Ne plaši se mraka

U galaksiji daleko, daleko odavde, dve svemirske stanice bile su u ratu. „Napad! Napad! Moja vojska, napad!!!“, vikao je mladi kapetan, dok su njegovi saborci jurili opustošenim bojnim poljem ka neprijateljskim kapijama, vitlajući laserskim oružjem. Kretali su se u mahnitim skokovima, smejali se, urlali, režali, kezili zube, očima šarali kroz neprijateljske redove, ustalasane panikom, guranjem i vriscima.

Kapetanica napadnutih redova bila je smirena i mudra. Znala je da nije trenutak za lični ponos – treba sačuvati živote. Ona podiže belu zastavu iznad glave i snažno zamaha. Na trenutak, sa belom zastavom zatreptala je nada da će protivnici stati pre nego što ih se dočepaju, ali to se nije desilo. Survali su se svom silinom kroz nevidljivu kapiju, niz breg, pravo međ”™ njene ljude koji su se već saplitali jedni o druge u bekstvu. Jedna od ratnica pade i zakloni rukama glavu. Prašina suvog zemljišta uzburkala se oko nje dok su gazili, borili se, protrčavali.

„Stoj! Stoj!“, povikala sam trčeći niz brežuljak. Svi se zaustaviše i, kako je uskovitlana prašina padala po tlu, padala je i izmaštana slika prizora predamnom.

Odlučni kapetani i kapetanice, do zuba naoružani ratnici i ratnice – dečaci i devojčice sa štapovima u rukama i, sada, blagom nelagodom na licima. Strgla sam sa glave šal ratnog novinara –  po kom su znali da iako sam na bojnom polju ja ne učestvujem, i pružila im svoj telefon tako da vide kameru: „Sazivam ratni savet.“ „Ali…“, nekolicina njih pokušala je da se pobuni. „Dogovorili smo se“, prekinula sam ih, „Snimila sam nešto što me je zabrinulo i mislim da to treba da vidite.“

U svetu postoje mračna mesta. Na bioskopskim platnima i televizijskim ekranima, ali i u malim, naizgled beznačajnim, rečima i postupcima svakog od nas, razne opasne i strašne stvari mogu da ožive. Ne možemo zažmuriti i praviti se da ne postoje, pa ne možemo to očekivati ni od dece. Verujemo da su deca naivna, da ne razumeju i da ih treba poštedeti.

Međutim deca vide i čuju, žive i udišu isti svet kao i mi odrasli i jednako žele da ga razumeju i čine nešto sa njim – bio on lep ili pomalo strašan.

Veliki francuski filozof Žil Delez rekao je: „Nešto u svetu tera nas da mislimo“. Naše misli i želje nisu samo pitanje svesnog izbora. Svet ti se nekada dogodi. Nešto doživiš, nešto vidiš, nešto ti padne na pamet, nešto potpuno neočekivano i uzdrmavajuće, tebi samom nepojmljivo i strašno i, koliko god se trudio da ne obraćaš pažnju, progoni te i doziva sve dok ne razumeš.

Za dete, igra je najpogodniji način da istraži svet oko sebe – da ga uzme u svoje ruke i učini nešto sa njim.

U slučaju mračnih tema, igra je deci naročito pogodna jer, osim što imaju priliku da iskustveno dožive i doživljajem razumeju nešto što u realnom životu ne bi mogla, mogu se izmaštanim svetovima i sopstvenim pravilima ograditi od realnih posledica koje ovakve teme nose. Međutim, to što se nešto dešava u igri ne znači da nije opasno i da posledica neće biti.

Izašli smo svi zajedno na zaravan. Čučnula sam u travu, pripremajući na telefonu snimak „akcije“ od maločas, dok su se svi „borci“ okupljali oko mene – neki već sa pokunjenim izrazima naslućene krivice. Pustila sam snimak. Naredba, juriš, bela maramica koja kruto maše umesto zastave, nastavak juriša i bežanje, devojčica koja pada, ostali koji protrčavaju pored nje.

Snimak je još tekao, a već se čulo komešanje među njima: „Sunčica je mahala zastavom!, „Pa nisam video!“, „Jeste, mahala je!“; „Anđela je pala!“, „Ti si bila pored nje!“ „Nisam!“.

„Okej, okej“, prekinula sam komešanje, „Šta smo rekli, koja su pravila ratovanja?“. Požurili su uglas: „Ne smeš da povrediš civile , a to su oni koji se ne igraju – i cveće i bube! Moraš da pomogneš onima koji se povrede sa koje god da su strane – i mora da nas bude isti broj sa obe strane! I bela zastava znači pauza!“.

„Sunčica je mahala zastavom, ali oni nisu stali!“ pobunila se jedna od devojčica. „Jeste, i koliko ja vidim Anđela je pala, a da joj niko nije pomogao“, dodala sam, „Izgleda da smo prekršili neka pravila.“ „Nije fer!“ usprotivio se kapetan tima koji se suočavao sa osudom, „Njih je bilo više! Jedan mora da pređe kod nas, da nas bude isto!“

Zbunila sam se i prebrojala ih još jednom. Činilo se da je neko uleteo u toku igre i narušio jednaku raspodelu od koje smo krenuli. „Veljko je u pravu, izgleda da smo prekršili neka pravila sa obe strane“, zaključila sam, „Hajde prvo to da rešimo, da vidimo ko će da pređe.“

Devojčice zacičaše i uhvatiše se za ruke, naizgled očajne. „Ne damo! Neću da pređem!“, „Ni ja, neću sa njima!“, „Neka pređe Ljubica, ona je ušla poslednja!“. Ljubica ih je gledala uplašeno. Retko se uključivala u ovakve igre i sada kada je konačno ušla i počela da uživa, teraju je u tim u kom niti je žele, niti ona želi da bude.

Nije mi baš bilo lagodno. Da presudim – neću, a da čekam kada će sve eskalirati u svađu – ne smem. Čak ni ne znam da li je Ljubica ušla poslednja, nisam videla. Iskreno, grizla sam se za jezik da ništa ne kažem – najradije bih po kratkom postupku razbrojala učesnike i okončala sve. Svađu, da… ali verovatno i igru. Dok sam se ja lomila, neki su polako počinjali da otvaraju novo „bojno polje“ – da reže i keze zube jedni na druge, raspravljajući ko je u pravu.

Copyright: Youproduction

Šta god mi odrasli mislili, igra je za decu često stvarnija od stvarnosti, životnija od života samog – sve što osećaš osećaš jače, sve što ti se desi snažnije te pogodi. Kada se prepustimo igri svi smo izloženi i ranjivi – time raste i opasnost da budeš povređen ili da nešto loše nesvesno učiniš. Tim pre kada u igri nastupaš iz uloge zlikovca, ili kada igrom oživljavaš situaciju poput ratovanja.

Kada se pokrenu pitanja dobra i zla, svi smo jednako izgubljeni.

Da je uvek jasno šta je dobro i da je lako odlučiti šta treba činiti, možda ne bi bilo potrebe da o nekom tamo mraku danas uopšte razgovaramo. Ipak, eto nas – veliki i mali, trepćemo na senke ne bismo li ih rasterali i, šibicu po šibicu, pitamo se kako i kuda ispravno kroz život. A kako da dete usmeravaš kada ni sam ne znaš put?

Kapetan i kapetanica zaraćenih – sada i zbilja zavađenih timova pogledivali su se u tišini. Iznenada on tiho reče: „Hoćemo Sunčicu.“ Pre nego što se snažni uzdah grupe devojčica pretvorio u negodovanje, Sunčica, kapetanica, okrenula se ka njima sa smirenošću koja me je iznenadila i rekla: „U redu je. Preći ću.“ Bez dalje rasprave, zagrlila je jednu po jednu rastuženu devojčicu iz svog tima, spremajući se da pređe u redove svojih protivnika.

Opraštanje devojčica predamnom, mada zbilja naivno, čak i nestvarno, bilo je dirljivo. Bilo je nekakvog osećaja istinske žrtve u ovom prizoru i svi mi, devojčice i dečaci, iz kog god tima i u kojoj god ulozi ovde stajali, ćutali smo s poštovanjem.

„Ne!“, povika odjednom Mina:“ Ne, ja idem sa njom! Ja ću preći! Ja se predajem!“. Zgrabila je Sunčicu za ruku i odlučnim korakom, prkosnog lica, zajedno su hrabro zakoračile u redove protivničkog tima. Dečaci se bez reči razmakoše da im naprave mesta. „Prešlo je dvoje, sada je vas više“, rekla sam polako – i tiho, kao da ću rečima narušiti svečanost trenutka, „Sada će jedan od vas morati da pređe kod devojčica“. Ovog puta dečaci su počeli da paniče. Hvatali su svog kapetana za ruke. „Ne šalji mene, biću ti koristan!“, „Ja sam brz!“, „Ja sam jak!“, Aleksa je odmah upao u očaj i besno šutirao zemlju: „Poslaće mene, uvek pošalje mene, zašto ja uvek moram da pređem, neću!“.

Tenzija je rasla, ali nisam ništa više rekla, ubeđujući sebe da verujem u njih. Malopre sam i sama videla da moje poverenje nije bilo uzalud.

Veljko je isprva pogledivao svoje saborce, mršteći se kao da napeto razmišlja, a potom upre pogled u zemlju neodlučno. Vukli su ga za ruke i nadvikivali se oko njega, on je ćutao. Brojala sam u sebi sekunde i nemo rastezala niti svog strpljenja da ne popucaju. Rastao je u meni strah da će sve eskalirati u svađu i da će neko biti povređen.

Tada se Veljko nasmešio i polako, ne obazirući se na dečake koji su ga i dalje cimali za ruke i nadvikivali se, podigao „bojne štapove“ iznad glave i zakoračio ka meni. „Ja ću preći“, rekao je mirno pogledavši me. Nije to bio prkos u njegovom pogledu, niti drskost, niti inat. Šta god da je bilo, bilo je dostojanstveno i hrabro, toliko da sam se naježila. Više nisam čula negodovanje dečaka iza njegovih leđa, uzbuđene povike devojčica iza mojih. Ponešena trenutkom i nekakvim osećanjem ponosa i divljenja, pomerila sam se da mu oslobodim prolaz i ozbiljno rekla: „Dobro došao, vojniče.“

Možda ne možemo da budemo instruktori koji će jasno ukazati šta je dobro a šta loše, ali to detetu ni ne treba. Detetu treba prijatelj koji će stajati uz njega, koliko god mračno i strašno bilo, i podržati ga da mudro bira kada se suoči sa nedaćama, bile one zbiljske ili kobajagi. A to već možemo da budemo.

Deca su sposobna za velike stvari, hrabra dela, junačke odluke; da zlikovce pretvore u heroje, ratove u dogovore, strahove u snage.

Sposobna su da i za katastrofe izmaštaju srećno rešenje, pa čak i da žrtvuju svoje potrebe i želje za srećan kraj. Sposobna su da pogledaju mrak u oči i da učine nešto dobro sa njim. To nije sposobnost koju ćete sresti na listi najpoželjnijih kompetencija za budućnost, ali mislim da nema sposobnosti koja je važnija i potrebnija za nas i za našu decu.

Važno je da se upustimo u igru zajedno sa decom i da se ne povučemo kada se mračne teme u igri jave – ne da bismo dete podučili šta je dobro ili loše, već da bismo se zajedno zapitali i zajedno otkrivali šta dobro sada i ovde možemo učiniti. Tako ćemo osnažiti i decu i sebe da se nosimo sa etičkim dilemama u svakodnevnom životu i da postupamo odgovorno, savesno i sa smislom.

Ako ćemo da spašavamo svet, to nećemo moći sami. Svetu ne trebaju pojedinci sa konačnim rešenjima i zbirkom tačnih odgovora. Svetu je potrebno da se zapitamo – da se odistinski, duboko zapitamo, da otvoreno i iskreno razgovaramo i da verujemo jedni u druge.

*Primer situacije igre na kom je ovaj tekst zasnovan autorka je zabeležila tokom svog istraživanja u vrtiću „Zemunski Biser“. U skladu sa istraživačkim etičkim kodeksima, imena dece pomenute u primeru su izmenjena.

O autoru: Nevena Mitranić je studentkinja 3. godine doktorskih studija predškolske pedagogije na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Nevena je i stipendistikinja Fondacije Novak Đoković.  Na istom fakultetu, Nevena je prethodno odbranila master tezu „Dečija igra u praksi obrazovne politike“. Od septembra 2016. godine angažovana je na fakultetu kao demonstrator u nastavi na predmetima „Dečija igra i stvaralaštvo“ i „Razvijanje prakse dečijih vrtića“, a pomaže i na predmetu „Razvijanje i evaluacija kurikuluma“.