Donirajte

Šta treba da znate pre nego što objavite slike svoje dece na Fejsbuku

by , 12. авг 2015.

Roditelji nekad preteruju sa objavljivanjem slika dece na Fejsbuku, bivaju opsednuti snimanjem, fotografisanjem, umesto da uživaju u momentima provedenim sa mališanima.

Prvo zastane, dobro promisli, pa tek onda odlučuje da li će da objavi fotografiju svog deteta na društvenim mrežama ili ne. Ranije o tome uopšte nije razmišljala, ali danas je priča sasvim drugačija. Tu lekciju je Yalda T. Uhls naučila na teži način.

Pre godinu dana kao grom iz vedra neba me je pogodila reakcija moje ćerke, koja sada ima 15 godina. Rekla mi je da skinem sa Fejsbuka sliku na kojoj je ljubim, jer ju je sramota. U prvi mah sam pomislila kako zapravo i ne moram to da uradim. To je moja fotografija i sviđa mi se, govorila sam u sebi. Ipak, kada sam shvatila da ima puno pravo da od mene traži tako nešto, uklonila sam fotografiju, pričala je Yalda, dečji psiholog iz Los Anđelesa.

Ovakve, ili slične, situacije se dešavaju svakome od nas. Istina je da roditelji retko razmišljaju unapred o tim stvarima, odnosno o tome kako će njihovo dete da se oseća kada ugleda svoje fotografije na internetu, da li će im zbog nečeg biti neprijatno, ili jednostavno neće želeti da ih drugi vide u određenom ambijentu, sa određenim izrazom lica, i slično. A realnost je da decu često previše fotografišu.

Da bi to sprečili, neki roditelji su počeli sebi da postavljaju jasna pravila vezana za objavljivanje slika svoje dece na društvenim mrežama. Tako koriste različite filtere ili selektuju grupe koje mogu da pristupe njihovim foto-albumima.

„Ne držim video-snimke svog deteta na internetu“, kaže Karli Somerstejn, urednica velike izdavačke kuće i majka jedanaestogodišnjeg dečaka. „Svaki dan sam sa njim i znam kako on izgleda. Zid na mom Fejsbuk profilu je zaključan i fotografije koje se tamo nalaze ne mogu da se šeruju.“ Ona, takođe, ne slika svaki ćošak svoje kuće mobilnim telefonom, kao što neki čine:

Ne mora baš sve da se zabeleži kamerom. Neke stvari mogu da se čuvaju kao uspomene u srcu i glavi. Moj sin je individua za sebe, i ja poštujem njegovu privatnost. Narcizam u našoj kulturi je toliko destruktivan, ali nikada nije bio toliko opšteprihvaćen kao što je sada.

Copyright: Martin Novak

Copyright: Martin Novak

Nažalost, mnogo je roditelja koji žive jureći da kamerom svog mobilnog telefona uslikaju neki momenat, umesto da uživaju u tom trenutku. Prema nedavnom istraživanju, čak 80% odraslih kaže da su viđali tate i mame koji pokušavaju da uslikaju savršenu fotografiju, žrtvujući sve drugo, čak i uživanje svog deteta na nekom događaju. Reč je o anketi „Nova zavisnost društva: Borba za lajkove umesto da imate život“, koju je sprovela VitalSmarts, firma za obuku i konsalting iz Jute, i u kojoj je učestvovalo preko 1.600 odraslih ispitanika. Ljudi su govorili o navikama na društvenim mrežama, koliko mnogo prijatelja ili ljudi koji ih prate imaju na internetu i koliko često proveravaju svoje profile, a zatim su zamoljeni da popune dosta korišćenu Skalu subjektivne sreće. Istraživanje je pokazalo da su ljudi koji jure lajkove na društvenim mrežama u većini slučajeva sebe ocenjivali kao manje srećne.

Druga istraživanja takođe su pokazala da se roditelji previše razmeću fotografijama svoje dece. Prosečan roditelj objavi skoro 1.000 slika svog deteta na internetu pre nego što mališan napuni pet godina, prema još jednom istraživanju na uzorku od 2.000 roditelja koje je sproveo The Parent Zone, sajt iz Velike Britanije koji se bavi zaštitom na internetu i roditeljstvom u digitalnoj eri. Više od polovine (53%) ovih fotografija objavljeno je na Fejsbuku, dok je ostatak postovan na Tviteru, Instagramu i drugim sajtovima. Četvrtina roditelja kažu da nikada nisu tražili dozvolu ljudi sa fotografija pre nego što su ih šerovali, dok skoro jedna petina roditelja nikada nije proverila opciju podešavanja privatnosti. I zaista, manje od polovine anketiranih roditelja nisu čak ni svesni da fotografije često sadrže podatke o tome gde su uslikane i druge detalje.

Roditelji se takmiče jedni sa drugima na internetu

Iza ovog rastućeg broja istraživanja o „šerentingu“ – roditeljima koji naširoko dele detalje o svom porodičnom životu na internetu, navodno kako bi drugim roditeljima dali korisne savete – nailazimo na neke šokantne podatke iz VitalSmarts studije o tome kako su mamama i tatama lajkovi na Fejsbuku važniji od vremena koje provode sa svojim detetom. Mama trogodišnjeg deteta rekla je istraživačima:

Dok sam grdila svog sina, on je besno odreagovao. Međutim, to je učinio na tako smešan način da sam ga opet izgrdila kako bih od toga mogla da napravim video-snimak. Nakon što sam video postavila na Instagramu, pomislila sam: „Ma, šta ja to radim?“

Drugi roditelj otrčao je po aparat kako bi uslikao dete koje plače zato što mu je ispao zub, umesto da ga uteši. Ostali su priznali kako su decu terali da se „spontano“ smeše za kameru.

Ovakva manija snimanja i slikanja postaje još intenzivnija kada je reč o roditeljima dece školskog uzrasta. Jedan tata rekao je da je kamerom zabeležio 65-minutni plesni performans svoje ćerke, umesto da je opušteno sedeo u publici i uživao u predstavi. „Žena me je molila tokom predstave da prestanem sa snimanjem i uživam u onom što naše dete izvodi na sceni“, rekao je. Štaviše, ispostavilo se da je 80% predstave snimao pogrešnu devojčicu, dok je po njegovim rečima „snimak bio zrnast, taman, da skoro nije mogao da se odgleda“. Za decu koja zaista žele da glume, publika ispunjena ajpedima ne pomaže detetu da jednog dana postane profesionalni glumac. Uostalom, škole bi mogle da snimaju priredbe i zabrane publici da koristi mobilne telefone.

Većina roditelja koji koriste društvene mreže (74%) kaže da znaju za drugog roditelja koji šeruje previše informacija o svom detetu, uključujući roditelje koji objavljuju informacije zbog kojih se deca stide, ili pružaju lične podatke na osnovu kojih može da se odredi gde se dete nalazi ili šeruju neprikladne fotografije mališana, pokazala je studija C.S. Mott Children’s Hospital na uzorku od 570 roditelja iz 2014. godine. „Roditelji treba da budu obazrivi oko toga koliko i šta šeruju o svojoj deci na društvenim mrežama“, kaže Sara Klark, istraživač-saradnik sa odeljenja pedijatrije na Univerzitetu Mičigen.

Copyright: Rehan Qureshi

Copyright: Rehan Qureshi

Deca usvajaju loše životne navike

Deca uče iz onoga što vide i čuju, čak i kada je u pitanju loš primer. „Naša deca će nas oponašati“, kaže Ketrin Štajner-Ader, autor „Velika diskonekcija: Kako zaštititi detinjstvo i roditeljstvo u digitalnoj eri“ i naučni saradnik na katedri za psihijatriju medicinskog fakulteta na Harvardu. „Deca bi trebalo da imaju pravo da zabrane objavu slika koje snimamo i postavljamo na društvene mreže“, kaže ona. „Potrebno je da deci prenesemo poruku da su naše telo i um samo naši, i da im postavimo pitanje poput: ‘Da li bi ti smetalo da fotografiju pošaljem baki ili deki?’“ Njeno istraživanje se bazira na intervjuima sa 1.000 dece uzrasta od 4 do 18 godina, 24 dece između dve i četiri godine starosti, 250 odraslih od 18 do 30 godina, plus 500 nastavnika i roditelja.

Trend pravljenja i šerovanja porodičnih fotografija može da bude divan, zabavan i lični čin, ali kada se sa njim pretera, može takođe da izazove nesuglasice i da stvori veću distancu između roditelja i dece, kažu eksperti, umesto da ih zbliži. Jedan jedanaestogodišnji dečak rekao je: „Mrzim kada tata dođe da me gleda kako igram hokej, a onda sve što radi je da me snima kamerom kako igram, a zatim kada se utakmica završi, želi da mi pokaže šta sam sve loše uradio. Zar to nije posao trenera?“ Štajner-Ader ga je pitala: „Šta bi ti želeo da on uradi?“ Dete je odgovorilo: „Da navija ili negoduje“. Detetu nije smetalo da li bi od tate posle utakmice dobio pozitivne ili negativne kritike, sve dok je zaista fizički prisutan i prati šta se dešava na ledu. Štajner-Ader kaže da deca primete kada ih fotografišu: „To postavlja zid između vas i njih“.

Kada se roditelji utrkuju da privuku pažnju svojih vršnjaka na društvenim mrežama, po rečima Štajner-Ader „to može da navede njihovu decu da učine isto“. Često se dešava u školskom autobusu, recimo, da dete uslika svog druga kako spava ili brblja, a zatim iz zabave da pokaže snimak celom razredu. Drugi kontraefekat: gde idu na letovanje, koju odeću nose i kako izgledaju sve više dobija na važnosti. „To može da bude veoma opak takmičarski sport“, dodaje, posebno kada takva deca postanu tinejdžeri. „Onda prate ko sam kim izlazi i na čije žurke, znaju svaku stvar iz koje su isključeni i brinu o tome da su nešto bitno propustili.“

Copyright: wavebreakmedia

Copyright: wavebreakmedia

Letnji kampovi za decu svaki dan objavljuju slike za roditelje

Nekada su deca odlazila u letnje kampove i nisu bila u kontaktu sa roditeljima dok se ne vrate kući. Danas, međutim, hiljade kampova širom Amerike svaki dan ih prikazuje na fotografijama i video-snimcima, što je praksa koju roditelji često podržavaju. Kampovi ipak preduzimaju mere opreza pre nego što objave slike, i prvo traže od roditelja dozvolu. „Neki roditelji čak traže od svoje dece da rade stvari kao što su: ‘Dodirni desno uho ako si srećan i ako ti je tu lepo, a levo ako želiš da se vratiš kući’“, kaže Štajner-Ader. „To narušava njihovu nezavisnost kada su daleko od roditelja. Za obe strane je dobro da određeno vreme provedu razdvojeni“, ona dodaje. „Staromodno i pomalo zaboravljeno pisanje pisama je divna stvar. Roditelji odlažu izlazak, jer nestrpljivo čekaju da u šest sati odgledaju video-snimak na sajtu. Trebalo bi da im pričinjava zadovoljstvo što konačno imaju vremena za sebe sada kada njihova deca nisu kod kuće.“

Foto-albumi mnogih kampova – uključujući Canyon Creek letnji kamp u Angeles National Forest, Kalifornija i Alpine letnji kamp u Blue Jay, Kalifornija – zaštićeni su lozinkom (iako Alpine ima promotivni video koji prikazuje decu u kampu, dok Canyon objavljuje fotografije na svojoj zvaničnoj Fejsbuk stranici). „Canyon Creek ima dva fotografa“, kaže Nik Kofing, direktor kampa. „Našoj Fejsbuk stranici svako može da pristupi, mada se trudimo da ne objavljujemo slike dece u kupaćim kostimima na Fejsbuku“, kaže. „Mnogi roditelji su zadovoljni i kažu: ‘Zbog naše dece stranica izgleda tako lepo’. I zbog toga su oduševljeni. Ako je neki roditelj zabrinut, odmah skidamo fotografije.“

Copyright: Diego Cervo

Copyright: Diego Cervo

Kako izgleda biti dečja zvezda društvenih mreža i posledice toga

Uz očekivanja da se pokažu u najboljem svetlu pred kamerom mobilnog telefona, deca takođe uče o tome kako moraju da ostave utisak i pokažu srećno i nasmejano lice čak i kada su u stvari tužni, kaže Uls. Zapravo, učenici osnovnih i srednjih škola ističu popularnost kao najvažniju i najvredniju stvar za budućnost, prema studiji u kojoj Uls učestvuje kao jedan od autora i koja je objavljena 2012. u martovskom izdanju časopisa Američkog udruženja psihologa „Razvojna psihologija“.

„Na primeru odraslih, deca često uče da će im objavljivanje ličnih selfija i video-snimaka doneti dobar status u društvu“, kaže Uls. Njeno istraživanje pokazuje da društvene mreže doprinose tome čak i više nego televizija. Nekoliko dece, koja prvobitno nisu imala nikakvu želju da postave svoje fotografije, razgovarala su o odraslima – o nastavnici klavira koja je objavljivala slike svojih učenika sa koncerta, tate koji je objavljivao slike svog sina kada je postizao golove na fudbalskoj utakmici i sveštenika koji je objavljivao slike dečjeg hora – što im je pokazalo da je poželjno pronalaženje publike na taj način. „Tinejdžeri su posebno ranjivi zato što se trude da razviju sopstveni identitet“, kaže Uls. „Sada stalno mogu da upoređuju sebe sa ostalima – ukoliko su ranjivi ili nesigurni u sebe, mogu da postanu opsednuti.“

„Mobilni telefoni i Fejsbuk ne pretvaraju majke u mame koje forsiraju ćerke u modeling, glumu, ili tate u prave sportske trenere, ali oni pojačavaju takve osobine roditelja ako već postoje“, navodi Štajner-Ader i kaže da je „to nezdravo za emotivno blagostanje roditelja kao i za samopouzdanje dece“. „Svi roditelji su bili podložni da se previše identifikuju sa svojom decom, čak i pre nego što su mobilni telefoni izmišljeni“, kaže ona.

Ima roditelja koji bi voleli da na svakom roditeljskom sastanku u školi podele sa ostalima koliko je njihovo dete talentovano i izuzetno. Međutim, ovo je totalno novo minsko polje za roditelje koji beže od svega što im se dešava u stvarnom životu, i žive indirektno kroz svoju decu koja ih definišu. To nije srećno mesto za odrastanje deteta.

Copyright: DSerov

Copyright: DSerov

Fejsbuk i Instagram zbližavaju ljude

Ipak, ne zaboravimo tu posebnu draž kada sa dragim ljudima delimo svoje uspomene. Prethodne generacije nisu imale taj luksuz da budu u mogućnosti da zabeleže momente iz života svoje dece mobilnim telefonom i onda takve snimke podele sa bakom iz Poljske ili sestrom koja živi u Australiji nekoliko sekundi kasnije. Internet je zbližio ljude i tehnologija kamere mobilnog telefona – iako nesavršena, posebno ako se slika pod veštačkim svetlom – omogućava roditeljima da zabeleže posebne trenutke u životu svoje porodice: prve korake svog deteta, njegove rođendane i poneki smešni trenutak koji bi inače bio zauvek izgubljen. „Nekada su postojali klasični kućni video-snimci na VHS“, kaže Sara Klark sa Univerziteta Mičigen. „To je nekada izgledalo kao snimanje visokobudžetnog filma. Sada je snimanje života postalo svakodnevna aktivnost.“

Kada se pravilno koriste, društvene mreže mogu da budu veoma korisne. „Stidljiva deca i tinejdžeri mogu da koriste sajtove kao što je Fejsbuk i sajtove sa foto-filterima kao što je Instagram kako bi pokazali stranu svoje ličnosti koju njihovi vršnjaci nisu bili u prilici da vide“, kaže Štajner-Ader. „Biti online pomaže im da se povežu sa ljudima u školi“, ona kaže. „Ukoliko odu na sajtove društvenih mreža i naprave plan da stupe u kontakt sa nekim, zbog toga mogu da se osećaju dobro. Međutim, to ne bi trebalo da se koristi kao pomagalo“, dodaje. Suviše mnogo vremena koje se provodi ispred ekrana može da vodi u izolaciju: Studije su pokazale da što više vremena ljudi provode skrolujući po fotografijama drugih ljudi, veća je tendencija da će izjaviti kako su ljubomorni, depresivni i frustrirani svojim životima.

Roditelji su za to vreme aktivni na internetu kao što su nekada njihovi roditelji bili aktivni u dvorištu i šišali baštensku ogradu, samo u drugačijem kontekstu. „Toliko mnogo ljudi žive daleko od svog kruga porodice i prijatelja“, kaže Klark. „Društvene mreže su zaista odličan način da pratite kako vama bliski ljudi odrastaju. Ukoliko neko iskomentariše: ‘Kakva lepa i nasmejana beba’, to roditelje čini uspešnijima, a samopouzdanje raste. Biti roditelj je ponekad veoma teško.“ Društvene mreže im omogućavaju da sa drugima podele uspehe svog deteta, pruže podršku ostalim roditeljima koji se bore da na što bolji način odgajaju i vaspitavaju svoje mališane i pokažu lepu stranu porodičnog života, što može da pomogne roditeljima da povrate snagu posle napornog dana. Ovo, po rečima Štajner-Ader, podseća roditelje na to da se naporan rad na kraju isplati. 

Copyright: Dmitry Molchanov

Copyright: Dmitry Molchanov

Postoji zdrava sredina. Lisa Tirni-Keog, dramski pisac sa sedištem u Njujorku, svesna je da treba da zaštiti privatnost svoje dvogodišnje ćerke. „Mislim da nemamo predstavu o tome šta će se desiti kada takva deca odrastu i kažu: ‘Bio sam na internetu 20 godina, a da nikada nisam tome rekao ne’. Takođe ne želim da gušim ljude i budem jedna od onih koji kažu: ‘Gledajte moju preslatku decu’“. Ona samo objavljuje određene fotografije svoje ćerke na internetu: bez fotografija kada se devojčica kupa i ona nikada ne gleda direktno u kameru.

„To nije zbog straha, već zbog osećajnosti i zaštite“, ona kaže. „Teško je podizati dete u Americi. Velika je konkurencija među ljudima koji dobro rade svoj posao roditelja i uvek uslikaju te savršene porodične trenutke.“

 

Izvor: www.marketwatch.com

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE