života

Za učenje istorije, učiteljice života, poseta muzejima je pravi način da se malo stariji mališani upoznaju sa onim što je bilo pre njih i što je specifično za određeno podneblje ili epohu.

Razgovarajte sa detetom o istoriji oblasti gde putujete, a posebno ako imate priliku da odete i na neki izlet. Tu si i vremenske linije – u Montesori pedagogiji vremenska linija koristi se rado za biografije i istorijske periode.

Za sasvim malu decu, ova vrsta informacija nije još uvek zanimljiva, ali već od treće godine počinju da se interesuju za ove teme.

Zakažite posetu muzeju u vašem gradu, pročitajte knjigu sa biografijom neke znamenite osobe ili poznatog sportiste; na primer – Novaka Аokovića!

5. Pod sjajem zvezda

Na kraju, pozivam vas da astronomiju učite tako što ćete zajedno sa svojim mališanima gledati u vedro letnje nebo i naučiti da prepoznajete sazvežđa, a možete početi i sa učenjem mesečevih faza, rasporedom planeta i pričom o kosmosu.

Učenje o smeni dana i noći, o promeni godišnjih doba, o strukturi dana, nedelje i meseca stvaraju kod deteta osećaj za univerzalni poredak i red, što kasnije povećava osećaj sigurnosti.

Lepota Montesori metode je što na prirodnu dečju znatiželju odgovara strukturiranim znanjem o realnom životu i ličnim čulnim iskustvom a time razvija ne samo konkretna znanja, već i govor i samopouzdanje.

Uživajte na letovanju i ne zaboravite da se kroz igru najbolje uči!

Autor teksta je Tijana Adamov Ignjatović, osnivač i zastupnik udruženja »Å½UTE PATALONE – Inicijativa za proučavanje detinjstva i Koncept inkubator društvene odgovornosti« @zutepatalone, čiji je cilj skretanje pažnje javnosti na važnost ranog detinjstva, promovisanje Montesori pedagogije, podsticanje daljeg istaživanja fenomena detinjstva i društveno odgovorne komunikacije namenjene dobrobiti dece.

The post 5 predloga za Montesori tokom leta appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Svakome od nas su poznate takve situacije – kada se zbog opterećnosti brzinom svetlosti pojave neprijatna osećanja koja nas teraju da često odreagujemo prema detetu na način kojim posle obično nismo zadovoljni. Šta raditi u takvim situacijama? Da li treba iskaliti svoju ljutnju na detetu i zatvoriti ga u sobu da se smiri? Da li zahtevati i jasno reći da ste Vi vrhovni donosilac odluka u Vašoj kući? Ili ipak dozvoliti detetu da ono samo donose odluku kako ćete reagovati takvim situacijama iako ne ume da se ponaša po Vašim kriterijumima?

Takođe šta raditi sa tom „spodobom“ zvanom osećaj krivice?

Taj osećaj je kao neki progonitelj zbog kojeg se neki i doživotno zaklinju da više sebi nikada neće dozvoliti  da se nešto slično ponovi. Ali što se više zaklinjemo, češće nas život vrlo brzo demantuje, pa u sledećoj sličnoj situaciji obično ponavljamo taj isti način regovanja na neprihvatljivo ponašanje dece.

Neki roditelji se posle tih reakcija izvinjavaju deci, neki se i zaplaču sa gorkim ukusom u ustima i sa pitanjem: “Bože, da li od sebe pravim klovna i čijim život se ja to igram?”

Pošto ništa nije jednostavno, na to se dodaje i specijalni začin u obliku naših mama, tata, tetaka, svekrva,  koji su  gosti sa detetove strane i koji imaju razumevanje za dete. Sve te situacije onda oni dosole  raznim dijagnozama – da smo prolupali i da sa nama ozbiljno nešto nije u redu.

Važno je da razumemo šta se dešava u tim situacijama u našem mozgu.

Aktivira se deo mozga u kome se procesuiraju emocije i pali sirena za stres.

Kad se sirena za stres upali, luči se hormon stresa koji blokira rad kontrolnog centra u prednjem delu mozga. Time se ograničava naša sposobnost da logično i pažljivo razmišljamo o datoj situaciji i tada najčešće ne možemo da sagledamo moguće posledice našeg delovanja. Umesto toga, postupamo po instinktu i nepromišljeno reagujemo, jer ne sagledavamo posledice.

Tada smo skloni da vičemo, udarimo, prosipamo, padamo, vređamo, i etikatiramo. U takvim situacijama se pojave i prosuđivačke misli:

“Nećeš ti meni da pametuješ, ja sam te rodila i ja ću donosite odluke. Zna se ko je glavni u ovoj kući!”

“Vidi ti ovo derište misli da je jači od mene. Nisam te ja rodila da se ti meni ponašaš na taj način!”

Šta možemo da učinimo u takvim situacijama?

Da bismo mogli da čujemo sopstvena osećanja, kao i osećanja dece u tim situacijama i da shvatimo koje potrebe stoje iza neprihvatljivog ponašanja deteta, neprijatnih osećanja i prosuđivačkih misli, treba da dozvolimo da radi naš kontrolni centar. A naš kontrolni centar može da radi samo kada je naša sirena za stres isključena. Znači, pre nego što reagujemo treba da sačekamo da se sirena za stres ugasi. Samo tako ćemo sprečiti sebe da kažemo ili  uradimo nešto zbog čega ćemo se kasnije kajati.

Kada isključimo sirenu za stres, to nam omogućava da donosimo odluke koje su u skladu sa našim dugoročnim ciljevima koje imamo za naše dete.

Prosuđivačke misli pojačavaju našu ljutnju i one u stvari oblikuju naše emocije, i one nas navode na neprimerene reči i neadekvatne reakcije, koje nisu u skladu sa našim dugoročnim ciljevima i vrednostima koje želimo da razvijamo. Zato je važno da imamo pecaljku za misli i da ih jednom udicom pecamo da bi bili svesni tih misli. Kada ih upecamo, a to nije lak proces jer one se roje brzinom svetlosti, treba da prepoznamo koje naše potrebe stoje iza tih prosuđivačkih misli. To su potrebe koje ima svaki roditelj i one su potpuno legitimne, a najčešće su to potrebe za razumevanjem, uvažavanjem, zaštitom deteta i podsticanjem njihovog razvoja.  Najbolju reakciju možemo planirati tek onda kada prepoznamo misli i kada otkrijemo potrebe koje stoje iza tih misli.

Verovatno mislite da je to nemoguća misija. Ali da Vas ohrabrimo – to jeste težak zadataka, ali je moguć!

Kada reagujemo samo iz onoga što mislimo, ljutnja se ponaša kao mala vatra, koja vrlo brzo preraste u veliki požar.

A kada razumemo potrebe koje stoje iza tih misli, otvaramo mogućnost da reagujemo na način kojim ćemo vaspitavati naše dete, a ne dresirati.

A verujem da vi hoćete da vaspitavate, a ne da dresirate!

Primena neke strategije samoregulacije će nam pomoći da nam se sirena za stres ugasi i da smirimo naš um i telo. Praktikujući tu strategiju, mi umirujemo naš emocionalni mozak. Posle određenog vemena osećaćemo se bolje i možemo da razmišljamo jasnije. Zato je bitno da u tim situcijama naučimo da malo “oladimo”. Jer kada “oladimo” imamo vremena da promislimo i tada se u delu mozga koji je za to zadužen, informacije srede i mi onda možemo da izaberemo konstruktivan način delovanja.

Koje su to tehnike samoregulacije?

1. Brojite do 10!

Ova tehnika nam dopušta da razmislimo umesto da nepromišljeno reagujemo u datoj situaciji. Kada primenimo ovu strategiju, iz centra mozga u kome se procesuiraju emocije šalju se informacije delu mozga koji je zadužen za racionalno razmišljanje da se umiri,  a to nam omogućava da donesemo racionalnu odluku.

2. Dišite

Usmerite se na disanje. To pomaže smirivanju vašeg tela, usporava srčane otkucaje i izoštrava fokus. Koncentrisanje na disanje podstiče bolje funkcionisanje mozga.

3. Prihvatite svoj  stres

Napravite svoj alat za merenje stresa i kada ste u ovoj situaciji obeležite na kom ste nivou. Prihvatanje stanja u kome ste je prvi korak da izađete konstruktivno iz opisane situacije. Tada se najčešće otvaraju alternative kako da iz te situacije izađete na konstruktivni način.

4. Prevedite “moram” u “želim”

Malo stvari se u životu mora! A šta želite? Da budete smireni i da nađete način kako da završite ovo što ste počeli, a da se pri tome osećate dobro i Vi i oni koje volite oko Vas.

5. Recite sebi nešto ohrabrujuće.

6. Napravite pauzu za sebe i skuvajte kafu ili čaj.

7. Setite se svoje omiljene pesme koja vam vraća svu potrebnu energiju.

8. Uradite nekoliko vežbi – ispravite leđa, čučnite-ustanite, i tako nekoliko puta!

9. Izađite na vazduh ili u šetnju.

10. Vrištite u jastuk, udarite ga, pa na kraju zagrlite jastuk.

Kada oluja prođe, obično u roditeljima ostaje osećaj krivice što nisu drugačije odreagovali. A mogli su, samo nisu vežbali! Zato je važno da se roditelji naoružaju strpljenjem i da polako ali sigurno pronađu sopstvenu strategiju samoregulacije ili usvoje neku sa našeg spiska koja će ih umiriti u situacijama kada se emocije ustalasaju.

Na taj način nećete moći da zaustavite talas, ali ćete naučiti da plivate kada se talasi pojave. Bolje ćete se osećati u roditeljskoj ulozi i imaćete više razloga da sebe posipate šećerom, a ne solju. Nadam se da je bolje da se ušećerite, nego da se presolite!

Smiljana Grujić je programski menadžer Fondacije Novak Đoković, a po struci je psiholog i psihoterapeut. U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama. 

Smiljana vodi projekat, Podrška Ne Perfekcija koji pruža podršku roditeljima dece od 0-6  godina. 

The post Put do dobrih izbora i ishoda – zašto je važno da roditelj ovlada strategijama samoregulacije? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Dopada mi se zamisao o bezbrižnom detinjstvu, u kom su deca oslobođena kućnih poslova. Međutim, imala sam priliku da vidim ishode takvog odgajanja, koje se često smatra „razmaženim“. S druge strane, neki roditelji zloupotrebljavaju kućne poslove i opterećuju decu neprikladnim zadacima, ne ostavljajući dovoljno vremena za dečiju igru. Takođe sam svesna da bez obzira na to koliko sam nekad mrzela pojedine poslove, ipak sam stekla zaista korisne veštine, koje inače ne bih. Deca počinju da ispoljavaju spremnost da pomažu svojim roditeljima negde oko druge godine. U stvari, to je znak zdravog psihološkog razvoja. Postoji evolutivni razlog za to – kao vrsta, razvili smo se upravo zato što smo naučili da pomažemo jedni drugima, da podržavamo jedni druge, da delimo poslove. Ipak, podjednako važno za zdrav razvoj dece jeste da se slobodno igraju – tako se uče samokontroli, razvijaju kreativnost i usavršavaju veštine rešavanja problema.

Kao zagovarač „zlatne sredine“, pitala sam se da li postoji način za kombinovanje ove dve filozofije. Sinulo mi je da odgovor leži u tome KAKO pristupamo kućnim poslovima.

1. KAKO birati kućne poslove za svoje dete?

• Kućni poslovi treba da odgovaraju uzrastu. Ne smemo dopustiti petogodišnjem detetu da pegla odeću, ali na primer može da pomogne da u pranju povrća.
• Kućni poslovi ne bi trebalo da oduzimaju mnogo vremena, moramo se postarati da ostane dovoljno vremena za igru, druženje, školu, sportske aktivnosti…
• Dajte deci reč pri odabiru. Ponudite im dve, tri stvari: bacanje smeća, vođenje psa u šetnju i brisanje prašine – i pustite ih da odluče šta žele. Malo slobode izbora znači mnogo.
• Uzmite u obzir afinitete deteta. Deca koja vole fizičku aktivnost mogu obavljati poslove van kuće, a deca koja su naklonjena umetnosti mogu da uređuju kuću.

2.KAKO delegirati kućne poslove?

Sećam se knjige Stivena Kavija „Sedam navika uspešnih ljudi“ i 5 koraka delegiranja. Njegov set pravila koristi se za izvršno delegiranje, ali ih je on primenio i na svojoj deci. Uzmimo pravila o pranju sudova kao primer.

• Ishodi: Sudovi treba da budu čisti, isprani, osušeni i odloženi na sudoperu.
• Smernica: Upotreba tople vode pomaže pri uklanjanju masti, koristiti krpu za sušenje, itd.
• Sredstva: Topla voda, sunđer, deterdžent, itd.
• Rok za izvršenje: Završiti pre polaska u krevet.
• Posledice: U slučaju da se ne uradi – neće biti čistih sudova za doručak, moraće da se operu ujutru. Ukoliko se uradi dobro – ujutru svi mogu da se opuste.

Da rezimiramo, treba jasno da iznesemo očekivanja, damo smernice i sredstva i postaramo se da naglasimo posledice. Posledice nisu kazna, već prirodan ishod urađenog ili neurađenog posla.

Kućni poslovi treba da se prilagode uzrastu deteta i ne bi trebalo da oduzimaju puno vremena.

3. KAKO predstaviti deci kućne poslove?

Sopstveni stav prema kućnim poslovima prenosimo i na percepciju svoje dece. Ako se žalimo, mrzimo kućne poslove, odlažemo ih – isto tako će i naša deca postupiti. Naposletku, deca uče po modelu.

• Pokušajte da poslove učinite zabavnim kad god je to moguće: plešite dok brišete prašinu, pevajte dok kuvate, organizujte igru ili takmičenje u slaganju garderobe.
• Kućni poslovi se mogu posmatrati kao zajednička aktivnost cele porodice, način da nešto uradite zajedno, poput kuvanja. Moja ćerka često traži od mene da pravimo ručak zajedno, uživa u energiji i vremenu koje provodimo zajedno u kuhinji.
• Budite fleksibilni. Nema potrebe praviti od kućnih poslova striktan, vojnički režim. Dogovorite se za vreme, menjajte poslove, razgovarajte i planirajte zajedno.

4. KAKO nagraditi kad su zadaci završeni?

Ovo je tema još jedne velike diskusije u roditeljskim krugovima. Mnogi veruju da plaćanjem kućnih poslova učimo decu vrednosti novca i podstičemo ih da istraju u poslovima. Moje viđenje je u skladu sa mojim stavom da su kućni poslovi zajednička odgovornost porodice i da nema potrebe za nadoknadom. Umesto nagrade, radije ostajem pri prirodnim posledicama: više slobodnog vremena, uživanje u divnom domu, ukusnom obroku”¦ Međutim, svaka porodica treba da odluči za sebe kako će se organizovati.

5. KAKO svesti probleme sa kućnim poslovima na minimum?

„Pobogu! Soba ti je opet u neredu!“

„Moja je soba, šta te briga?!“

Iskusila sam ovaj duel sa svojom ćerkom više puta nego što želim da priznam. Bila sam tako tvrdoglava da joj nametnem svoje standarde čiste i uredne sobe, bez obzira na to koliko je ona insistirala na tome da ima pravo na svoj prostor i svoj pogled na čistoću. Na kraju, napravile smo kompromis: Svoju sobu može da održava kako želi, sve dok se drži mojih pravila u svim ostalim prostorijama u stanu. I to savršeno funkcioniše.

Naravoučenije: U redu je praviti kompromise. Birajte svoje bitke.

To što deca doprinose domaćinstvu ne znači nužno da im je sloboda ograničena niti slobodno vreme oduzeto. Ako se postave kako treba, kućni poslovi mogu biti edukativni, korisni, i istovremeno zabavni. Takođe mogu da ojačaju porodičnu vezu, dok istovremeno razvijaju dečje veštine i sposobnosti. Osvrćući se na sva gore navedena pitanja, možemo se postarati da obezbedimo prave smernice i organizaciju, a da ipak dozvolimo deci da ostanu deca.

The post Kako da podstaknete dete da Vam pomogne u kućnim poslovima? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

,,Ako ne znaš gde želiš da stigneš, svejedno je kojim putem ćeš krenuti!“ – Mačak iz Alise iz zemlje čuda

Ukoliko želimo da naša deca postanu odgovorne, samopouzdane i srećne odrasle osobe, neophodno je da na tome radimo svaki dan. Roditelji imaju mnogo dugoročnih ciljeva za svoju decu, ali često ne znaju ili zaboravljaju kako da se postave tokom detetovog odrastanja kako bi te ciljeve i ostvarili. Na tom putu im nije lako – zauzeti su i svakodnevnica ih podseća da život nije uvek fer. Roditelji često u toj trci zaborave da je ono što svakodnevno čine u građenju odnosa sa svojom decom zapravo ulaganje u njihovu budućnost – a to nema cenu.

Neretko se dešava da roditelji dugoročno žele jedno, a da zapravo na svakodnevnom nivou rade drugo, i koriste načine koji ne vode ka ostvarenju njihovih dugoročnih ciljeva. Na primer, roditelj želi da njegovo dete nauči da odabere ono što je za njega najbolje. Međutim na dnevnom nivou kada god dete nešto hoće da bira, roditelj bira umesto njega, i uvek zna šta je za njegovo dete najbolje. Ili na primer, roditelji žele da im dete bude samopouzdano. Međutim, kada dete pokušava nešto da isproba, viču na njega, etiketiraju  i osuđuju ga.

Razmislite da li i Vi nekada kažete sledeće:

• Želela bih da moj sin postane sposoban i samostalan čovek koji ume da se snađe u svim situacijama, šta god da mu se dogodi.
• Želim da moja ćerka postane samopouzdana žena koja voli sebe i svoje telo.
• Želim da moj sin postane muž koji poštuje svoju ženu.
• Želim da moje dete bude velikodušno, da uvek poštuje druge i pomaže im.
• Želim da moje dete poseduje socijalne i emocionalne veštine koje su mu neophodne da bude dobar radnik na poslu i da se slaže sa kolegama.
• Želim da moje dete bude samostalno i da odabere ono što je za njega dobro.

Na ovaj način Vi zapravo postavljate dugoročne ciljeve za svoje dete. Međutim, da biste ih ostvarili, prva stvar koju treba da učinite jeste da steknete naviku postavljanja efikasnih, kratkoročnih ciljeva.

Dugoročni ciljevi nam daju pravac i motivaciju, dok nam kratkoročni ciljevi pomažu da se korak po korak približimo konačnom ishodu.

Kratkoročni ciljevi pomažu da se korak po korak približite ostvarenju dugoročnih ciljeva za Vaše dete.

Dobri kratkoročni ciljevi:

• su osnova za dnevno odlučivanje;
• motivišu nas i ne dozvoljavaju da skrenemo sa puta;
• omogućavaju nam praćenje ostvarenosti rezultata.

Da bi definisali dobre kratkoročne ciljeve prvo treba da promislite koji su vaši dugoročni ciljevi za vaše dete, kakva osoba treba da postane, kakve osobine treba da ima i kako treba da se ponaša prema sebi, svojoj porodici i prijateljima.

Zapišite to u neku sveščicu koja vam je važna i koju nećete izgubiti.

Kada to uradite treba svakodnevno da radite na sebi i da postavljate kratkoročne ciljeve.

 Da bi Vaši kratkoročni ciljevi bili efikasni, treba da budu:

1. Važni – u njima treba da budu sadržane vrednosti koje na svakodnevnom nivou želite da prenesete vašem detetu i koje vas motivišu;
2. Ostvarljivi – uzmite u obzir resurse koje imate na raspolaganju (vreme, novac, veštine, podrška), uslove i sve okolnosti, koje su neophodne da se taj cilj ostvari;
3. Specifični – detaljno i jasno opišite šta želite da dostignete i kako bi izgledao uspeh;
4. Vremenski ograničeni – ne ostavljajte ceo život za realizaciju cilja, nego ograničeno vreme tokom kojeg ga možete pamtiti i pratiti, i
5. Merljivi – postavite cilj tako da možete znati kad je realizovan.

Evo još par primera koji Vam mogu pomoći da bolje shvatite vezu između kratkoročnih i dugoročnih ciljeva:

Dugoročan cilj: Želim da moje dete bude samopouzdano.

Kratkoročan cilj: Tokom ove nedelje, kada god se moje dete bude trudilo da uradi nešto što mu je teško i što nije savladalo, pohvaliću ga tako što ću mu jasno reći šta mi se dopada. Izbegavaću kritike i etiketiranje kao što su: “Ti si glup, smotana si kao tvoja baba, kako te nije sramota.”

Dugoročan cilj: Želim da moje dete ume da ceni život, da bude zahvalno na svemu što mu se dešava i srećno.

Kratkoročan cilj: Svake večeri odvojiću par minuta da mu kažem na čemu sam mu zahvalan/na tog dana.

Smiljana Grujić je programski menadžer Fondacije Novak Аoković, a po struci je psiholog i psihoterapeut. U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama. 

Smiljana vodi projekat, Podrška Ne Perfekcija koji pruža podršku roditeljima dece od 0-6  godina. 

The post Kratkoročni ciljevi su putokazi za ostvarenje onoga što želite da postane Vaše dete appeared first on Novak Djokovic Foundation.