Ohrabrite ga da sledi svoje prirodne talente

Vaše dete će kad-tad početi da pokazuje određene talente. Kada primetite te talente, hvalite ih i negujte. Važno je da ohrabrite svoje dete da sledi svoje prirodne talente, jer njihova strast često potiče od stvari u kojima su dobri.

Možda u vašem detetu čuči Nadežda Petrović, nikad se ne zna!

To ne znači da će vaše dete pronaći strast među svojim prirodnim talentima čim počne da ih ispoljava. To je u redu; u svojim su formativnim godinama i istražuju sve što mogu. Možda se neće tako brzo uhvatiti za određenu stvar. Ipak, ohrabrite ih čim primetite da su dobri u nečemu. Recite im da ih podržavate u tome da se ostvare, čak i ako to možda ne učine odmah.

Postavite izazove vašem detetu

Kada pronađete nešto za šta je vaše dete prirodno talentovano, ohrabrite ga da isproba i stvari za koje nije prirodan talenat. Sa druge strane, zbog ranog pronalaska stvari u kojima smo dobri možda ne bismo želeli da probamo ništa drugo. Pa ipak, u tim formativnim godinama želite da vaše dete pokuša sve što može kako bi otkrilo čitav niz svojih talenata.

Na kraju, motivišite dete da isproba nove stvari. Verovatno će uživati u njima, čak i ako mu možda i ne idu tako dobro.

Upišite dete na sport

Sport je jedno od polja u kom skoro svako može otkriti neki talenat. To može biti tenis, košarka, fudbal, gimnastika ili ples. Poenta je da im pružite priliku da isprobaju različite sportove i pustite ih da uživaju u njima. 

Sem što mogu pronaći nešto u čemu su dobri, takođe će imati i drugih koristi od sporta, npr. biće zdravi i u formi, naučiće kako da rade u timu i družiće se sa prijateljima.

Upišite decu na kurs sviranja istrumenta

Muzika je još jedno polje u kom mnogi otkriju svoje talente, ali je i mnogo više od toga. Vaše dete može imati velike koristi od sviranja nekog instrumenta. To će poboljšati njihove motoričke veštine, pamćenje, kreativnost i mnoge druge kognitivne sposobnosti.

Pomozite deci sa domaćim zadatkom

Strast vašeg deteta može zadobiti bilo koji oblik. Jedan od načina da im pomognete da je pronađu jeste da radite domaći sa njima. To je odličan način da saznate da li su strastveni po pitanju nekog predmeta, npr. matematike, prirodnih predmeta ili čak istorije. Možda oni jednostavno uživaju u rešavanju izazovnih problema pa im je zato zabavno da rešavaju i zadatke iz matematike.

„Ako mi mama da četiti jabuke i ja pojedem jednu…“

To je takođe i odlična prilika da saznate kako vaše dete uči nove stvari i da ih upoznate sa novim i zanimljivim predmetima ili radite s njima na projektima. Postoji mnoštvo ljudi koji pišu članke na internetu o puno zanimljivih tema o kojima mogu da uče. Školski projekti su posebno dobar način da pronađu svoju strast i prave zanimljive stvari. Bilo kako bilo, to što ćete odvojiti vreme da biste pomogli vašem detetu da uradi domaći je odličan način da se zbližite.

Razgovarajte sa svojim detetom stalno 

Naš svet pun tehnologije ima svojih prednosti, ali jedna od njegovih najvećih mana je ta što stvara jaz među ljudima koji bi trebalo da budu bliski. Kako su mnogi roditelji zaokupirani svojim telefonima, pojavio se manjak autentičnih razgovora među decom i roditeljima.

Roditeljstvo – prosto k’o pasulj ili vožnja bicikla… ali na četiri točka!

Redovno razgovarajte sa svojim detetom. Pričajte sa njim kao sa odraslom osobom i razmotrite sve što ono kaže. Neka razgovor bude otvoren kako bi moglo da kaže sve o čemu zaista razmišlja bez straha od osude. Možda vam tako i otkriju svoja interesovanja i strasti.

Zaključak

Kao što vidite, vaše dete može biti strastveno u vezi sa gotovo bilo čime. Trik koji im pomaže u pronalaženju istih je da ih ohrabrite da prihvate život i žive ga punim plućima, istražujući sve što mogu i zabavljajući se usput. Možda će slučajno naleteti na svoj životni poziv, a možda i ne, ali u svakom slučaju, pozitivni sporedni efekti tog putovanja su dragoceni.

O autoru: Džejk S. Plat ima 31 godinu. Ima master diplomu u oblasti marketinga, a sada je započeo svoj put kao pisac veb sadržaja. Svoju prvu priču napisao je sa 15 godina. Sada svojim višedecenijskim iskustvom inspiriše ljude da istražuju svet. 

The post Kako da pomognete vašem detetu da pronađe svoju strast appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Koliko puta ste čuli izraz da su sportisti najbolji ambasadori svoje zemlje? Kod nas u Srbiji je to već prilično učestala fraza, znajući koliko su naši sportisti uspešni u svetu. Zvanje ambasadora je u prethodnom primeru predstavljeno u prenesenom značenju, ali vrlo dobro znamo da postoje visoki državni zvaničnici koji obavljaju pomenutu funkciju. Jedan takav čovek – Njegova Ekselencija Demetrios Teofilaktu, ispred Ambasade Republike Kipar u Beogradu, došao je na ideju da organizuje diplomatski teniski turnir humanitarnog karaktera.

Upravo se na terenima Teniskog Centra Novak proteklog vikenda održao „Dimplomatski teniski turnir za decu“ na kom su, pored Nj. E. gospodina Teofilaktua, učestvovali i predstavnici ambasada i konzularnih odeljenja Velike Britanije, Grčke, Slovačke, i drugih. Rezultat je, naravno, bio u drugom planu.

U prijateljskom razgovoru sa nama, Ambasador, inače bivši šampion Kipra u trci na 800 metara i veliki ljubitelj tenisa, podelio je kako je došao na ovu zanimljivu ideju i usput odgovorio na još par naših pitanja:

„Kada sam stupio na dužnost Ambasadora, pre skoro sedam meseci, jedan od prioriteta mi je bio da, pored kulturološke, ekonomske i tradicionalne, promovišem i – sportsku diplomatiju.“ Tim povodom, lik i delo našeg osvajača Novaka Аokovića su ga inspirisali iz dva razloga: „prvi je taj što ga poštujem, kao sportistu i kao čoveka; a zatim i zbog činjenice da sam svestan koliko su Novak i Jelena uključeni u humanitarni rad, naročito sa decom – odlučio sam da će većina moje pažnje zapravo ići u tom pravcu.“ Ambasador je pohvalio i rad naše Fondacije, pritom ga opisujući kao ozbiljan i sistematičan. Ocenio je da je turnir bio uspešan i nagovestio planove za budućnost: „Napomenuo bih da je nekolicina mojih kolega, uključujući Delegaciju Evropske Unije, izrazila želju da aktivnije učestvuje u organizaciji narednog Diplomatskog teniskog turnira, za koji verujemo da će se održavati svake godine, počev od 2022.“ On takođe smatra da su učesnici i organizatori turnira poslali jasnu poruku koja se tiče humanitarnog cilja ovog događaja, a to je značaj ranog razvoja i podizanja svesti i pružanja konkretne podrške deci predškolskog uzrasta. Kada smo ga pitali o sličnostima Srba i Kiprana, zaključio je da „iako se razlikujemo u geografskom i reljefnom smislu, ipak delimo iste vrednosti, verovanja i kulturološke obrasce koji čine jednu posebnu povezanost između naših država i naroda.“  

Uporedo sa teniskim mečevima, organizovane su i radionice za mališane uzrasta 6 do 10 godina. Naši dugogodišnji volonteri, koji su uvek tu za naše najmlađe i prepoznaju značaj ovakvih manifestacija, pridružili su se dečjem ateljeu „Zona umetnosti“ u osmišljavanju i organizovanju radionica. Unutar radionica, deca su dobila slobodu da dizajniraju i naprave sopstvenu sportsku opremu, poput lopti, dresova i rukavica. Sve ove aktivnosti će umnogome doprineti njihovom kreativnom izražavanju, isprobavanju novih metoda i tehnika, te usvajanju novih znanja iz oblasti kulture, geografije i sporta. Nova poznanstva, puno smeha, zabave, i nasmejana dečja lica zapravo i predstavljaju najveći trofej koji su učesnici turnira poneli sa sobom.

Uprkos toplim letnjim danima, igrao se atraktivan tenis i atmosfera je bila sjajna. Na kraju turnira, ček sa prikupljenim sredstvima u iznosu od 5.000 evra uručen je Emini Potrić, našem menadžeru za saradnju sa donatorima. Emina je ispred Fondacije zahvalila kiparskoj Ambasadi i ostalim inicijatorima ovog događaja i shodno tome poželela da će sličnih inicijativa biti i ubuduće:

„Želela bih da se zahvalim kiparskoj Ambasadi, Njegovoj Ekselenciji Ambasadoru Demetriosu Teofilaktuu i svim učesnicima na ovako plemenitoj inicijativi da zajedno organizujemo ovaj turnir. Događaji poput ovog podižu svest o važnosti ulaganja u rano obrazovanje i zato bih pozvala sve vas da nastavite da podržavate naš rad. Uz vašu pomoć, svakim danom smo sve bliži našem cilju, a to je da do 2030. godine više od 90% dece u Srbiji ima pristup predškolskom obrazovanju.“

U prethodnom periodu bilo je i sličnih projekata iniciranih van same Fondacije, poput modne izložbe istaknute dizajnerke Roksande Ilinčić kojom je podržala naše Školice života, ili posete Ljukovu naše donatorke Dragane Radišić iz Amsterdama ispred Rotary kluba, između ostalog.

The post Tenis na diplomatski način za ulaganje u rani razvoj appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Radiću na tome da udruženim snagama pružimo podršku deci kako bi i ona ostvarila svoje snove.

Jelena Stojković je studentkinja I godine doktorskih studija na Katedri za predškolsku pedagogiju Odeljenja za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Od septembra 2017. godine angažovana je kao zamenik sekretara Odeljenja za pedagogiju i andragogiju na kojem je uspešno završila osnovne i master studije, sa radom na temu digitalizacije odnosa mladih i rizika kojima su izloženi na internetu.

Zahvaljujući stipendiji Fondacije „Novak Аoković“, danas Jelena pohađa doktorske studije na Filozofskom fakultetu, na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju. Podsetite se i našeg intervjua sa još jednom Аoković stipendistkinjom – Nevenom Mitranić!

• Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

Odrasla sam u malom mestu, Troponju, nadomak grada Svilajnca. U Svilajncu sam završila osno(vnu i srednju školu. Čitav moj život bio je vezan za ta dva mesta. Tu su se desili moji prvi koraci u obrazovanju, prve ljubavi, tu sam stekla prijatelje sa kojima se i danas družim. Odrastala sam u brižnom okruženju, to je ono što mala mesta znaju da pruže jer se svi međusobno poznaju. Dosta vremena smo kao deca provodili napolju, igrajući se u prirodi i sa životinjama. Bavila sam se plesom, recitovanjem i sportom. Imala sam srećno i ispunjeno detinjstvo.

• Po čemu pamtiš svoje obrazovanje u ranom periodu?

Još kao dete sam maštala o tome kako ću jednoga dana lečiti ljude, tako da sam se već tada drugima predstavljala kao „doktorka Jelena“. Želja da postanem doktor odvela me je lečenju, ali ne ljudskih tela, već ljudskih duša putem obrazovanja i vaspitanja. Danas deluje potpuno nestvarno da sam na putu da ostvarim svoj san iz detinjstva. Zašto nisam postala doktor medicine? Zato što se i danas plašim lekara.

Dugo sam tražila sebe u brojnim zanimanjima tokom svog odrastanja i obrazovanja. Ono što je kroz vreme trajalo i dalje traje jeste moja strast da radim sa decom.

• Kako si se odlučila za studije pedagogije?

Tokom srednje škole upoznala sam se sa filozofijom, sociologijom, psihologijom i počela da provodim veliki deo svog vremena sa decom. Sve ono o čemu sam čitala i promišljala deca su mi u svakodnevnim, životnim situacijama pokazivala. To me je odvelo daljem istraživanju ovih oblasti i na kraju pedagogiji.

Tražeći svoj životni poziv, ja sam zapravo tražila sebe. Kada sam pronašla pedagogiju, pronašla sam i sebe u njoj.

To je važna odlika naše nauke – ona je spoj uma i srca. Biti pedagog je životni a ne profesionalni poziv, jer biti pedagog znači biti to i u najobičnijoj životnoj situaciji.

Odlučila sam da budem pedagog jer sam shvatila da ću radeći sa decom sačuvati i dete u sebi.

Moja najveća inspiracija su deca – način na koji posmatraju svet, rešavaju probleme, komuniciraju međusobno i sa drugima, kako iskazuju svoja i brinu o tuđim osećanjima i koliko su svesni sebe i svega oko sebe. Moj san jeste da radim sa decom. Zvanje doktora nauka je samo kruna tog rada jer moje sanjarenje neće stati dobijanjem tog zvanja. Zato ću raditi na tome da udruženim snagama pružimo podršku deci kako bi sanjala i ostvarivala svoje snove.

Jelena Stojković, Аoković stipendistkinja, klasa 2018-2022

• U fokusu tvog istraživačkog rada i doktorske teze su digitalne tehnologije. Šta te je navelo da se baviš ovom temom?

Pitanja koja mene zanimaju su specifičnosti ranog obrazovanja u modernom društvu. Posebno me zanimaju pitanja dečjih prava – kako se percipiraju u savremenom društvu. Neodvojiv deo toga su i digitalne tehnologije: kako sa njima deca uče, kako istražuju, kako izražavaju sebe, kako se igraju. Sve to čime bih se bavila volela bih najpre da bude u službi razvijanja potencijala dece. Jer oni digitalne tehnologije koriste za različite stvari kojih mi nismo ni svesni, kao na primer učenje kroz video-igrice. Tu je pitanje i njihove kreativnosti – mnoga deca koriste aplikacije za umetničko izražavanje.

Naše je da ih pratimo, podržimo i da im damo smernice, pošto na tom putu postoje mnoge opasnosti, a naša podrška se ogleda definitivno – osim u podršci razvoju njihovih potencijala – i u brizi za njih.

• Šta, po tvom mišljenju, treba unaprediti u predškolskom obrazovanju u Srbiji?

Trebalo bi više da se ulaže i da ima više podrške sa svih strana predškolskom obrazovanju. Smatram da bi trebalo da postoji više dijaloga između vaspitača, roditelja, pa i dece, potom onih koji kreiraju obrazovne politike, kako bi što bolje osmislili pravce u kojima treba da se razvija predškolsko obrazovanje.

Često se dešava da se odgovornost prebacuje sa jedne na drugu stranu, a zapravo naša odgovornost je da se uključimo, jer ako se ne uključimo nema ni mogućnosti da se naš glas čuje.

Svima nam je krajnji cilj dobrobit deteta, i zato svako, i roditelji, i vaspitači i lokalne institucije treba da budu učesnici u ovom procesu.

Fondacija „Novak Аoković“ je 2018. godine započela saradnju sa Filozofskim fakultetom Univerziteta u Beogradu, sa ciljem stvaranja lidera u istraživanju u oblasti obrazovanja i razvoja u ranom detinjstvu – akademaca koji će biti od ključnog značaja za proučavanje, informisanje i zagovaranje politika i praksi kvalitetnog predškolskog obrazovanja u Srbiji.

The post Upoznajte se sa stipendistkinjom Fondacije „Novak Аoković“ Jelenom Stojković appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Svako dete je individua za sebe, a metode rane stimulacije veoma uopštene i lako primenjive na velikom broju dece. Mi u Fondaciji Novak Аoković, razumemo Vaše dileme kao roditelja i želimo da Vas podržimo na tom putu. Danas, u tekstu koji sledi, ćemo se osvrnuti na metodu obrazovanja Masaru Ibukija. Ova metoda nije popularna samo u Japanu, odakle je rodom autor, nego i u celom svetu. Nadamo se da ćemo Vam barem malo pomoći da pronađete svoj put, kada je u pitanju rana stimulacija dece, ali ono što je veoma važno da uvek imate na umu je, da ne postoji savršen roditelj, već samo pravi roditelj.

Identitet autora metodologije je veoma zanimljiv. Masaru Ibuka je rođen početkom prošlog veka u malom japanskom gradu Nikko, jednom od religijskih i romskih centara zemlje, u porodici inženjera. Bez obzira na rani odlazak njegovog oca, njegov profesionalni put je unapred određen. Masaru se školovao na Univerzitetu Veseda, na Elektrotehničkom fakultetu. Tokom studija, iz prijateljskih namera studenti ga nazivaju „genijalnim pronalazačem“. To nije slučajnost! Više puta je pokazao svoj talenat u učionici, a njegov završni rad bio je veoma cenjen na industrijskoj izložbi u Parizu.

Po završetku univerziteta, počeo je istraživanje prenosa i fiksiranja zvučnih i video signala na filmskoj traci. Malo kasnije, odlučuje da otvori svoju kompaniju za proizvodnju preciznih alata. To iskustvo je poslužilo kao polazna tačka za osnivanje poslovnog giganta na današnjem globalnom tržištu – korporacije SONI.

Dakle, koji je to razlog koji je skrenuo pažnju ovog  izuzetnog inžinjera i biznismena da se okrene temi podizanja dece? Svi razlozi su – lično iskustvo.

Prvom detetu, Masaru Ibuke, dijagnostikovan je autizam. U pokušaju da nađe efikasne načine njegovog razvoja, razvio je svoj koncept predškolskog obrazovanja, čiji su glavni stavovi objavljeni u knjizi „Nakon tri godine je prekasno„. Nakon toga, to iskustvo mu je pomoglo da osnuje nacionalno udruženje i školu za razvoj ranog deteta.

Koji su principi ranog razvoja zaključeni u postulatima Masaru Ibuki?

Najvažnije je, koja je sve iskustva beba poprimila u najranijem detinjstvu, što znači da je neophodno uključiti se u razvoj deteta od samog rođenja.

1. Nema potrebe razgovarati s detetom bebećim glasom, normalno razgovarajte sa bebom, baš kao što biste razgovarali sa bilo kojom drugom osobom.
2. Nemojte ignorisati plač bebe, ona na taj način pokušava nešto da vam kaže.
3. Najčešće praktikujte taktilnu komunikaciju: nosite je u rukama, stavite je u krevet zajedno sa vama da spava.
4. Ne poveravajte odgoj vašeg deteta strancu, na primer, dadilji, jer ljudi kojima je beba okružena igra značajnu ulogu u oblikovanju njene ličnosti, a geni nisu krivi baš za sve.
5. Način života vašeg deteta formira se pod uticajem prvih utisaka, primljenih čak i u nesvesnom dobu.

Autor metodologije insistira da rani razvoj nije priprema za vrtić. Roditelji ne bi trebalo da traže širok spektar dečijih kurseva, trošeći ogromnu količinu novca, snagu i živce. Ne pokušavajte dete učiniti genijem, ne trudite se da ga naučite pre vrtića da čita, piše, broji i zna nekoliko stranih jezika. Osnova ranog razvoja je razvijanje samog detinjstva, žudnja za kreativnošću, ljubav prema lepom, ali i podsticanje vašeg deteta da zna kako da razmišlja i izrazi svoje misli.

Kako postići ovakve rezultate?

Na prvom mestu, neophodno je izabrati takve metode vaspitanja, koje će zainteresovati dete.

1. Nemojte davati detetu samo lagane zadatke. Za decu, ne postoji pojam „teško“, njima je sve novo i informativno
2.  Nemojte biti grubi prema svom detetu, misleći da čete ga tako “čeličiti”. Dete posle treće godine već ima svest o sopstvenom dostojanstvu, zato ga nemojte fizički kažnjavati.
3. Što ranije naučite svoje dete da pliva to bolje.
4. Slušajte zajedno sa detetom klasičnu muziku.
5. Roditelji treba da ohrabruju svoje dete da komunicira što više sa svojim rođacima i svojim vršnjacima.
6. Takođe, odrasli ne bi trebalo da se mešaju u svađe među decom (deca treba sama da nauče da međusobno komuniciraju).
7. Ne dozvolite sebi da se smejete detetu, pogotovu ne pred nekim.
8. Hvalite svoje dete što je više i češće moguće.
9. Kako ne biste odbili dete od hrane, nije potrebno prisiljavati ga da jede, kada to ne želi.
10. Pokušajte da pratite dnevnu rutinu.
11. Učite pesmice napamet, kako biste trenirali detetovo pamćenje.
12. Veoma je korisno sviranje nekog instrumenta, naročito violine. Ova veština omogućava detetu da nauči da se fokusira i da razvija liderske veštine.
13. Izbegavajte svađe u prisustvu dece, jer oni reaguju na sve.
14. Nemojte uklanjati sve opasne predmete iz detetovog okruženja.
15. Nema potrebe da ispunjavaze sve želje deteta i kupujete mu čak I ono što dete nije tražilo. Veliki broj igračaka skreće pažnju bebe, a njihov nedostatak razvija maštu.
16. Razvijte motoriku obe ruke.
17. Takođe, dajte detetu da se bavi modeliranjem, crtanjem, origamijem. Zapamtite, nemojte davati detetu papir standardnih dimenzija, jer standardni list papira podstiče razvoj standardne ličnosti.
18. Podstičite bavljenje sportom. Važno je povezati dete sa fizičkim aktivnostima od malih nogu.
19. Posebno obratite pažnju na vaše ponašanje i kako komunicirate sa detetom. Zapamtite da deca često kopiraju svoje roditelja.

Glavni koncept metoda koje primenjuje poznati inženjer i preduzetnik je potreba da se razvije potencijal bebe, tako da u odrasloj dobi može da dostigne svoj puni potencijal i postane srećna osoba.

—

Kako vam se čine metode obrazovanja Masaru Ibuke? Da li ste neke od njih već primenjivali? Sa kojim principima se Vi lično slažete? Podelite sa nama vaša razmišljanja. 

The post Rani razvoj dece po metodi Masaru Ibuki appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Sećamo se da nam nije prijalo kada su nas roditelji ostavljali u vrtiću – koliko smo samo strahovali da li će neko doći po nas! Plašili smo se šišanja prvih šiški, a o odlasku kod lekara ni da ne pričamo. Zatim su na svet počela da dolaze naša braća i sestre, i objašnjenja da su to naša najdraža bića. Sećate se koliko je bilo straha u doživljaju da mi nismo više najvažniji, najlepši, najbolji i najpametniji? Zašto? Zato što je strah sastavni deo života svakog od nas, a deca, kao i odrasli doživljavaju fizičke i psihološke reakcije na njega.

Kada pričamo o bebama, a tog perioda se najčešće ne sećamo, reakcije na stres koji bebe doživljavaju mogu biti ili dobre ili loše za njihov mozak, u zavisnosti od njihove učestalosti i snage, i prisustva ili odsustva brižnih odraslih osoba. Razlika između beba i odraslih jeste u tome što bebe u situacijama neprijatnosti ne mogu same sebe da umire. One su bespomoćne, plaču i posežu za odraslima, zato što su im potrebni i to je jedini način na koji mogu da iskažu takvu potrebu.

Znakovi stresa kod beba mogu biti:

• dugotrajno plakanje,
• neuobičajena nervoza,
• povlačenje,
• poteškoće u hranjenju i spavanju,
• sisanje prsta, i
• problem sa varenjem.

Bebi je potrebna podrška brižne odrasle osobe

Čak i kada mogu da govore, deci je potrebna podrška brižnih odraslih osoba da bi se smirila u stresnim situacijama. Kada dete dobije podršku od neke brižne odrasle osobe, to mu pomaže da se oporavi od stresa. Kada nema očekivane reakcije odraslih, deca mogu da dožive stres.

Šta pomaže u tim situacijama?

– Držanje u naručju, tešenje, pevanje, ljuljuškanje.

Postoji li zdrav stres?

Mozak bebe koji je u razvoju je veoma osetljiv tokom prvih nekoliko godina života. Kada dete doživi reakciju na stres koja je kratka ili je doživi u prisustvu neke brižne odrasle osobe koja može ublažiti reakciju, to može biti zdravo za bebin mozak.

Zašto? Ovakva vrsta stresa priprema decu na savladavanje budućih izazova ili nelagodnosti, i pomaže im da nauče da regulišu svoju reakciju na stres. Na primer, kada beba upozna neku novu osobu, to može aktivirati njenu reakciju na stres, ali ako je roditelj tu da uteši bebu i pomogne joj, reakcija na potresenost će se ubrzo isključiti i neće biti pričinjena nikakva šteta.

Kada se reakcije dece na stres učestalo aktiviraju, ostaju aktivne tokom dužih vremenskih perioda, ili se doživljavaju bez prisustva brižnih odraslih osoba, naučnici to nazivaju „toksični” stres, tokom koga je telo preplavljeno hormonom stresa, kortizolom. Ovakva preplavljenost kortizolom oštećuje veze u mozgu, zato što u velikim i učestalim količinama, hormon stresa postaje „toksičan” za mozak dece.

Zašto je važno prisustvo brižene odrasle osobe u situacijama stresa?

Kada su odrasle osobe, koje su pritom brižne, prisutne da ublaže reakciju na stres, toksični stres je redak. Ali, ponekad, čak i ako su odrasle osobe fizički prisutne, deca mogu doživeti pomenuti stres, ukoliko odrasle osobe ne reaguju, ako su nestrpljive, nepredvidive ili zastrašujuće. Na primer, deca koja odrastaju u sirotištima, gde ne dobijaju dovoljno pažnje od brižnih odraslih osoba, često doživljavaju toksični stres. U toj grupi su i deca koja su zanemarivana, deca izbeglica, koja odrastaju tokom rata, ili bežeći od rata.

Trebalo bi naglasiti da nijedan roditelj ne može biti 100 odsto brižan i uvek tako reagovati u različitim situacijama. Međutim, ako su deca učestalo izložena stresu i često nemaju pažljive odrasle osobe da im pomognu da se sa njim izbore, onda to može uticati na razvoj njihovog mozga.

Kao roditelj, vi možete pomoći svom detetu da izgradi snažniji mozak, otporan na štetu koju izaziva toksični stres tako što ćete ga voleti. Uz vašu brigu i podršku, čak i ako deca dožive stresne situacije poput rata, to neće oštetiti njihov mozak koji je u razvoju.

Interakcija po principu „servis i povratna lopta”

Nauka pokazuje da je jedna od najboljih stvari koje možemo uraditi da izgradimo zdrav mozak svoje dece, da jednostavno „igramo tenis” sa njima. Ali ne onu vrstu tenisa koju igra Novak Аoković.

Kad god novorođenčad brbljaju, gestikuliraju, naprave neki izraz lica ili zaplaču, oni serviraju lopticu i očekuju reakciju – oni žele lopticu nazad. Kada odrasla osoba reaguje adekvatno na direktan, smislen način kontaktom očima, dodirom, rečima ili imitiranjem gestikulacije ili izraza bebe, to je poput vraćanje servisa. A kada deca dobiju povratnu loptu, veze u njihovom mozgu se izgrađuju i postaju jače. Te veze u mozgu predstavljaju osnov za socijalne, emotivne i komunikacione veštine, ali i veštine za sklapanje odnosa. Jednostavna stvar je u pitanju. Nauka nam govori da nikakvi video-sadržaji, muzika ili skupe igračke nisu od takvog značaja za rani razvoj mozga kao svakodnevne interakcije sa starateljima po principu „servis i povratna lopta”. 

Osmesi, dodiri, zagrljaji i poljupci – superhrana za bebin mozak

Najbolja stvar koju možete učiniti za razvoj mozga svoje bebe jeste da „igrate tenis” sa njom. Deca koja odrastaju u stabilnom okruženju punom ljubavi, gde brižne odrasle osobe pouzdano reaguju na njihove aktivnosti, osećanja i potrebe, razvijaju najsnažniju arhitekturu mozga.

Pa ipak, trebalo bi naglasiti da su mozgu beba potrebni roditelji koji mu pružaju podršku, a ne savršeni roditelji. Mada je za dete važno da odrasla osoba reaguje na njegov stres i njegove servise, nerealno je da od sebe očekujemo da ćemo uvek biti u mogućnosti da to radimo 100 odsto vremena. Na primer, ako vaš ručak samo što nije zagoreo na šporetu, ne morate odmah reagovati na plač svog deteta.

Bebama je potreban nežan staratelj koji će tumačiti njihove signale i reagovati na njih, najveći deo vremena, a ne uvek. O interakcijama po principu „servis i povratna lopta”, možete razmišljati kao što razmišljate o računu u banci – ako uplaćujete na svoj račun kad god je to moguće, u stresnim momentima ćete moći da priuštite sebi da povučete novac.

Smiljana Grujić je programski menadžer Fondacije Novak Аoković, a po struci je psiholog i psihoterapeut. U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama.

Smiljana vodi projekat, Podrška Ne Perfekcija koji pruža podršku roditeljima dece od 0-6  godina. 

The post Koliki uticaj ima stres na bebin mozak? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Na protekloj „Drugarijadi“ Fondacije Novak Аoković imala sam tu čast da upoznam jednog sjajnog šestogodišnjaka, Ogija i da budem njegov vozač na bobu. Ogi nije bio prvo dete sa kojim sam se vozila i znala sam šta nas čeka – dugi, lagani uspon, a onda bob krene niz šine. Vozač može da kontroliše da li će vožnja naniže biti lagano razgledanje okoline, ili vrtoglava avantura. Ogi je želeo da se vozimo brzo. Rekla sam mu: „Dobro, ali ako bude previše brzo, ti mi kaži i usporićemo, ok?“ Mada je klimnuo glavom, nisam bila sigurna da razume koliko brzo bob može ići. Pokraj mene, Ogi je bio tako sitan. Bila sam ubeđena da će se uplašiti.

Međutim, kako smo jurnuli niz šine, Ogi je digao ruke u vis i sa oduševljenjem povikao: „To! To! Sloboda! Sloboda!“ Ne verujem da je Ogi razgovarao sa nekim o slobodi ranije, niti da su ga učili šta ta reč znači. Ali Ogi je osetio slobodu i znao je. Prosto je znao.

Šta ako „osetiti svet“ jednako znači spoznati ga? Pustiš da te svet pokreće i tvoje telo već oseća odgovor, kreće se sa ljudima i stvarima oko tebe, otkriva i otvara nove i neočekivane mogućnosti da čini i da bude. 

Tako nešto se dešava kada se igramo.

Antropološke studije ukazuju da su naši najstariji preci spoznavali svet osećajući ga telom. Oni nisu imali puno znanja u ustaljenom smislu te reči, ali umeli su da odlučuju i preduzimaju akcije oslanjajući se na svoj osećaj sveta.  Kretali su se u njemu. Ono što im je nepoznato i daleko, imitirali su, ne bi li u sebi osetili šta to jeste i čini. Tako su nastali rituali – pesme i ples, kasnije priče, pa cele mitologije. U kretanju oslikavajući svet, naši preci postajali su svesni svoga okruženja, ali i svesni šta znači deliti ga sa drugima – brinuti, sarađivati, verovati, boriti se, stajati čvrsto na zemlji.

Na sličan način deca stupaju u svet – ne time što znaju mnogo, već time što osećaju mnoštvo. Taj osećaj je sila koja ih pokreće da čine nešto. Bebe najpre istražuju svoje okruženje fizički čineći – dodirujući, probajući, gurkajući, vukući, bacajući stvari da vide šta će da se desi. Ovi pokreti omogućavaju im da razumeju svet oko sebe i čine nešto sa njim, čak i kada to razumevanje nije racionalno.

Insistiranje na racionalnosti je boljka nas odraslih – tražimo racionalne i merljive rezultate, čak i od nečega kao što je igra. Tragamo za pouzdanim indikatorima koji će nam pokazati da od igre zaista ima koristi za sve one ciljeve koje mi smatramo velikim i važnim. 

Primera radi, ako razmatramo fizičku aktivnost, uglavnom se bavimo pitanjem zašto je ona važna po zdravlje deteta. Ne shvatite me pogrešno, ne treba sporiti da fizički aktivna igra nosi veliku ulogu u borbi protiv gojaznosti, kao ni da je zasigurno najzabavniji način da dete dovoljno vežba i da mu se kosti i mišići pravilno razviju. Aktuelna istraživanja u polju neuronauka ukazuju da benefiti ni ne staju na tome, već da fizička igra u predškolskom uzrastu doprinosi razvoju neuralnih veza koje čine osnovu za veštine važne u procesu učenja – za pamćenje, kognitivnu fleksibilnost, upravljanje stresom. Fizička aktivnost u ranim godinama na svojevrstan način priprema mozak da prikuplja i zadržava informacije, kao i da ih kombinuje na nove načine i koristi u različitim situacijama.

Naravno da bez takvih sposobnosti i veština ne bismo bili ljudi. I naravno, mogli bismo reći da što više omogućimo deci da razvijaju takve sposobnosti i veštine, to ćemo im više pomoći da se nose sa kompleksnošću savremenog života. Lako bi bilo zaključiti da što se više dete igra – više dobija, propisati konkretna postignuća koja dete u igri treba da ostvari i proveravati s vremena na vreme ostvaruje li ih zaista igrama u koje se upušta.

Međutim, ako nas antropološka istraživanja nečemu mogu naučiti, to je da nisu postignuća po sebi ta kojima se razvoj odvija, već proces iz kog ta postignuća izranjaju. Igra je važna ne zbog toga šta će deca kroz igru postati, već zbog toga šta sada i ovde igrajući se mogu biti.

… a bivajući zajedno u igri, dete i svet štošta dele,

dele odgovore i odgovornosti

dele pažljivost i probleme

i čak i kad”™ sve je nesigurno i strano,

u igri se oboje osmele.

… i onda se pitaš, šta odrasli, zapravo, od dece žele?

Od sedenja u tišini

Od mišljenja u prašini

Od ruku i osećanja pod klupom

i pogleda u praznini…?

The post U čemu je vrednost igre? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Nevena Mitranić je studentkinja III godine doktorskih studija predškolske pedagogije na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Od septembra 2016. godine angažovana je na Fakultetu kao demonstrator u nastavi na predmetima Dečja igra i stvaralaštvo i Razvijanje prakse dečjih vrtića za studente osnovnih i master studija, a pomaže i na predmetu Razvijanje i evaluacija kurikuluma. Zahvaljujući stipendiji Fondacije „Novak Аoković“, od januara 2018. godine angažovana je kao asistent u nastavi na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

• Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

Živela sam u porodici sa puno članova, tako da je uvek bilo nekog da pazi na stariju sestru i mene. Moji roditelji nisu videli potrebu da sestra i ja idemo u vrtić, pa je priča o mom odrastanju vezana za tu kuću. Uprkos tome, roditeljima je bilo važno da ne budemo ni za šta uskraćene i da imamo što više prilika da gradimo i razvijamo neki „svoj svet“, tako da su nam nabavljali mnoštvo knjiga, stripova, crtanih filmova, različitih materijala, društvenih igara i igračaka… Vodili su nas na svako kulturno dešavanje u gradu, bili smo najrevnosniji članovi lokalnog video-kluba”¦ Bilo je mnogo važno da radimo stvari zajedno, kao porodica. Moji roditelji su slikali, a sestra i ja smo crtale sa njima. Kada bi oni gledali neki film, mi smo gledale sa njima. Zajedno smo igrali društvene igre, uveče smo zajedno pevali… Odrastanje pamtim kao vrlo inspirativno, puno različitih doživljaja i utisaka koje smo sestra i ja iznova i iznova pretakale u neke svoje igre, neke svoje priče koje smo jedna drugoj pričale pred spavanje, svoje male kućne predstave, svoja umetnička dela.

• Po čemu pamtiš svoje obrazovanje u ranom periodu?

Ja sam stvarno uživala da učim i saznajem stvari, otkrivam neke nove načine razmišljanja o svetu… Sve me je vuklo, i matematika, i književnost, i umetnost, i priroda i društvo… Najveći izazov za mene su, zapravo, bili vršnjaci. Bilo mi je teško da se snađem u situacijama kada kontrola nije u mojim rukama, situacijama kada igre postanu grube i ne tako slatke, nisam umela da pregovaram o stvarima, mislim da mnogo puta nisam mogla čak ni da razumem šta se dešava i zašto se tako dešava”¦, tako da kao jako veliki, važan i zapravo najteži deo svog obrazovanja vidim učenje kako da budem sa drugima.

• Kako si se odlučila za studije pedagogije?

Ono što sam ja u trenutku kad je došlo vreme da odlučim znala je da želim da se bavim obrazovanjem, jer sam obrazovanje videla kao polje koje suštinski „pokreće“ i „preokreće“ svet. Pedagogiju sam odabrala jer mi se činila kao jedina dovoljno široka (… ili pak dovoljno otvorena) da obuhvati sve ono što me inspiriše i zanima i da sve što umem i volim da radim nađe svoje mesto i svoju funkciju u „pokretanju sveta“. Ne postoji jedna konkretna osoba koja me je inspirisala da krenem ovim putem. Na obrazovnom putu koji sam prošla bilo je mnogo sjajnih ljudi – počevši od mojih roditelja pa do učiteljice i nekih sjajnih nastavnika. Neki od njih bili su inspirativni kao predavači, neki kao sagovornici, neki kao vaspitači”¦ Mislim da je inspiracija za put na kom sam danas zaista nekako izronila iz zbira svih njih. Tokom studija sam se možda najčešće sećala moje profesorke filozofije iz srednje škole i njene priče kako je filozofiju upisala jer je to nešto u čemu se najmanje osećala sigurnom. Svaki put kada bi bilo teško i kada bih pomislila da ja nisam za ovaj posao, setila bih se nje i podsetila se da se obrazujemo kako bismo se razvijali, a ne kako bismo se dokazali.

•  U fokusu tvog istraživačkog rada i doktorske teze je igra. Šta te je navelo da se baviš ovom temom?

Istraživanja pokazuju da deca igrom i u igri razumevaju svet, pridaju mu smisao, tragaju za svojim mestom u njemu. Deca u igri pokreću suštinska životna pitanja koja muče i odrasle, susreću se sa izazovima zajedničkog življenja, suočavaju se sa bolnim i neprijatnim iskustvima, sa diskriminacijom i poniženjima, sa sumnjom u sebe, ali i osnažuju jedni druge, grade prijateljstva i saveze, konstruktivno se odnose prema nepravdama sa kojima se u svakodnevici suočavaju. Za decu je igra goruće polje života na kom se ostvaruju zamisli i kanališe moć, sada i ovde. Ako kontekst detetove svakodnevice promoviše agresiju i stereotipe, oni će se javiti i u igri. Zato kada kažemo da je igra današnje dece siromašna, ili pak agresivna i stereotipna i da „deca ne znaju da se igraju onako lepo i maštovito kako smo mi nekada“, treba da se zapitamo da li treba tražiti krivca u deci ili u kontekstu iz kog crpe inspiraciju za igranje.

• Koje bi bile tvoje preporuke: kako mi možemo da podržimo dečju igru?

Na nivou pojedinca, za podržavanje igre najviše i najbolje što možemo da učinimo jeste sa budemo saigrači, a to u igri sa detetom znači:

”¦ da budemo skromni: Da pođemo od pretpostavke da ne znamo uvek najbolje; Da budemo istinski zainteresovani za to šta dete donosi u igru, čime se bavi, na koji način i da to prepoznajemo kao vredno pažnje i jednako vredno našim idejama;

”¦ da budemo prisutni: Da manje pažnje pridajemo smernicama, uputstvima i očekivanim rezultatima, a više detetu koje je pred nama; Da radimo na tome da nam sada i ovde bude svima dobro i podsticajno, a ne na tome da će „jednog dana“ tako biti;

… da budemo inspirisani: Da budemo spremni da se i sami zaigramo sa različitim idejama i mogućnostima, da eksperimentišemo i stvaramo, da se radujemo procesu; Da razigrano pristupamo uređenju prostora i planiranju aktivnosti, izbegavajući stereotipe i pitajući se „šta bi još moglo“;

”¦ da budemo konstruktivni: Da budemo usmereni na potencijale situacija, prostora, okruženja, a ne uvek na „zašto to ne može“; Da budemo spremni da „surfujemo na talasu“ i da prepoznajemo potencijale u idejama drugih i idejama dece i da gradimo dalje na njima; Da se ne plašimo da pokrećemo inicijative i otvaramo nove mogućnosti;

”¦ da budemo svesni: Da od odgovornosti ne možemo pobeći i da će svaki naš postupak ostaviti trag u svetu, ali da nas to ne zaledi u mestu; Da su, kada pokušavaš nešto novo i trudiš se, greške neizbežne, ali i privremene; Da se pitamo da li smo možda svojim postupcima u igri nešto sputali ili prevideli i zašto je došlo do toga, ali ne kako bismo sebe procenjivali kao „dobrog“ ili “„lošeg“ vaspitača, već kako bismo dobili ideje kako ubuduće možemo drugačije;

”¦ da budemo strpljivi: Da ne očekujemo brze promene i brze rezultate; Da damo vremena procesu da se dešava;

… da budemo otvoreni: Da dopustimo sebi da se iznenadimo; Da budemo spremni da se izložimo, istinski otvorimo pred detetom, opustimo i dopustimo da nas proces nosi;

… da verujemo: Da se iz inicijativa deteta mogu izroditi fascinantne stvari; Da u našem okruženju postoje ljudi koji veruju u iste vrednosti i sa kojima možemo da se zaigramo zajedno; Da naše ideje mogu pokrenuti nešto potpuno novo i čarobno; Da će nam vreme doneti nešto dobro ukoliko uživamo u njemu i sa svakim trenutkom vrednujemo i čuvamo jedni druge.

The post INTERVJU sa Nevenom Mitranić: „Obrazujemo se kako bismo se razvijali, a ne kako bismo se dokazali“ appeared first on Novak Djokovic Foundation.